Šezdesete godine prošlog veka je vreme protivurečnosti, brzih promena i muzike. Ovaj tekst je pokušaj vraćanja pedeset jednu godinu u prošlost kada je muzika bila više od umetnosti.

U to vreme u Vijetnamu besni besmisleni rat, Kubu zatrpavaju bombe, Nemačka je podeljena Berlinskim zidom, u Americi diskriminišu crnce, dok špijunska groznica trese svet. Napetost i strah od nesigurne budućnosti rađaju bunt u mladim ljudima. Misija tih mladih buntovnika je da svetom zavladaju mir i ljubav. Iz te ideje rađa se hipi pokret. Pripadnici ovog pokreta obično se nazivaju hipiji ili deca cveća. Bili su propagatori univerzalne ljubavi i mira, praktikovali su život u komunama, oblačili šarenu odeću i nosili dugu kosu, a kada govorimo o muzici, ovaj je pokret obeležen psihodeličnim i progresivnim rokom. Ova subkultura vuče poreklo iz San Francisca 60-ih godina prošloga veka. Hipi pokret postao je za relativno kratko vreme toliko snažan da je ubrzo prešao granice svoje domovine.

Da bismo razumeli razloge njegovog nastanka, treba se vratiti u prošlost nekoliko decenija ranije, u četrdesete godine 20. veka, u vreme neposredno nakon Drugog svetskog rata. Svetsku su istoriju za samo tri decenije obeležila čak dva velika rata i nekoliko velikih finansijskih kriza. Kao odgovor tom sledu nemilih događaja, zbog potrebe čoveka da se odupre pravilima ponašanja koje je nametalo tadašnje društvo, javio se svojevrstan anarhistički pokret. Ocem hipijevskog pokreta smatra se pesnik Allen Ginsberg. Isprva su hipiji počeli iskazivati svoje nezadovoljstvo i frustracije kroz pisanu reč, protestom protiv svega pogrešnog s čim su se u svetu susretali. Ova poezija nije ostala samo mrtvo slovo na papiru, već se često pretakala u muziku, a celi književni pravac se, verovatno zato, i naziva The Beats ili pak The Beat Generation. Neka od glavnih ostvarenja ovog književnog pravca su “Howl” Allena Ginsberga iz 1956. i “Naked Lunch” Williama S. Burroughsa iz 1959. godine. Oba su dela bila predmet sudskih sporova, tokom kojih su autori bili optuženi za objavu opscenih tekstova.

Do 50-ih godina prošloga veka pokret se proširio, a počela su se otvarati i mesta gde su se ljudi mogli susretati i razmjenjivati misli i ideje – u početku kafići, a kasnije i klubovi. Čak i danas postoje mesta toga tipa u kojima se čita poezija. U ovakvim okruženjima nastali su bitnici, odeveni u nekonvencionalnu odeću, neobrijani i sa sunčanim naočarama u svako doba dana. Bitnici su naprosto odbijali pojam materijalnog, redovnog posla pa čak i onoga što se smatralo tradicionalnom i pristojnom odećom. Živeli su u komunama, konzumirali psihodelične droge i zagovarali anarhizam. Zbog toga su često upotrebljavali frazu „I’m hip“, a neki su se nazvali hipstersima.

Miroljubiva životna filozofija „dece cveća“ nije mogla ni da se zamisli bez muzike. Za njih je ona sila, pokret, otpor i revolucija. Upravo iz tih pobuda rađa se inicijativa da se organizuje festival mira i muzike. Ubrzo je ta inicijativa i realizovana i to 15. avgusta 1969. Održan je do tada najveći muzički festival na svetu, nazvan „Festival muzike i umetnosti“ ili kako je na plakatu najavljeno – „Tri dana ljubavi i mira“, a nama svima poznatiji kao Woodstock. Inspiracija za ovakav događaj bio je dve godine ranije održan Monterey Pop Festival u Kaliforniji. Uz prisustvo gotovo dvesta hiljada ljudi, bez ikakve novčane naknade, učestvovale  su mnoge poznate grupe i solisti. Veliki uspeh monterejske muzičke svečanosti, zapamćene po miru i opštem duhu zajedništva, naveo je Majkla Langa, Arta Kornfelda, Džoela Rozemana i Džona Robertsa da se upuste u priređivanje najvećeg koncerta pod otvorenim nebom – Woodstocka. Naziv ove manifestacije prati paradoks, jer iako je bilo planirano da se festival održi u gradu Woodstocku, to se nije desilo zbog velikog broja očekivanih posetilaca. Naziv je ipak zadržan. Novo mesto je pronađeno zahvaljujući poznanstvu jednog od organizatora sa sinom porodice poljoprivrednika iz malog grada Bethela. Mladić Sam nagovorio je svog oca Maksa Jazgura da iznajmi svoju farmu od 6 hektara za festival. Nije to bila najpovoljnija opcija – 40 milja od originalnog mesta (Woodstock) i najmanje dva sata od Njujorka, ali ova je opcija bila jedina. Nekoliko dana pred početak festivala, iz tehničkih razloga, doneta je odluka da ulaz bude slobodan, što je doprinelo omasovljenju publike.

