Brzina zvuka

Na samom kraju recepta za Bouvijevu magiju nalaze se svi muzički pioniri i avangardisti koje ne bismo mogli da strpamo ni u jedan koš rokenrola na koji smo navikli. Slično onoj izlizanoj metafori da je Bouvi kameleon, pominje se i čuvena inventivnost Dejvida Bouvija. I ona je, kao i sve ostalo, dolazila sa dodatnim vetrom u jedrima. U vreme Zigija, dolazak Majka Garsona (isprva na nastupima, kasnije i u studiju), označio je ekspanziju Bouvijeve muzike. Maestro Garson je još onda imao ime kao uzdanica avangardnog džeza, što je Bouvi brže bolje iskoristio za prvi album posle „The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders From Mars“, „Aladdin Sane“.

Naslovna numera čuvena je po tome što je u drugoj polovini Garson preuzima i raspaljuje doslovno neponovljiv atonalni solo koji bi mogao da zauzme pola semestra na Berkliju. Iako nije baš „A Love Supreme“ ili „Giant Steps“, posebno jer se uglavnom dešava preko dva dura, Garson se za života više napričao o tih dvadesetak sekundi nego o svemu drugom što je radio.

Pored toga što je virtuozno i grandiozno odsviran, solo je razbio i poslednju prepreku da Bouvijeva muzika dobije na dramatičnosti big bendova i muzike iz prve polovine XX veka. Istovremena sposobnost Garsonovih deonica da vas uplaše i zanesu bila je ključna da se Bouvi sredinom sedamdesetih i zagazi do ramena u afro-američku muziku.

Dalje eksperimentisanje je za Bouvija značilo slušanje evropskih bendova i saradnju sa čudakom koji je nedavno napustio Roxy Music. Brajan Ino i Dejvid Bouvi su bili dovoljno hrabri i arogantni da poture evropski artistički elitizam kao rokenrol i svet im je poverovao. Ako na trenutak isključimo ritam sekciju sa albuma „Low“ u glavama, čućemo dvojicu astronauta kako srljaju u nepoznata prostranstva futurističke muzičke produkcije. Berlinski studio Hansa i francuski zamak Erovil bili su prenatrpani Inovim sintisajzerima, a dvojica drugara su se igrala efektima i od klasičnog R’n’B zvuka pravila nešto što nisu znali da li će se ikome svideti.

Rezultat toga je čuveni metod Inove produkcije sa „nejasnim strategijama“, rezultat je i čuveni rif za „Heroes“, rezultat je i „Achtung Baby!“ petnaest godina kasnije, rezultat je i čitav post punk osamdesetih. Iako je „Low“ isprva dočekan na nož, broj danas legendarnih izvođača koji se kunu u zvuk sa ovog albuma nije mali. Često čujemo da je Bouvi doneo elektroniku u rokenrol, i iako to nije baš potpuno najtačnije na svetu, njegova uloga u popularizovanju elektronskih instrumenata „Berlinskom trilogijom“ nije mala.

Berlinski zaokret može da se posmatra i kao inspiracija za Radioheadov srednji prst svima živima kada su 2000. godine izdali „Kid A“. Bouvi je u vreme kada je snimao te albume već iza sebe imao jedno uspešno šokantno skretanje u karijeri, ali ovo se ticalo zvuka. Ni danas, kada je stvaranje muzike apsolutno demokratizovano, velika muzička imena ne vole da srljaju u nepoznato kada je u pitanju stvaranje. Istina, neće se svakome isplatiti kao Bouviju ili Tomu Jorku, ali kao i Inove strategije, donosi svežu perspektivu, a to je uvek plus.

Nakon Berlina, Bouvi je još samo jednom bio inovativan, barem za neki naredni period. „Scary Monsters“ je bio album koji nije nužno bio revolucija zvuka, ali je bio zbir svega i jedno lepo dizanje na kvadrat. Slušajući efekte i produkciju na tom remek-delu, ne možemo se oteti utisku da je taj miks melodije i haosa poslužio kao inspiracija bendovima poput Nine Inch Nailsa ili Pixiesa (Bouvijevo dranje u „It’s No Game Part 1“ neodoljivo asocira na Francisa).

