-

Måneskin, rokenrol atrakcija 2021. godine

Måneskin

Činilo se neverovatnim, ali punih petnaest godina nakon (neki bi rekli, istorijske) pobede grupe Lordi na „Pesmi Evrovizije“ (Eurovision Song Contest), još jedan od, inače svaki put manje ili više prisutnih, predstavnika tvrđeg zvuka, odneo je pobedu na festivalu pretežno sinonimnim sa kičom i jednokratnim, lakim notama. Nastup italijanskog rock sastava Måneskin tom prilikom je prosto prštao od osvežavajućeg prkosa, mladalačke energije i scenske samouverenosti. Dodamo li frontmenov završni poklič, kao svojevrsnu deklaraciju besmrtne žilavosti žanra, izrečenu u samom središtu izrazito mejnstrim događaja, te prenaglašeni (pseudo)kokainski skandal iz bekstejdža – i eto senzacije preko noći.

Euforija Sanje Vučić, ne toliko začuđujuća prisetimo li se kako je njena prethodna grupa ZAA imala izvesnih sličnosti sa zvukom ranog Måneskina, zarazno se proširila na neočekivani broj populacije, pri čemu od mnogih nikada ne biste ni slutili takve sklonosti. Otvorili su front između liberalaca i radašina, pokrenuli rasprave, prouzrokovali javnu zgroženost, zapravo se služeći odavno utemeljenom estetikom – očigledno nikada izlizanom, a podjednako efektnom. No, za promenu, ovde iza svega stoje sadržaj, smisao i kreativna snaga.

Kao prvi rock sastav koji je odneo pobedu i na „Sanremu” i na „Evroviziji“, odmah izazivaju podeljene reakcije. Jesu li spasioci rokenrola ili pozeri? Da li su uopšte rokenrol bend? Podignuta prašina deluje zaista neverovatno u XXI veku i s obzirom na dugu evoluciju, širinu i raznolikost ove vrste muzike. „Klinci“ iz Italije ne rade ništa zaista novo (samim tim, ni preterano skandalozno) u domenu nastupa i imidža, ili kod poigravanja polovima, estetikom, modnim izrazom. Prate ih mladosti svojstvena sloboda i sklonost eksperimentisanju, ali suštinski važna ostaje jedino muzika, koja se u njihovom slučaju čini pre svega – iskrenom. Čak i ustrojstvom se uklapaju u staru dobru tradiciju: četvoro osobenih članova koji, daleko od isfabrikovane i spolja skrpljene ekipe, dele početke, snove, radnu usklađenost. Drskost i entuzijazam dodatno pojačavaju celokupni utisak autentičnosti.

Grupu su 2016. u Rimu osnovali školski drugovi Damiano David (vokal), Victoria De Angelis (bas) i Thomas Raggi (gitara), kojima se ubrzo putem oglasa pridružio bubnjar Ethan Torchio. Pod imenom Måneskin (što na danskom znači mesečina), koje kao predlog donosi Victoria, inače Dankinja po majci, prijavljuju se na lokalno takmičenje novih bendova, „Pulse“. Iako se čini da im se uspeh dogodio niotkuda, prateći ih na svakom koraku, jasno je da postoji kontinuitet ozbiljnog rada: od samog početka održavaju manje svirke na otvorenom, zajednički pišu pesme i postepeno pojačavaju učestalost proba.

U jedanaestoj sezoni italijanske verzije takmičenja „X Factor“ (2017) osvajaju drugo mesto, ali i simpatije gledalaca. Sledeće godine je snimljen dokumentarni film „This is Måneskin“, a njihove obrade (koje se, uz dve autorske kompozicije, nalaze na prvom EP izdanju) postižu komercijalni uspeh i dobro se kotiraju na listama, što je omogućilo proširenje turneja na ostale evropske zemlje. Debitantski album i singlovi dostižu platinaste tiraže, prekretničku drugu ploču snimaju u Londonu, da bi tek nakon svega toga stigao evrovizijski trijumf, kao primer žanrovski netipičnog iznenađenja.

