-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članciZvezdana prašina: Kako je Bouvi menjao muziku? (prvi deo)

Zvezdana prašina: Kako je Bouvi menjao muziku? (prvi deo)

David BowieSigurni smo da vam je dosadila ona floskula da je Dejvid Bouvi nekakav kameleon rokenrola i da se vešto prilagođavao žanrovima i vremenima. U muzičkim medijima prežvakana više nego „lopta je okrugla“ u sportskim prenosima. Danas, šest godina nakon smrti, kada bi, da je ostao živ, imao punih 75 godina, Dejvid Džouns nikada jasnije nije bio viđen kao inovator i čovek koji je menjao muziku. Osim onih par puta u drugoj polovini osamdesetih, naravno. No, o pokojnima sve najbolje, pa ćemo zažmuriti na taj period.

Opčinjen Elvisom, Litl Ričardom i džezom, brikstonski mladić je relativno brzo našao muzičkog genija u sebi. Do prvog velikog hita nije prošlo malo vremena, ali jednom kada su se točkovi zalaufali, mašina nije mogla da stane. Za „Pauke s Marsa“ takođe zna većina, bend koji je Zigija Stardasta poslao u svemir. Mik Ronson, Mik „Vudi“ Vudmensi, Trevor Bolder i uživo Majk Garson (o kome će kasnije biti reči), bili su bend koji je Zigiju dao svemirski zvuk. Ronson je u legendu ušao kao eksplozivni glem rok (ne mešati sa poganim glem metalom osamdesetih) gitarista koji je imao više kečeva u rukavu nego savremenici mu, ali je ta legenda relativno konzistentno čilela sve dok glem rok nije otišao u zaborav. Iako je legenda o Miku Ronsonu na neki način prerano iščilela, gitarski vatromet koji je ostavio u zavet kasnije je imao nemalog udela u pankerskim vragolijama na šest žica.

david bowie

No, o tome ćemo, naravno nešto kasnije. Pauci su bili uticajni, ali je zaslugu za taj uticaj pokupila glamurozna fama oko tog benda. Da, Dejvid Bouvi je prvi lik koji je napravio zvezde od našminkanog rok benda, ali se tu krila još jedna zanimljivost. U svom talentu da prepozna odličnu pop zarazu, Bouvi je tokom godina, kada je poslednja paučina s Marsa pometena, pronalazio neverovatne muzičare. Kanališući njihove uticaje kroz svoje ideje, Dejvid Bouvi je takt po takt menjao DNK muzike koju danas svrstavamo pod široki „rok“ kišobran. Nazvati Dejvida Bouvija pukim rok muzičarem bilo bi jednako proglašavanju Gerija Oldmana glumcem koji dobro menja akcente. Nedorečeno i samim tim, nepotpuno tačno.

Dejvid Bouvi je menjao muziku, što kroz svoje jedinstveno poimanje popa i uticaje, što kroz armiju muzičara sa kojima je praktikovao tu uvrnutu alhemiju. Od najzavodljivijih ritam sekcija na svet, preko veštih anonimusa koji su postajali legende gitare, do eksperimentalista zbog kojih danas imamo čitave žanrove muzike, Dejvid Bouvi je svet menjao sa kremom muzičkog sveta. A kao što Gil Skot Heron kaže, revolucija neće biti na TV-u, pa je većina genija zadužena za karakterističan zvuk ostala najpoznatija među muzičarima. O muzičarima najvećeg „kantautora za muzičare“ imamo dosta toga da vam kažemo.

Tajni život ritam sekcije

Iako su po svim merilima bili gotovo svakodnevni glem rok bend Pauci s Marsa poslužili su svrsi da mladog i do tada prilično neuspešnog Dejvida Bouvija lansiraju u orbitu oko planete. Nakon mlakog prijema „The Man Who Sold The World“ i eksplozivnog uspeha Zigija Stardasta i Aladina Sejna, Dejvid Bouvi je okuraženo priglrio svoju najveću ljubav – ritam i bluz. Natopljen uticajima afro-američke muzike, „Diamond Dogs“ je bio album gde je u nedostatku Mika Ronsona gitarske (i gotovo sve) dužnosti preuzeo Bouvi lično, ali su se ovde i dalje malo zadržali marsovski arahnidi te je album miks Bouvijevog konstantnog naginjanja ka soulu i fanku i glem roka u zanosnom poljupcu najranijeg panka.

Fanka, kao što znamo, nema bez ritam sekcije koja uzima dah i ne dozvoljava vam da stojite mirno. Na narednom albumu, Bouvi u ulozi (ritam) gitariste upošljava dvadeset-trogodišnjeg (!!!) Karlosa Alomara, studijskog muzičara koji u svom portfelju u tom momentu ima Džejmsa Brauna, Čaka Berija, Lutera Vandrosa, Bena E. Kinga i oca neo-soula Roja Ejersa. Radeći sa Ejersom, Alomar je svirao kako je govorio bubanj Denisa Dejvisa, čoveka sa kojim će osnovati možda najlegendarniju ritam sekciju u životu i karijeri Dejvida Bouvija.

david bowie young americans

Dejvisa je doveo na snimanje prvog Bouvijevog čistokrvnog soul albuma „Young Americans“, pa su kao duo razvalili na čuvenom hitu „Fame“ i obradi The Beatlesa „Across the Universe“. „Fame“ je čuvena po tome što na njoj gostuje Lenon, a nešto kasnije je preradio Džejms Braun lično. Na to priznanje, dodajmo da je i Džordž Klinton priznao da je Bouvi tada postao „čist P-Funk“, malo li je. Interesantno, baš, tu sponu između ritma i harmonije, temelj svake pesme, na albumu nije svirao treći član te čuvene ritam sekcije, već Vili Viks.