Taj album je predstavljao i poslednju saradnju sa Tonijem Viskontijem (barem do novog milenijuma), kada su se zbog nečega razdvojili i kao prijatelji. Bouvijevi albumi iza kojih stoji Viskonti imaju tu divnu osobinu da su perfektno zaokruženi, a „Scary Monsters“ nije izuzetak. Bouvijevo pevanje, produkcija i aranžmani inspirisali su i nešto „mekšu“ ekipu, kao što su Blur ili The Strokes. Tesni rifovi i ritmovi koji mešaju anksioznost i densflor. Kao da ga je pravio za milenijalce…

Nakon gotovo grozomornih osamedesetih, Bouvi je tokom devedesetih očajnički pokušavao da izmisli sebe iznova. To mu je par puta zamalo i uspelo, na albumima „1. Outside“ i „Earthling“. Dok produkciju prvog potpisuje Ino, drugi su producirali Bouvi, Mark Pleti i Rivs Gabrels. Kao što smo već rekli, ako je na nekog uticao tada, Bouvi je uticao na sebe. Ova dva eksperimentalna albuma su pročistila dizne koje su bile zatvorene nekih 15 godina. „1. Outside“ je imao lep uticaj na Trenta Reznora i njegov rad u drugoj polovini decenije, dok je na „Earthlingu“ čak i sarađivao sa Bouvijem.

Kada se milenijum približio kraju, novoosveženi Bouvi je lagano počeo da filtrira svoj bend iz devedesetih, a u priču je volšebno opet ušao i Viskonti. Svi albumi od 2001. do 2016. imaju izuzetno sličan prizvuk. Mešavina modernog čistog zvuka sa par „prljavih“ trikova prošlosti ima prijatan efekat na uho. Bouvi se u počasnom krugu trudio da ne bude previše težak za slušanje, ali je muzičkim trikovima, aranžmanima i veštom produkcijom uvek uspevao da ostane intrigantan. „Sunday“ i „Heathen“ sa albuma „Heathen“; „Bring Me The Disco King“ i „Looking for Water“ sa izdanja „Reality“; naslovna numera i „Love is Lost“ sa „The Next Daya“; „Dollar Days“ i „Sue“ sa ploče „Blackstar“ samo su neki od primera gde Bouvi istovetno kao na „Berlinskog trilogiji“ uspeva da zvuči mračno i zabavno, emotivno i hladno u isto vreme.

Onoliko koliko je za to zaslužan sam Bouvi, zaslužni su i produkcija i performans. Bouvijeve poslednje godine, posebno „njujorška tetralogija“ (ovo ste ovde prvi put čuli), odišu specifičnom hemijom koja je amalgam svega prethodnog, sa novom perspektivom Bouvija koji gazi pedesete i šezdesete. Iako živimo u svetu gde muzika izbija iz svakog ćoška, ovaj zvuk je gotovo nemoguće naći van Bouvija. U nekom trenutku su se o to sve očešali Arcade Fire („Reflector“, prim. autora), ali o nekoj uspešnoj replici nema ni govora.

Koliko je taj muzički svet Dejvida Bouvija bio jedinstven, svedoči i nam i entuzijazam njegovog benda u poslednjih 20 godina. Demokratski diktator koji je pažljivo birao svoju armiju, sudeći po njima, bio je najbolji muzičar sa kojim su sarađivali. Govorili su to i pre nego što nas je napustio, pa znamo da nije kurtoazija. Šest godina nakon njegove smrti, razni članovi njegovih postava će još jednom kao i svake godine proslaviti život i delo Dejvida Bouvija. Delo je, sasvim sigurno, i njihov orden.

Bez preterane pompe i slave, muzički pop geniji koji stoje iza zvezdanog čoveka postoje i prava je radost kada nekom gostuju na albumima. Članovi posade Apola 11 bili su pioniri čovečanstva kada su kročili na Mesec, ali je i njih, kao i Bouvija, u tome najdirektnije podržala grupa ekstremno talentovanih i izvanrednih ljudi.