Kako ističe basistkinja Victoria, istinski razvijena rokenrol scena u Italiji praktično ne postoji. Njihovi uzori su, prema tome, inostrani, brojni – i neskrivani, dok rezultat potiče od vlastitog stvaralačkog impulsa. Još jedna specifičnost se odnosi na činjenicu da gotovo u potpunosti pripadaju novomilenijumskim generacijama, rođenim na samom ulasku u ovaj vek, pa im karijeru neizostavno prati – pomažući ili usporavajući – uticaj društvenih mreža (pre svega TikTok, Instagram i Facebook), pretežnog izvora masovne histerije. Deluje kako za sada umeju da se time koriste.

Svesni su i moći video spotova. Njihov vizuelni pečat je eklektičan, retro, nekad visokostilizovan, drugi put provokativan ili direktan omaž ličnim herojima. Razularenost i uživanje u izazivanju šok-efekata dolaze u skladu sa mladošću i pobuni-sklonim godinama članova. Harizmatični frontmen Damiano objašnjava kako je muzika koju stvaraju pokušaj „prevođenja prošlog u modernost“, lično se najviše inspirišući vokalnim izvođenjima Chrisa Cornella i Stevena Tylera, dok ih kritičari klasifikuju u širokom rasponu od glam i hard rocka do pop rocka sa uticajima reggae, funk, ska, pa i rap zvuka.

Måneskin

EP “Chosen”, objavljen 2017. godine, našao se na trećem mestu italijanske liste albuma. Obeležava ga i dalje klupsko-ulični, hibridni, ali već upadljivo samouvereni stil. Damianov glas kao najisturenija komponenta, prepoznatljivo je napukle nijanse, komunikativan i zreo. Naslovna pesma autobiografski predstavlja osnovnu nameru sastava, sažimajući univerzalnu mesijansku ulogu rokenrola – stoga i kasnije trake često prati isti uvodni (šoumenski, govorni) manir. Sam zvuk je još uvek sveden, oslanja se na jak ritam koji često „šeta“ i nije isključivo, ponekad čak ni uopšte, čisti rock. Veći deo materijala čine cover verzije i nema previše služenja maternjim jezikom; takođe, uspostavljena je do danas važeća sklonost ka kraćim formama (pesme traju u proseku tri minuta) kao brzim, direktnim udarcima u potpunom skladu sa načinom vokalnog izvođenja.

Iako se očigledno radi o početničkom materijalu, sa većom izraženošću bubnjeva i basa (naročito u pesmi „Vengo dalla Luna“), u jednakoj meri je vidljiv potencijal. Na mahove razulareniji, glas obradama daje drugačiji karakter, ulivajući im specifičnost i ujedno ih izdvajajući, čineći svojim, prepoznatljivim. Pored uveliko poznate „Beggin“, koja je ove godine sa manjim zakašnjenjem osvojila i američke top-liste, izdvajaju se „You need me, I don’t need you“ (sa znatno boljom melodijom i življa od Sheeranove) i, naročito, „Somebody told me“ benda The Killers, prljavija i garažnija od originala.

„Il ballo della vita“ iz 2019. već zvuči kao zaokružena, u pravom smislu autorska debitantska ploča. Gitarski zvuk je mnogo izraženiji, udeo tekstova na italijanskom veliki, a isto važi za balade i šarolikost obuhvaćenih tema. Zahvaljujući boljoj produkciji, sirova klupska atmosfera biva vešto preplavljena energijom i studijskom „ispoliranošću“, za šta dobar primer predstavlja efektna uvodna „New song“. Album koji se popeo do prve pozicije u zemlji, obeležava uvođenje figure Marlene, lirskog simbola lepote, slobode i života – muze benda, koja počinje da se provlači kroz njihove tekstove. Damiano objašnjava kako je ona ujedno personifikacija suzdržanosti i straha, pa joj kao protivteža stoji lirski subjekat (pevač), muškarac, nastojeći da je oslobodi i ohrabri sopstvenim samopouzdanjem.

Naročita emocija, senzualnost i prefinjenost stihova dolazi do izražaja u baladama „Torna a casa“ i „Le parole lontane“, dok ista melodičnost italijanskog daje poseban šarm brzim numerama „Lasciami stare“ i „Niente a dire“. Dinamiku obezbeđuje sklonost stilskoj kombinatorici, uz često zadivljujuće vokalne manevre Damiana Davida. Tako je, recimo, „L’altra dimensione“ skoro pa letnja plesna stvar, prijemčiva za radijsko emitovanje i komercijalni uspeh, u svakom slučaju pretežno pop. Iako „Sh*t Blvd“ naslovom izražava rock oštricu, zapravo je u pitanju mešavina R’n’B ritma i momenata a-la-Sean Paul. „Fear for nobody“ poseduje intro sa snažnim reminiscencijama na The White Stripes, povlačeći poznate motive sa demoa i dajući solidan pop-rock primer.