Viks je jedan od najtraženijih studijskih basista na planeti, hiperaktivan je i dan danas. Najverovatnije ste ga videli na čuvenom lajvu pesme „Layla“ kada stari mag Klepton iscima sve na bini svojim iznenadnim sviranjem čuvenog rifa. Da, to je onaj lik što se štrecne u videu i umre od smeha zbog toga. No, Viks se nije zadržao kod Bouvija pa je u priču ušao i poslednji deo legendarnih ritmaša – Džordž Marej. Dejvis, Alomar i Marej bili su tzv. D.A.M. Trio. Damn! (homonim sa DAM, „Bokte!“, slobodan prevod autora), bila je i reakcija koju je ova trojka izazivala. Ova tročlana grupa majstora bila je temelj za sve albume Dejvida Bouvija od „Station to Station“ do „Scary Monsters“.

Njihov uticaj čujemo i na svoj muzici na koju je uticao „The Idiot“ Igija Popa. Jan Kertis, Trent Reznor, Martin Glover, Depeche Mode, Radiohead i The Smashing Pumpkins kleli su se svojevremeno u taj album, a magiju Bouvijeve ritam mašine „Nightclubbing“ možete čuti u onoj pesmi u kojoj Trent Reznor želi da nekog nešto kao životinju. Ista ritam sekcija koja je na „The Idiotu“ praktično posejala seme post-panka i industriala snimila je i ostatak albuma u Evropi sa Bouvijem tih godina (kažemo u Evropi jer ne, nije cela trilogija baš u Berlinu snimana). No, pre trilogije revolucionarnih albuma, Bouvijeva ritam družina se dokazala svirajući na magnum opusu zvanom „Station to Station“. Vozajući se kroz Bouvijev tada najveći pokušaj art roka i ostatak fanki albuma, ova trojica učinila su da Dejvid Bouvi zvuči najmanje engleski što je ikada mogao da zvuči. D.A.M. Trio bili su čist ritam i bluz, zato je Bouvi uz njih i cvetao.

David Bowie Station to Station
foto: Michael Ochs Archives/Getty

Već od prvog takta prvog albuma čuvene trilogije jasne su dve stvari – Bouvi se igrao sa produkcijske strane i gruv je fenomenalan. Dok su se Brajan Ino (o njemu nešto kasnije) i Bouvi praktični zajebavali sa elektronikom (Bouvi kaže da nije mogao da veruje koliko sintova Ino nosi sa sobom), Alomar, Dejvis i Marej svirali su fank koji je delovao eksperimentalno zbog čitave produkcije i Inovog načina inovacije. O uticaju albuma „Heroes“ možemo do prekosutra, ali što se ritam sekcije tiče, valja obratiti pažnju na „The Secret Life of Arabia“, koja je možda najbliže što je Dejvid Bouvi bio čistom disku. Onako kako on to zna da zabiberi, naravno.

Bez muzike na „Low“ i „Heroes“ (pa i u lepoj meri albuma „Lodger“), osamdesete ne bi bile prošarane sa toliko bendova čiji uticaj ne možemo da sagledamo ni dan danas. Od Joy Divisiona, Gang of Foura, The Stranglersa pa sve do kasnijih miljenika Radiohead i Arcade Fire. Od eksperimentalnog pristupa stvaranju do kombinovanja „standardnih“ elemenata sa novotarijama. Mladi Kertis, Jork, Njumen, Le Bon i Reznor ne bi kasnije snimili mnoga remek-dela da nije bilo muzike sa ovih albuma, tj. benda koji joj je udahnuo neponovljiv život.

Poslednji uradak ove magične trojke bio je „Scary Monsters (And Super Creeps)“, gde su temelje postavljali za bravure nikog drugog do Roberta Fripa. Frip je, zapravo, povratnik sa „Heroesa“, ali ovde više dolazi do izražaja, ako izuzmemo čuveni „rif“ „Heroesa“. Dok je Alomar nastavio da u nekom kapacitetu bude deo Bouvijevog inventara do 2003. godine (na albumu „Reality“ svira na pesmi „Fly“), Dejvis je nastavio sa svojim studijskim i sesijskim radom, možda najveći wunderkind iz ekipe, Marej, povukao se iz sveta muzike i sada živi i radi anonimno u nekom zapećku Kalifornije.

