-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članciZvezdana prašina: Kako je Bouvi menjao muziku? (drugi deo)

Zvezdana prašina: Kako je Bouvi menjao muziku? (drugi deo)

david bowie„Bitter comes out better on a stolen guitar“

Frontmen bez gitariste je kao selo bez crkve. Ako je Bouvi znao da ubode ritam sekcije koje su krem trenutne ponude, za gitariste je imao vidovnjačke sposobnosti. Mik Ronson je, pored svih svojih kvaliteta i značaja koje je imao sa Paucima s Marsa, jednostavno bio puka najava ludih gitarista koji su delili studio i binu sa Bouvijem.

Prvi nakon njega, Erl Slik (pravo ime Frenk Madeloni) bio je standardni roker sedamdesetih, samo sa malo više ludila i kokaina u nosu. Ostao je veran Bouviju skoro 40 godina, pa ga čujemo i na rokerskijim stvarima na albumu „The Next Day“. Slik je poznat i po tome što je bio deo ekipe sa Lenonom i Joko u njihovoj muzičkoj ekstravaganci. Možda ga nećete naći na listama najčuvenijih gitarista, ali ćete ga (kroz Bouvija) često naći na svojoj plejlisti.

Pored Karlosa Alomara, berlinsku trilogiju su obeležila i dvojica avangardnih genija na gitari kojima će se koju godinu kasnije put ukrstiti u King Crimsonu. Pomenuti Robert Frip obojio je „Heroes“ svojom eksperimentalnom gitarom, dok je „Lodger“ i propratne turneje obeležio Edrijan Belu. Tehnički ga je „maznuo“ od Zape, ali Belu je posle rada sa Bouvijem dobio vetar u leđa po pitanju popularnosti i tako 81. završio u King Crimsonu. Svako ko se malo dublje bavio gitarom, zna da je ostalo istorija. I u Crimsonu i van njega, Edrijan je od šašavog lika iz Kentakija postao jedan od najcenjenijih virtuoza na instrumentu. Možete ga čuti sa Nine Inch Nailsima, Talking Headsom, Sindi Loper, Herbijem Henkokom, Porcupine Treejem i drugima, a kao veliki uticaj ga navode Stiven Vilson, Adam Džouns, Henri Rolins, St. Vincent i drugi. Ko je krajem sedamdesetih bio u društvu Zape i/ili Bouvija, ušao je u stranice istorije.

No, iako su ovi virtuozni genijalci bili bitni pisanje muzičke istorije, nijedan Bouvijev „pronalazak“ nije bio bitan kao sada već čuveno (ili nedovoljno čuveno?) otkrivanje bluzera iz Teksasa za „Let’s Dance“. Stivi Rej Von, poslednji gargantuanski bluz virtuoz, svoje prvo studijsko pojavljivanje i pozamašan honorar duguje mršavom Englezu iz Brikstona koji pravi hit pop ploču u Njujorku sa disko producentom u krizi.

David Bowie

Sve solo deonice na albumu pripadaju dvadeset-osmogodišnjem Vonu, a popularnost albuma sigurno bi bila nešto manja da SRV nije „objasnio“ neke stvari na svom Stratokasteru. Ne samo da je povampirio bluz osamdesetih, kada su sintisajzeri vladali svetom, već je i postao sinonim za pomenuti model gitare. Ko god se dohvatio bluza posle 1983. godine, nije mogao da zaobiđe SRV-a. Bouvi je, tako, ni ne sluteći, promenio lice bluza za sva vremena. Između „Let’s Dancea“ i prerane smrti, mladi Stiven je ispoštovao sve svoje bluzerske prethodnike, a istovremeno ispisao nove stranice te iste knjige. Ko god da je kupio gitaru u poslednjih 40 godina, čuo je za Stivija Rej Vona. Šta sve dobro može da se desi kad vas uposli ekscentrični Englez…

Dok je na jalovim izdanjima u ostatku osamdesetih glavnu gitarsku reč vodio Alomar, albumi nisu digli previše prašine. Bouvija je iz kreativne krize probudio Rivs Gabrels. Sa Gabrelsom je osnovao osrednje uspešni Tin Machine, koji je pre svega poslužio kao katalizator da se probudi iz kreativne kome osamdesetih.