S druge strane, „Immortale“ je prilika za frontmena da iživi svoje reperske simpatije, pa iako upadljivije odudara od ostatka albuma, primer je raznovrsnosti zastupljenih stilova. „Are you ready?“ predstavlja još jedan Ibica-elektronski izlet, ali je zato „Close to the top“ solidna rock stvar klasičnog manira. Sveukupno, ležeran i opušten stil sa nespornim stavom.

Međutim, ako bismo govorili o pravom, iskristalisanom zvuku Måneskina, svakako se radi o ovogodišnjem albumu „Teatro d’ira, vol. 1”, ambiciozno nagoveštenom kao deo šireg projekta, diptiha ili možda trilogije. U potpunosti autorsko delo četvorke, sniman je uživo, kako bi bio postignut doživljaj bootlega iz sedamdesetih, a umesto Marlene, sada su kao inspiracija poslužili sami članovi benda. I pre pobede na „Evroviziji” ponovio je plasman svog prethodnika, a nakon internacionalnog odjeka biva dobro prihvaćen širom Evrope. U muzičkom pogledu predstavlja veliki korak napred, uz sačuvan diverzitet pojačanog zvuka, nove grunge elemente, mračnije tonove, punk rock agresivnost i razvijenije, power balade („Coraline“ i „Vent’anni“).

Signal promene je već gitarski početak prve, evrovizijske pesme „Zitti e buoni“. U svakom pogledu angažovaniji, jasnije rokerski orijentisani, sa čistim vokalima i ravnopravno istaknutim instrumentima, ostavljaju utisak veće zrelosti. Emotivnu „Coraline“ uokviruju akustični delovi, između kojih je smeštena hard rock balada velike snage i upečatljivosti. Thomas Raggi napokon dobija pun prostor da demonstrira svoje sposobnosti, pa zvuk njegove gitare dominira većinom pesama, naglašen u pozadini čak i kod neizbežnih žanrovskih eksperimenata, a sjajno usklađen sa ritam-sekcijom (kao u „Lividi sui gomiti“).

Najveći potencijal hita nosi, s razlogom izabran za dalju promociju, „I wanna be your slave“ – nedavno ponovo snimljen uz pomoć neumornog Iggyja Popa (iste formule se drže i sa najskorijim singlom „Mammamia“). Agresivniji zvuk unosi razliku i u reperski obojenu „Il nome dela padre“: u dosadašnjim sličnim primerima, takve pesme su odudarale, dok se ovoga puta prirodnije uklapa u celinu. U svakom pogledu, više distorzije, sada već prepoznatljive bas linije, oslobođeni rifovi i solaže, obojili su i sjajnu „For your love“.

Spajajući dosadašnje modele legendarnih postava: harizmatični fontmen, ćutljivi bubnjar, slobodoumna basistkinja i gitarista kao „neprimetni“ adut iz senke; četiri zasebno živopisne i talentovane ličnosti čine skladan tim. Njihova povezanost i kolegijalnost nosi starinski šmek, a stilizovanost, poigravanje fluidnošću polova i androginošću, čini ih zanimljivim za fotografe i potencijalnim modnim ikonama novog doba.

Måneskin povezuje prošlost i sadašnji trenutak, mejnstrim i alternativu, već viđeno i autentično novo, odmah odbacujući pokušaje obezvređivanja i svrstavanja u kategoriju one hit wonder pojave. I pre „Sanrema“, odnosno, „Evrovizije“, bili su tu i svirali, kao što, svedoci smo, nastavljaju da čine po stišavanju euforije. Spomenuti festivali su poslužili kao korisno sredstvo za bolju prohodnost žanra i dopiranje do šarolikije publike, ali, ne treba sumnjati u to da mlade Italijane čeka svetla, kreativna budućnost. I rokenrol sa njima.