-

Naslovna Autorski članci Kolumne i članci Woodstock - 50 godina kasnije

Woodstock – 50 godina kasnije

 

Od 15 -18. avgusta 1969. godine održan je Woodstock, najznačajniji festival u istoriji savremene muzike. Na farmi Maxa Yasgura u malom gradiću Bethel (New York), ili bolje rečeno White Lakeu pored Bethela, okupila se tada muzička elita, koja je zajedno sa još 500.000 posetilaca ovaj festival učinila najvećim događajem pop kulture 20. veka.

Woodstock je sklonište za umetnike postao još davne 1902. godine, kada je sin vlasnika mlina iz Manchestera stvorio koloniju inspirisanu Pokretom umetnosti i zanata. Šumovita brda Woodstocka bi možda ostala tajno utočište za kreativne da je Bob Dylan malo bolje vozio motor. Naime, posledica nesreće 1966. godine u blizini mesta gde je kasnije bila njegova vikendica, bila je to da se skoro sasvim povukao: tokom narednih osam godina pojavio se samo četiri puta u javnosti. Veći deo tog vremena skrivao se upravo u Woodstocku, snimivši za to vreme više od stotinu pesama. Ubrzo je njegova misteriozna prisutnost pretvorila ovaj gradić u centar za muzičare. George Harrison, Jimi Hendrix, Van Morrison i Eric Clapton su odlazilu u njega na hodočašće, kako bi pronašli izvor nove muzike. Festival u Woodstocku 1969. održan je oko 100 km dalje pošto organizatori Michael LangJohn RobertsJoel Rosenman i Artie Kornfeld nisu uspeli da dobiju dozvolu da smeste festival u sam gradić. Ovi problemi uticali su da se za njega zainteresuje još više ljudi.

Prvobitno je bio zamišljen kao komercijalni projekat, mnogo manjeg obima od onog kojeg je bio, ali se posle prvog dana pretvorio u besplatni hepening. Policije nije bilo. Postojala je samo predivna muzika koju su izvodile muzičke veličine tog vremena: Jimi Hendrix, Crosby, Stills, Nash and Young, Grateful Dead, Jefferson Airplane, Joan Baez, Janis Joplin, Blood, Sweat and Tears, Joe Cockera, Canned Heat, Creedence Clearwater Revival, Tima Hardina, Richie Havensa, Arlo Guthrieja, John Sebastiana, Ravi Shankara, Sly and The Family Stone, “Ten Years After, Who, Johnny Winter

Festivalu, na žalost mnogih, nisu prisutvovala još neka od najvećih muzičkih imena u svetu. The Beatles, koji su poslednji koncert odsvirali 1966. godine, i praktično se raspali, zatim, The Rolling Stones, koji su su izgubili Briana Jonesa u julu iste godine, Bob Dylan, koji je već zakazao nastup na Isle of Wight festivalu zadnjih dana avgusta iste godine, i The Doors, zbog Jima Morrisona koji je imao problema sa svlačenjem na sceni i vodila se sudska procedura. Jeff Beck je imao sabraćajnu nezgodu te zbog toga nije nastupio. Kako bilo, oni koji su su se pojavili na bini Woodstocka, napravili su karijeru za ceo život. Bilo je jasno da su neki od izvođača bili veće zvezde od drugih. Zato su neki nastupi ostali nezabeleženi.

“Niko nije znao u šta će se poziv na tri dana muzike, ljubavi i mira pretvoriti”, izjavio je  muzički kritičar Petar Peca Popović, dodajući: “Niti je festival bio u Woodstocku, niti ga pamtimo po miru, niti ljubavi, pa ni po muzici. Pamtimo ga kao nešto što je promenilo svest ljudi o samoj muzici i o američkoj generaciji koja je tada stasala i koja se smatrala hipicima”.

Kreativnosti u muzici, književnosti, slikarstvu, filmu i pozorištu spojila se tada sa idejom humanijeg, slobodnijeg društva i pojedinca. Nastao je tada društveno najpoželjniji pomodni impuls u istoriji kulture, impuls koji je u prvi plan izbacio duhovnost, intelekt, imaginaciju, otvorenost uma, umesto modnih tričarija, skupocenih kola, bahatih vlasnika istih, žena lakog morala i željnih novca, lošeg obrazovanja, tradicionalnog mišljenja i zatvorene svesti za drugačije.

Amerika je 1969. godine bila duboko podeljeno društvo. Potresali su je neprestani protesti protiv rata u Vietnamu i povišene rasne tenzije, koje su dovele do nemira u 125 gradova 1968. godine, nakon ubistva borca za građanska prava Martina Luthera Kinga. Uprkos panici, koja se pojavila među organizatorima i vlasti u Woodstoku, nakon što se daleko veći broj ljudi od očekivanog pojavio na festivalu, tokom događaja ipak je vladala mirna atmosfera i harmonija.

Prvi dan festivala bio je 15. avgust. Četiri sata pre samog otvaranja, kolona vozila bila je dugačka 25 kilometara. Svi putevi bili su zakrčeni. Jedino prevozno sredstvo je bio helikopter za organizatore i učesnike, dok je publika pešačila. Pilot helikoptera koji je vozio Janis Joplin rekao je: “Vidiš ono brdo tamo, ono koje nije zeleno? Sve su to ljudi”

Iako se neumorno radilo, do početka koncerta nije podignuta ograda oko farme, niti su napravljeni kiosci gde bi se kupile karte na licu mesta. Očekivalo se 150.000 ljudi i toliko se prodalo karata, a stiglo je 400.000, možda i više. Vrata su se otvorila za sve i ulaz je postao besplatan.