Nakon ovog skrivenog dragulja, Bouvijev sledeći projekat organizovao je Najl Rodžers, koji je na bas doveo Karmajna Roha, a za bubnjeve Omara Hakima. Kada se u istoj prostoriji nađu ta trojica, nema razgovora, mrdate kukovima. Uslovljen od strane izdavača da porodi hit, Bouvi je Rodžersa zaposlio da bi mu napravio album za podijum za igru. „Let’s Dance“ je i dan danas Bouvijev najprodavaniji album, sa skoro 11 miliona prodatih primeraka. Iako je sam šef tada pokrenuo svoje kreativno posrnuće, bend kojim je rukovodio Rodžers stvorio je jednu od najboljih ploča te decenije. Otvarajući vrata bujici pop izvođača osamdesetih šarenog kvaliteta, „Let’s Dance“ bio je savršena rok ploča uz koju možete da zapalite diskoteku.

Karmajn je jedan od najcenjenijih basista u istoriji instrumenta, dok je Omar Hakim džez/fank verzija Džoša Frisa. Čovek je nakon Bouvija svirao na albumima Majlsa Dejvisa i za onaj škotski bend Dire Straits. Da, čovek koji vam pomera zadnjicu dok Bouvi gordo viče „Leeeeeeet’s daaaaaaaance!“ je isti čovek koji svira na „Money for Nothing“ i „Tutu“. Kada bismo listali uticajnu muziku na kojoj je Hakim svirao nakon Bouvija, pukao bi nam sajt. Pored toga što su sami muzičari kasnije uživali na talasu slave, „Let’s Dance“ je konačno uspeo da prodrma konzervativne kukove rokera posle sedamdesetih. Zaigrala je i publika, ali su i svi savremenici prestali da se stide želje da osvoje densflor. Najlepše od svega, Rodžersa je ovaj album iskristalisao kao najboljeg producenta osamdesetih, pa je gotovo celu dekadu bio zadužen za hitove. Kad napravite Dejvidu Bouviju hit album, odjednom vas žele svi.

David Bowie

Bouvi se nije preterano bavio pomeranjem granica do sredine devedesetih, kada mu je studijski bend bio sačinjen od starih poznanika i novih lica, koja su ga polako, ali sigurno opet vraćali u budućnost. Na potpuno eksperimentalnom industrial meets jazz albumu iz 1995. godine „1. Outside“, okosnicu benda činili su gitaristi Alomar i Gabrels, basisti Josi Fajn i Erdal Kizilčaj, dok je bubanj lupao Sterling Kempbel. Album često izmiče istoričarima pop muzike jer nije bio preterano popularan, s obzirom na to da je Bouvi namerno izbegavao da bude hitičan.

Najveći uticaj ovog albuma donela je turneja na kojoj je stari mag ispromovisao Nine Inch Nails više nego svi Oskari koje je Trent Reznor skoro pokupio, ali je lagano počeo da utiče i na sebe. Dodatno rafinisanje benda na turneji dovelo je do Gejl En Dorsi, basistkinje i pevačice bez koje ne bismo imali poslednjih dvadeset pet godina muzike Dejvida Bouvija. Smenjujući duo bubnjara (Kempbel i Zek Alford) ostao je sa Bouvijem zaključno sa „The Next Dayom“ uz povremeno uključenje Meta Čemberlejna. Moderni Arcade Fire je sigurno gledao sve moguće nastupe poslednjih Bouvijevih bendova i hvatao beleške.

Iako nisu čuveni kao radovi sa kraja sedamdesetih, Bouvijevi albumi sa promenjivom ekipom od 1995. na ovamo prava su poslastica za muzičare. Posebno kada je u pitanju ritam sekcija. Istini za volju, na albumima su na basu najčešće Toni Viskonti ili Toni Levin (Dorsi je zbog novostečene slave i talenta postala jedna od najzauzetijih basistkinja na svetu, pa je DB čuvao za turneje).

Poslednji Bouvijevi albumi ne mašu muzičarskim vratolomijama, ali pokazuju savršeno raspoređenu ulogu muzičara u korist samih pesama. Nema prostog bubnja, nema jednoličnih bas linija, ali ništa ne baca senku na same pesme, već ih uzdiže. Od Alomara do Džerija Lenarda, Bouvijevi (ritam) gitaristi obavezno iznose rifove koje kao da nije mogao da smisli niko drugi. Legendarni, ali ne toliko poznati muzičari pišu sve ono što je između korica istorije popularne muzike. Silne inverzije, harmonije i igrarije sa efektima koje zvuče umobolno prosto, ali bacaju u rebus kada probate da ih replicirate zaštitni su znak svih Bouvijevih ritmaša.

Otići ćemo toliko daleko da kažemo da Dejvid Bouvi ne bi bio Dejvid Bouvi da nije bilo ovih ritam sekcija. To je znao i sam Bouvi, zato ih je šarmirao i zadržao godinama. Gledajući sve intervjue sa članovima njegovih bendova, stiče se utisak da bi svi oni bili tu čak i da nisu imali honorar. Kada pustite ritam sekciju da se raspojasa, dobijate savršen pop gruv, šta god išlo preko njega. Bouvi je to dobro razumeo.