Kultni mančesterski bend Joy Division (1977-1980) uticao je na mnoge kasnije muzičke stvaraoce, te na razvoj jednog specifičnog muzičkog i vizuelnog identiteta, odnosno žanra, gothic rocka, sa karakterističnim motivima. Joy Divison je bio bend koji je uspeo da se izdigne iz jednoličnosti i stvori mit. Njegov frontmen bio je Jan Kertis, koji je za samo 23 godine života, definisao post-pank.

Joy Divison, objavio je debi album „Unknown Pleasures“ 15. juna 1979. godine. Čuveni omot, delo Pitera Savila, preuzet je sa Enciklopedije Astronomije, a bio je izbor bubnjara Stivena Morisa. Strane A i B su nazvane ‘Outside’ i ‘Inside’. Izlasku albuma nije prethodila objava nijednog singla, iako ga je pesma koje nije bilo na albumu, „Transmission“, objavljena 7. oktobra 1979. godine, ozbiljno popularizovala.

Dobro poznatih 39 minuta albuma, u koliko je stalo deset pesama, promenilo je muziku zauvek. Hipnotišući stihovi i Janov vokal, goropadni gitarski taktovi Bernarda Samnera, bas deonice Pitera Huka, te karakteristični zvuk bubnjeva spomenutog Morisa, objedinjeni su u muzičko savršenstvo pod palicom genija Martina Haneta.

Smatra se da je većina pesama sa „Unknown Pleasures“ inspirisana upravo Janovim životom i problemima koji su ga okruživali. To nije bio karakterističan pank album tog doba. Posedovao je sebi svojstven stil i atmosferu i nije se mogao klasifikovati ni u jedan do tada stvoreni muzički pravac. Tekstovi su bili poziv na bunt, ali ne socijalni, već bunt protiv potištenosti, težnja za unutrašnjim buđenjem čoveka, što možda najbolje opisuje deo pesme „Disorder“: „I’ve got the spirit, lose the feeling, let it out somehow“.

Sa dubokom tugom i melanholijom, u poslednjoj pesmi na albumu, “I Remember Nothing”, Jan ponavlja: “We were strangers, we were strangers for way too long”, i upozorava na razdor između pojedinaca. Duboko ga je potresao individualizam i otuđenost, koju su i u decenijama nakon njegove smrti ljudi samo još više unapredili.

„Unknown Pleasures“ snimljen je za nekih nedelju dana i po tvrdnjama Tonija Vilsona, čuvenog voditelja i vlasnika produkcijske kuće Factory Labels, pravljenje albuma koštalo je bend 18.000 funti. Producent Martin Hanet tokom snimanja albuma je koristio različite tehnike: lomio je flaše, jeo je čips, gitare su svirane naopako, a zvukovi prouzvedeni u toaletu provučeni kroz telefonsku slušalicu nalijepljeni su u nekim pesmama. Jednom prilikom je izjavio da bi album zvučao drugačije da nije isteklo vreme za korišćenje studija, odnosno, da su imali još novca da plate rentu. Istom prilikom, snimnjene su i pesme: „Auto-suggestion“, „From Safety to Where…?,“ „Exercise One“, „The Only Mistake“, „Walked In Line“ i „The Kill“.

Bend je inicijalno bio nezadovoljan albumom, doživljavajući ga razvodnjenim, preglasnim i teškim za žive nastupe. Koliko je uspeh relativna stvar, govore mnogi podaci o poslovnom statusu grupe Joy Division iz tog doba – „Unknown Pleasures“ uopšte nije dospeo na listu 100 najpopularnijih albuma u Britaniji kad je prvobitno objavljen, mada je danas visoko na svim listama najznačajnijih rok izdanja; honorar benda za nastup početkom 1980. bio je oko 400 evra u današnjem novcu. Raspored zakazanih koncerata bio je vrlo gust, i kao da niko nije vodio računa o tome da je frontmen bio epileptičar na, ispostaviće se, neadekvatnim lekovima. Pesma koja govori o Janovom problemu je “She ‘s lost Control”. Muzički kritičar Jon Savage, opisao je to ovako:

Njegov hipnotičan scenski nastup – mlataranje rukama, stakleni pogled i nekontrolisan, grčevit ples – bili su odraz njegovih epileptičkih napada koje je doživljavao kod kuće i od kojih bi njegove bližnje prožimala jeza. Da li su se ljudi divili Janu Kertisu zbog onoga što ga je u biti uništavalo?

„Unknown Pleasures“ je svojevrsna priča o stvarnost. Donela je onaj drhtavi živi momenat u kome se duša bori sa iskušenjima i silama mnogo jačim od nas, sa izgledima da preživi, makar ponižena. Donela je revoluciju u rokenrol poetici, kasnije tako često kopiranoj.