Kada smo došli tamo, shvatili smo da je to mnogo veće nego što smo mogli da zamislimo. Tako nešto se nikada do tad nije desilo”, reči su Davida Crosbyja iz Crosby, Stills, Nash and Young.

Ogromna masa uživala je zajedno tri dana i tri noći u najboljoj muzici iz te ere, ali i u legalnim i ilegalnim zadovoljstvima, a da niko nije silovan, niko ubijen, niko opljačkan… Kažu da je bilo više LSD-ja, koji je u Americi bio legalan od 1966. godine, nego hrane. Pored hipika, na festivalu je bio prisutan i širok spektar mladih ljudi levičarskog opredeljenja – studenti, umetnici, radnici i politikolozi…

Nova subkultura preispitivala je seksualnost i moral. To je vreme začetaka pokreta za ravnopravnost žena, za veća crnačka prava, vreme protesta protiv rata. Pre 60-tih kosa se šišala, u skladu sa vojnom higijenom II svetskog rata. Hipi revolucija je značila da muškarci mogu da nose i dugu kosu, brkove, badu. Žene, ranih 60-tih nosile su suknje i haljine, uredne frizure i jaku šminku. Hipici su težili prirodnom izgledu i dugoj kosi. Oni nisu bili sirotinja, problematični ljudi i narkomani, nego suprotino, mladi ljudi iz dobrostojećih porodica, uglavnom sudenti, i neretko politički angažovani. Trebalo je pokazati da Amerika nije za rat, da postoji razumevanje za ljude drugih polnih sklonosti, druge boje kože, drugog porekl, za drugačija politička shvatanja…

Letnja kiša nije zaobišla festival. Tokom nekih nastupa skoro pa je bilo fatalno svirati električnu gitaru. Bio je pravi potop posle nastupa Joea Cockera. Blato je bilo do kolena. Nastala je močvara, a hiljade ljudi su spavale napolju, da zadrže mesto. Ponestajalo je vode i hrane, kamioni nisu mogli da priđu i srede toalete, bilo je glasina o tifusu i dizenteriji, kao i medija koji su širili lažne glasine da je Woodstock proglašen “zonom katastrofe”. Tačno je samo da je bilo onih koji su u gužvi izgubili jedni druge. Sa bine su non-stop čitana obaveštenja.

Spiritualni vođa svih prisutnih na festivalu bio je Jimi Hendrix. Bilo je predviđeno da on zatvori festival u nedelju uveče. Međutim, zbog nastavka nepovoljnih vremenskih uslova, izašao je na binu tek u ponedeljak ujutru. Melodiju američke himne izveo je na gitari maestralno preplićući prste po žicama kao da oživljava rešetanja iz rata. Zvuk gitare prodirao je kao piskavi jauk tačno do srca, reči su nekih od gledalaca. “Nikad niko nije imao hrabrosti da izađe na binu i zatvori veliki festival himnom svoje zemlje”, kaže Peca Popović. “Isto tako sam bio uzbuđen dvadeset godina kasnije na jednom mirovnom koncertu u Domu omladine, kada je Koja iz Discipline kičme izašao i odsvirao “Hej, Sloveni” kada se zemlja raspadala. Svirati himnu sa gitarom umesto stajati mirno sa puškom dok se intonira himna. Poruka je dobra. Volimo našu zemlju na naš način”, zaključuje Popović.

Masa se na Woodstocku u ponedeljak već svela na 30.000 ili 40.000 ljudi. Za sve vreme njegovog trajanja, zabeležena su samo dva smrtna slučaja, jedno predoziranje i slučaj kada je mladić zaspao ispred traktora. Bilo je par stotina povreda, uglavnom posekotina na bosim stopalima i posledica uzimanja droge. Mistika koja okružuje ovaj festival pojačana je propalim pokušajima njegovog nastavka. Dvadesetpetogodišnjicu festivala 1994. godine obeležilo je gađanje blatom u publici i prisustvo korporativnih sponzora. 1999. godine stvari su se pogoršale – divljanje i seksualno nasilje dominiralo je festivalom. Zlatni jubilej nije odmakao od ideje. Pokušaj da se oživi festival doživeo je fijasko, počevši od nedobijanja dozvole do povlačenje najavljenih zvezda, zbog neisplaćenih avansa. Festival je otkazan 31. jula ove godine.

Woodstock je prelepi deo istorije. Oni koji su tamo bili kažu da je pre svega u sebi imao duh jednog vremena. 60-te su prodrmale iz temelja konformističku svest slobodnim političkim stavom, slobodnom ljubavlju, slobodnom upotrebom droge, slobodnim otporom prema vlasti i politici, te ostale neprevaziđeni simbol otpora u svetu. Woodstock je pre 50 godina utro put novim festivalima. Za one koji su ga doživeli bilo je to iskustvo, fenomen, događaj, avantura, gotovo katastrofa, i na neki način, borba za opstanak. Ni danas nikome nije jasno kako je sve to uopšte uspelo. Svet nikada nije video uspešnije okupljanje ljubitelja muzike, ljubavi i mira.

I came upon a child of God
He was walking along the road
And I asked him, „Where are you going?“
And this he told me…

I’m going on down to Yasgur’s Farm,
I’m gonna join in a rock and roll band.
I’m gonna camp out on the land.
I’m gonna get my soul free.

(Joni Mitchell – “Woodstock”)

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe