Slučajno ili ne, tačno uoči prve godišnjice smrti jednog od najperspektivnijih gitarista rokenrola pojavila se ploča koja, danas naročito, izgleda kao nesvakidašnja posveta izgubljenom talentu. Randy Rhoads je imao samo 25 godina i popriličan muzičko-samodestruktivni staž, kada je kobnog 19. marta 1982. nastradao u avionskoj nezgodi. Povezanost sa najpoznatijim albumom benda Quiet Riot – „Metal Health“, objavljenim 11. marta 1983, postaje jasna uzmemo li u obzir da je, zahvaljujući nekoliko činjenica, Rhoads posredno omogućio da do njegovog nastanka uopšte dođe, a zatim inspirisao završni majstorski vez.

Naime, ovaj američki hard rock sastav osnovali su upravo Rhoads i basista Kelly Garni, 1973. u Los Anđelesu. Originalnu postavu činili su još pevač, a nekadašnji fotograf, Kevin DuBrow i bubnjar Drew Forsyth. Do kraja te decenije izgradili su solidnu reputaciju zahvaljujući klupskim svirkama širom Kalifornije, pri čemu su im jedini pravi rivali bili Van Halen. Međutim, za razliku od potonje ekipe, uporno im je izmicala mogućnost dobijanja ugovora za snimanje na sopstvenom terenu, tako da su prve dve ploče izdate samo u Japanu – ostajući, dakle, praktično nevidljive. U narednih nekoliko godina, postava se iz korena promenila usled burnih sukoba pevača sa basistom, a zatim i gitaristom, tako da je u jednom trenutku (doduše, nimalo neobično za istoriju rokenrola) DuBrow ostao jedini iz prvobitne družine. Od bivših kolega je uredno zatražio dozvolu da nastavi sa korišćenjem imena benda, tako da Quiet Riot koji zatiče početak osamdesetih godina zapravo predstavlja sopstvenu drugu inkarnaciju.

Već na početku snimanja, iz grupe odlazi basista Chuck Wright, sa čijom zamenom (Gary Van Dyke) priča jednostavno nije funkcionisala. Zbog toga se DuBrow još jednom pokajnički obratio nekadašnjem članu – ovoga puta bio je to Rudy Sarzo – sa molbom da pripomogne u dovršavanju posvete pokojonom Randy-ju, numere „Thunderbird”. Obnovljena saradnja se pokazala toliko uspešnom da se Sarzo bez dvoumljenja vratio u bend, napustivši Ozzy-ja Osbournea: da, upravo onog u čijim je redovima do smrti bio Rhoads. Ta priča ima i zanimljiv rasplet: kada su DuBrow i ekipa u sklopu promocije već plasiranog, veoma uspešnog albuma „Metal Health“ nastupili na US Festivalu 1983, pijani Ozzy je u bekstejdžu udario odbeglog basistu, pokazujući kako mu ne oprašta što je ranije ostavljen na cedilu. Da ironija bude veća, Quiet Riot su nedugo pre toga bili predgrupa na američkoj turneji Black Sabbath-a (posvećenoj predstavljanju ploče „Born again“).

Ali, vratimo se još malo unazad. Četvorka koju su, uz DuBrowa i Sarza činili gitarista Carlos Cavazo i bubnjar Frankie Banali, verovatno bi ko zna koliko dugo čekala pravu priliku, da slučaj nije umešao prste. Već iskusni producent Spencer Proffer tokom vožnje je na radiju čuo deceniju staru pesmu „Cum on feel the noize“ grupe Slade i pomislio kako bi bilo dobro oživeti je u novom izvođenju, sada od nekog svežeg, a žestokog benda. Po preporuci je otišao da posluša Quiet Riot u „Country Club“-u, gde su svirali pred svega dvadesetak ljudi, ali sa stoprocentnom predanošću. Ponudio im je kompromis: ako obrade Slade, omogućiće im da u njegovom studiju „Pasha“ snime tri autorske pesme. Članovi su nerado pristali, budući da im je u planu bio isključivo rad na sopstvenim kompozicijama, ali shvatili su i to da možda više nikada neće dobiti takvu šansu. Proffer je četiri demo verzije odneo čelnicima diskografske kuće „CBS“, pri kojoj je poslovao i njegov studio. Dobivši odobrenje za nastavak, otvorio je put novim štićenicima za dovršavanje zvanično trećeg, ali zapravo prvog međunarodno plasiranog albuma. Usledila je lančana reakcija pokrenuta ogromnim komercijalnim uspehom, a koja je preokrenula situaciju u čitavom žanru.

„Metal Health“ se upisao u istoriju kao prvi heavy metal album koji se našao na vodećoj poziciji liste Billboard 200 i time, prema ocenama mnogih, stvorio uslove za dominaciju pravca do kraja te decenije. Štaviše, upravo odlična prodaja i popularnost oba lansirana singla uslovili su da grupu neko vreme proglašavaju za tzv. one hit wonder – što nije daleko od istine, ukoliko uzmemo u obzir da iza ogromnog uspeha sledi silazna putanja. Ipak, do tada, složili su se svi činioci klasične rokenrol priče o stvaranju generacijske, u najširem smislu i grupacijske himne: usponu i padu, slučaju i trudu, gordosti i pomirljivosti, podjednakom udelu sreće i talenta, rada i jasne vizije.