Tokom devedesetih, Gabrels je poslužio kao muzički direktor i glavni saradnik, pa je Bouvi imao virtuoznog eksperimentalistu kao što je bio Belu, ali sa odličnim senzibilitetom za pop melodiju. Pravi andergraund lik, Gabrels nije dozvoljavao Bouviju da ode u kičeraj, a istovremeno ga je ohrabrio da kopa po novim stvarima. Tako je Bouvi postao mecena Nine Inch Nailsa, ali se isto tako setio svojih eksperimentalnih momenata. Sa Gabrelsom je imao neviđene iskorake u karijeri – prvi online singl u istoriji (kada je u pitanju veliko ime) „Telling Lies“, pravljenje muzike za video igru „Omikron: The Nomad Soul“ i prepravljanje svojih starih hitova. Sa Gabrelsom je istraživao džangl, drum’n’bass i tehno, a Rivs je kasnije završio u čuvenom The Cureu (gledali smo ga na Exitu). Uz malo sreće, čućemo ga na tim albumima koje Smit obećava već neko vreme.

Prelazak u novi milenijum doneo je Bouviju i stare poznanike i nova lica, pa su gitarske dužnosti polako preuzeli Mark Pleti, Erl Slik i Džeri Lenard. Pleti je relativno brzo završio kao ko-producent tadašnjih Bouvijevih albuma i uglavnom je provodio vreme za miksetom, a Lenard i Slik su definisali poslednji zvuk Dejvida Bouvija (uz Gejl En Dorsi i produkciju Viskontija).

Potencijalno najmanje istražen period u karijeri bio je okarakterisan Slikovim ljutim rifovima, Lenardovim melodičnim efektima i zvučnim pejzažima Dejvida Torna. Torn je jedan od onih gitarista koji izbegava sve što iole liči na ustaljeno sviranje gitare pa je kod Bouvija igrao ulogu „lika sa efektima“. Zbog dinamike nastupa i repertoara, tu ulogu je na nastupima preuzimao Džeri Lenard, koga je Dejvid iskopao u nekom engleskom pabu dok je svirao svoje šugejz stvari. Kombinacija moderne gitare Lenarda, starih Slikovih fazona na gitari i Bouvijevog dara da doda melanholični optimizam u svoju muziku definisala je taj jedinstven „skupi“ zvuk Bouvijeve karijere pred kraj.

Jedini umetnik čiji je stil pesama i produkcije bio blizak Bouvijevom je Brajan Feri, koji je sličan princip prikupljanja muzičara primenjivao i za svoje stvaralaštvo. Dok je Slik uvek bio „klasičan roker“ bez mnogo peripetija po vratu gitare, Lenard se vazda igrao sa efektima, ali i sa netipičnim inverzijama akorda i harmonijama. Tako imamo gotovo nestabilnu gitarsku liniju u „The Stars (Are Out Tonight)“, čiju osnovu čine Bouvijeva akustara koja svira dva akorda 90% vremena i Motown bas linija Dorsi. Preko toga, Torn imitira neke daleke gudače na gitari, a Lenard svira temu koja je raštrkana po pesmi, vodeći se marginalnim tonovima D dura. Standardno za ovaj Bouvijev period je to što se glavne instrumentalne melodije uglavnom drže nekih „levih“ melodijskih ideja, kao da izbegavaju da akcentuju bilo šta u pesmi, samim tim naglašavajući baš ono što treba.

Iako do sada nismo videli mnogo (vidljivih) bendova kojima je ovo pošlo za rukom, velika lekcija postoji u tom modernom Bouvi pop-roku. Posebno za gitariste.