Vlasti i stanovnici Betela reagovali su talasom protesta. Ovo je samo bio početak neprilika. Ceo festival pratilo je snažno nevreme, ali to nije sprečilo poznate izvođače da zablistaju, među kojima su bili: The Who, Jefferson, Airplane, Joe Cocker, Jimi Henrix. Mnogi muzičari nisu prihvatili poziv iz različitih razloga: The Beatles – jer su bili na ivici raspada benda, The Doors – jer nisu verovali u uspeh festivala, Led Zeppelin – jer nisu želeli da budu jedan od mnogih, Frank Zappa – zbog grozne organizacije i prljavštine, Bob Dilan – zbog bolesti svog sina.

Preko divovskog polja Betela pojavila se grmljavina sa svim pratećim problemima. Petsto hiljada posetilaca koji spavaju u blatu, ali i problemi sa uzemljenjem bine i strah od grmljavine i oluje zaista je opasna priča koja bi mogla da upropasti izvođače. Kao rezultat toga, raspored se toliko menjao da se konačni nastup festivala Jimi Hendrixa umesto u nedelju uveče dogodio tek u ponedeljak ujutro, kada je više od polovine posetilaca otišlo kući. Prisutni su kasnije tvrili da je to najbolji gitarski nastup u istoriji muzike. On je tom prilikom besprekorno odsvirao dvosatni set, čije zapise još uvek kupuju kolekcionari za ogromne iznose. Vrhunac programa bilo je izvođenje američke himne. Sjajni gitarista mu je dodao takve naglaske da je svako od prisutnih osetio svu bol u Vijetnamu, rasno ugnjetavanje i potpuno nerazumevanje od strane vlasti. Zanimljivo je i to da kada je bend The Who ujutru izašao na scenu na nebu se rodilo sunce. Sva ta dešavanja doprinela su ovaj festival uđe u legendu i prenese poruku koja je bila jasna i bez reči.

Ovu apokaliptičnu atmosferu upotpunilo je i to da su uslovi bili poprilično nehigijenski, bez vode,  hrane i toaleta, droga se prodavala otvoreno, a ljubav vodila na sve strane. Posledica toga bila je vidljiva nakon devet meseci kada se rodilo nekoliko hiljada vanbračnih beba.

Glasine o festivalu, u međuvremenu, su se proširile širom Amerike, tako da jednostavno nije bilo nikoga ko bi mogao obuzdati gomilu slobodnih mladih ljudi. Na samom početku festivala sve su barijere jednostavno uklonjene – svako je sada mogao doći do Woodstocka. Gužva u saobraćaju prostirala se kilometrima kroz gradove njujorške države, a skromni stanovnici Bethela bili su u potpunom šoku nekoliko dana. Woodstock je zamalo proglašen nacionalnom katastrofom.

Uprkos svemu tome, festival je postao ne samo sjajan hipi praznik i važan kulturni događaj. Priče o univerzalnoj ljubavi i jedinstvu uopšte nisu mit. Jednostavna statistika svedoči o tome: pola miliona okupljenih ljudi, bez obzira na nedostak hrane, gomilu droge i užasne vremenske prilike se vratilo kući neozleđeno. Doduše, desile su tri smrti – dve kao posledica predoziranja, a jednog posetioca je pregazio traktor dok je spavao u polju. Ipak, skup je protekao bez nasilja i to u doba širokih građanskih nemira i usred rata u Vijetnamu. Woodstock je zauvek promenio ne samo muzičke festivale, već je i ozbiljno uticao na američku i svetsku kulturu uopšte.

Što se tiče samog nastavka Woodstocka, nije bilo moguće barem donekle ponoviti uspeh iz ’69. godine. Festival se održavao svakih deset godina kao proslava u čast tri nezaboravna avgustovska dana. Izuzetak je festival 1994. godine koji je proslavio 25. godišnjicu. Četrdesetogodišnjica se nije održala. Postoji nekoliko razloga za to. Od očiglednih – finansijskih i organizacionih do bezbodnosnih, jer je Woodstock postao surov i opasan – sa svakom decenijom su se epizode ​​nasilja, trauma, smrti i drugih vanrednih situacija tokom festivala samo povećavale. Tako je tokom izvođenja Red Hot Chili Peppersa 1999. publika zapalila vatre, a plamen se brzo proširio na audio toranj. Anthoni Kiedis je uporedio ovaj spektakl sa scenom iz „Apokalipse danas“ – filma koji je snimljen na osnovu kulture 60-ih, koji je precizno pokazao protiv čega se originalni Woodstock borio i sa čime su se suočili njihovi nastavci. Sada se ovde umesto ljubavi desilo silovanje, a jedinstva su zamenile tuče i incidenti.

Proslava 51 godine Woodstock bila je planirana za 15. avgust 2020, ali je otkazana uprkos najavljivanju. Otkazivanje festivala bilo je očekivano jer su u organizatori naišli na razne probleme od odbijanja dve predložene lokacije, nedostatka sredstava i povlačenja nekih od najavljenih muzičkih zvezda.

Svet je ponovo na ivici ozbiljne političke krize, čemu je doprinela i pandemija virusa korone. Festivali se otkazuju širom planete. Sada, kada strahujemo od zaraze i neizvesne budućnosti, ljubav i mir su nam potrebni više nego ikada. Ipak, svesni smo činjenice da se entuzijazam iz 1969. godine neće ponoviti. Ostaje nam da se zapitamo zbog čega i da li sloboda, nakon pola veka, ima istu cenu.