Ikoničnosti i momentalnoj prepoznatljivosti kod najšire publike, pored zvučne doprinela je vizuelna komponenta. Autor upečatljive fotografije sa omota ploče je Stan Watts, a ideju za korišćenje simbola gvozdene maske članovi benda dobili su nakon podsećanja na roman Aleksandra Dime „Vikont od Braželona“. Uprkos višegodišnjim nagađanjima da je u pitanju DuBrow, na slici se nalazi sam Watts, koga je u svojevrsnoj improvizaciji ovekovečila supruga. Aluminijumsku masku je sam izradio, crvena kožna jakna obučena naopako tako da izgleda kao ludačka košulja pripadala je bubnjaru Banaliju, a svemu su dodati bedževi sa likovima članova benda. Akcenat je stavljen na osvetljenje i jedino vidljivo oko, dok sama  maska postaje toliko popularna da su je mladi obožavaoci odmah preuzeli. DuBrow će je ponovo iskoristiti za omot sledeće ploče, „Condition Critical“, ovoga puta lično pozirajući.

Izuzev već spomenute obrade, autori ostalih devet traka na ploči su DuBrow i Cavazo. Naslovna pesma, poznata i kao „Bang your head“, ne samo da otvara album već je ostala ubedljivo najveći hit u karijeri grupe, jedna od ultimativnih žanrovskih himni. Njome se takođe postavlja osnovni obrazac prema kome je izvedena struktura većine materijala, a podrazumeva postepenost podizanja energije kroz strofe, prepoznatljiv rif, odličan gitarski solo i efektan završni deo u kome se glas i instrumental međusobno nadjačavaju. Pesmu je pratio video snimljen u kalifornijskom Institutu za umetnost, čime su dodatno istakli mladalački bunt ciljne grupe, sledbenika tzv. headbanging supkulture.

Quiet Riot su oba vodeća singla stavili na sam početak, tako da je nastavak u istom maniru, vrhunska obrada „Cum on feel the noize“, koja originalu daje novi život i postaje savršen zaštitni znak. Već naredna je mirnija, ali takođe upečatljiva „Don’t wanna let you go”, koja svojom nekonvencionalnom romantikom donosi prijatnu staloženost nakon onako energičnog starta ploče i svakako je njen skriveni adut. Povratak u brzu traku predstavlja „Slick black Cadillac”, a njena nezaustavljivost, horski refreni i fazonski stil kao da najavljuju W.A.S.P. čiji se spektakularno besprekoran debi pojavio naredne godine.

U maniru netipičnog, poluozbiljnog, a zapravo nesumnjivo buntovničkog pristupa velikim životnim temama osmišljena je „Love’s a bitch“. Mističan uvod najavljuje nesvakidašnju baladu čije reči i ton istovremeno podrivaju ideju osećaja gorčine. Naročito su moćni vokali s početka druge strofe, uz zanimljivo pridavanje simboličkih značenja i čak mitskih moći ljubavi, uz ubedljivo finalno upozorenje koje dovršava transformaciju celokupnog prizvuka u sasvim ozbiljan.

Druga polovina albuma kreće sa favoritom iz senke. „Breathless“ odlikuje standardna struktura (uvodni vrisak, postojan rif, tri strofe, pevljivi refreni, kvalitetan solo i naglašena završnica) bez utiska ponovljivosti. Ovo je pre svega melodijski sjajna stvar, još jedna iz tematskog korpusa kako rokeri vole, razoružavajuće neposredno izražene emocije. Najbrži momenat na ploči, prava heavy numera zove se „Run for cover“ i, naročito sa ove distance, ponovo budi pomisao na to kako je sigurno izvršila uticaj na W.A.S.P. Čak se u više navrata čini da je vokal Blackie Lawless. Instrumentalno žestoko, beskompromisno i još slobodnije, pocrtava se opšte mesto osamdesetih, muževna (danas bi možda rekli, mačistička) priroda subjekta.

Kao presek, poslužila je instrumentalna minijatura „Battle Axe“, naglašeno epski i veoma električan poziv na akciju, u potpunosti koncentrisan u impresivnom radu gitare. „Let’s get crazy“ primenjuje sada već ustaljenu kompozicionu matricu, koja ponovo ne zvuči monotono, s obzirom na raspored taman dovoljno prošaran smenjivanjem različitih senzibiliteta. Neizbežno je malo škakljivih stihova, dok  refren himničnošću najviše parira udarnim singlovima. Za kraj je ostavljeno nešto drugačije: „Thunderbird“ posvećena Rhoads-u, započeta još za Randyevog života, ali nakon tragedije dobijajući novu težinu. S obzirom na kontekst nastanka, od akustičnog uvoda i klavira kao dodatka, pa sve do izmenjenog načina glasovne interpretacije, naglašena je potresnost kompozicije. Više sledi klasični stil sedamdesetih, kao lajtmotiv bira simboliku leta ptice, vokal je suzdržaniji i „pokorniji“, a horski delovi sadrže starinsku grandioznost. Sve zapravo ukazuje na period proveden sa Randyem i omaž je zajedničkim korenima.

Uprkos ili možda baš zbog pomalo parodijsko-ironičnog naslova, „Metal Health“ je primer zaista zdravog hard rocka/heavy metala. Ukupna dužina, ujednačenost, dosledan ton i koncept ovog albuma prošarani su neophodnim uzletima energije ili stišanosti usled prepuštanja emocijama. Mada nosi nesumnjiva obeležja svog vremena, ploča je daleko od zastarele, a na drugom nivou pripoveda istoriju uspona i pada, razuzdanosti i gordosti, sukoba i griže savesti članova: sve u svemu, tipsku za bend koji je nakon ovog uzleta platio cenu slave i postigao manje nego što je realno mogao.

Sve to staje u četrdeset minuta zvukovne analize alternativne zajednice, dijagnoze „metal manijaka“ i, najviše, recepta za (dobar) rokenrol. Nadasve živ i žilav, što je, zapravo, jedino važno…