fbpx

-

Naslovna Autorski članci Zone prelaznih stanja ili kako je rođen „Pretty Hate Machine“

Zone prelaznih stanja ili kako je rođen „Pretty Hate Machine“

I used to be so big and strong
I used to know my right from wrong
I used to never be afraid
I used to be somebody
I used to have something inside
Now just this hole that’s open wide
I used to want it all
I used to be somebody (“Down in It”)

Debi album diva industrijskog roka Nine Inch Nails, pod nazivom „Pretty Hate Machine“, objavljen je 20. oktobra 1989. godine i u potpunosti je delo Trenta Reznora, koji je do danas jezgro i jedini stalni član ove grupe. Ovaj album je bila njegova prva saradnja sa producentima Adrianom Sherwoodom i Markom EllisomFloodom”, koji su i kasnije učestvovali u skoro svim važnijim ostvarenjima grupe. Osim njih, saradnju je ostvario i sa Keithom LeBlancom Johnom Fryerom. Flood je prvobitno trebao raditi na celom albumu, ali se ipak sveo na “Head Like A Hole”“Terrible Lie”, jer je bio zauzet radom na albumu “Violator” grupe Depeche Mode. “Pretty Hate Machine” proveo je 113 nedelja na listi Billboard 200, i postao je jedna od prvih nezavisno izdatih ploča koja je dostigla platinasti tiraž.

Reznor važi za jednog od naproduktivnijih i najuticajnijih muzičara i producenata na muzičkoj sceni. Kao mladića, sebe opisuje kao štrebera zaljubljenog u sint zvuk. Jedno vreme radio je kao noćni čuvar i domar u Right Track Studios u Clevelendu, Ohio. Slobodno vreme u njemu, koristio je da snima svoju muziku. Brzo je učio. Koristio je klavijature, dram mašine, gitare i semplere kako bi snimio svoj prvi demo pod nazivom „Purest Feeling“. Neke od tih traka prerađene su i našle su se na njegovom prvencu “Pretty Hate Machine”. Napravio je pravo malo remek-delo u industrijal revoluciji. Reč je o svojevrsnoj fuziji pop senzibiliteta sa agresivnom elektronskom bukom, koja je upotpunjena sirovim, emotivnim tekstovima. “Pretty Hate Machine” je prepun uticaja, prvenstveno grupa koje su razvile industrijal poput Skinny Puppy, Throbbing Gristle, Cabaret Voltaire i Ministry. U post-pank paranoju upao je uz Joy Division Nicka Cavea, a primetno je i da su veliki uticaj na njegovo stvaralaštvo imali i The Cure, David Bowie, Prince, Jane’s Addiction i Public Enemy.

Raditi samostalno bio je neodoljiv izazov i možda greška, a svakako iskustvo koje je Reznor uspeo da pretoči u muziku. Privukao je pažnju izdavačke kuće TVT Records svojim demom i dobio priliku da snimi album. Ipak odbio je da to bude na tradicionalan način sa bendom te ga je snimio uglavnom sam. Bio je spreman da pokaže ko je, kroz svoj zvuk.

Reznorov vokal u pesmama zvuči tvrdo, ali u isto vreme i ranjivo, često uz vriske i vapaj. “Pretty Hate Machine” je na neki način njegova lična ispovest. Momenti u kojima od mrmljanja dolazi do urlika nemoći, odgovara aspektu frustriranog mladića koji ne uspeva da pomogne sebi. Primetna je i određena količina mržnje, od koje je većina usmerena na neko neodređeno “you”, koja istu tu frustraciju čini još većom. Primer je gotovo animalna, pesma za podijum “Sin”: You give me the reason, you give me control, I gave you my purity, my purity you stole. Tekstovi dobrog dela pesama sa “Pretty Hate Machine” su prepuni straha za egzistenciju koji potiču od samoprezira iz dubina Reznorove psihe.

Pesma “Head Like a Hole” je prva pesma koju je uradio, vodeći singl sa albuma i najveći hit sa njega. Ako izuzmemo nju, album obiluje hladnim tonovima klavijatura, dok jakih, pretećih gitarskih tonova skoro da i nema. Otvara ga “Down In It” koja je kao drugi singl postala omiljena na MTV-ju, predstavila Nine Inch Nails široj publici i pomogla naglom skoku prodaje albuma.

Neki od Reznorovih tekstova izražavaju anksioznost kroz koju je prolazio, kao i osećanje izdaje od strane voljene osobe, društva ili pak Boga.- kao što je to primer u pesmi “Terrible Lie”, kada u u razgovoru sa njim on kaže: (Hey god) I think you owe me a great big apology.

Centralno mesto na “Pretty Hate Machine” pripalo je pesmi “Something I Can Never Have” u kojoj Reznorovo srce doslovno krvari. U ovoj baladi vriska više nema, ostala je čista utučenost. Ništa se ne čini dobro: This thing Is slowly taking me apart, gray would be the color if I had a heart. Pesma počinje sa minimalnom klavirskom figurom i nekoliko tihih sint tonova, koji tek ponegde propuštaju udaljene, hrapave zvuke bubnjeva i tihe kontra melodije.

Dokaz da se “Pretty Hate Machine”  bazira na depresivnim stanjima u kojima se umetniku čini da je njegov život već gotov je i pesma “That’s What I Get”: “I told you I’d never say goodbye, I’m slipping on the tears you made me cry”…  Najveći erotski naboj na albumu svakako poseduje pesma “The Only Time” , koja je odličan uvod u veliko finale i “Ringfinger” kojoj poseban karakter daje prepoznatljiva gitarska deonica. Demo verzija ove pesme nosi naziv “Twist,” i njen tekst se razlikuje.

“Pretty Hate Machine” uspeo je da privuče pažnju publike o kojoj Reznor nije mogao ni da sanja. Bio je potpuno nepripremljen za ovakav uspeh i morao je što pre da oformi bend kako bi svoje pesme mogao da prezentuje uživo. Pridružili su mu se Chris Vrenna i Richard Patrick. 1990. godine nastupili su kao predgrupa na koncertima Petera Murphyja i The Jesus and Mary Chain. Ubrzo nakon toga Nine Inch Nails su svirali na festivalu Lollapalooza i otvarali nastupe benda Guns N’ Roses u gradovima Evrope.

Reznor je sa Nine Inch Nails osvojio Oscara i Grammy nagrade. Sa milionima prodatih nosača zvuka i nebrojeno održanih koncerata širom sveta, daleko je od onog utučenog umetnika koji se borio da se odupre samouništenju, kakvog smo ga spoznali kroz njegov prvenac. Njegova brutalno iskrena osećanja bila su iskorak ka ostvarenjima željenog. Negde između prelaznih i izmenjenih stanja, stvorila se ključna komponenta, mašina koja je pokrenula uspeh jedne od najvećih grupa današnjice.