-

U senci hitova: James Jamerson

Bez obzira na konstantan vrtlog trendova, tobožnjih umiranja i neočekivanih vaskrsenja, pop muzika vazda je imala svoje heroje. Svi ti heroji i perjanice raznih muzičkih pokreta, subkultura i pravaca ovekovečeni su bolje nego bilo koje drugo parče istorije modernog čoveka. Ako zagrebete dovoljno duboko (i na pravom mestu), siguran sam da možete da nađete neki faktoid o životu i radu i najopskurnijeg izvođača koji se drznuo da bude zvezda ili neki faktor na nekoj sceni. Istoriju večito pišu pobednici, a u slučaju popularne muzike (objedinjujući termin za sve što nije tvrdokorni džez i klasična muzika na dalje u ovoj kolumni prim. aut), panteon bogova ispunjen je samo onim koje pažnja nikada zaobišla nije.

Međutim, kao i u svakoj istorijskoj postavci, teška uloga gladnog, radnog i srčanog pešadinca uglavnom pripada neznanom junaku. Neznanih junaka muzike je previše. Postoje oni koji su se očešali o slavu, oni koji su stekli ugled i esnafsko poštovanje, a ima i onih o koje se svet ogrešio. U senci hitova neznani junaci pop muzike i dan danas prolivaju znoj nadajući se da će pored honorara dobiti i pomen. I svi oni u nekom momentu svog junaštva budu nepotpisani negde, te mnogi, pak, ne dobiju priznanje na vreme. Predmet naše pažnje ovog meseca svoje lovorike dobio je, kao i većina neznanih junaka, tek onda kada više nije mogao da ih stavi na glavu.

James Lee Jamerson, poznatiji bez ovog Lee, prvi je među jednakima u društvu zaboravljenih. Čovek koji je podario otkucaj srca najsrčanijoj muzici u istoriji čovečanstva danas se može pohvaliti kultom obožavatelja i poštovalaca, ali je tokom svoje trodecenijske karijere poštovanje dobijao samo u kružocima svojih muzičkih prijatelja. A kako i ne bi, kada je još kao klinac naprosto disao muziku. Budući da se tokom njegovog srednjoškolskog obrazovanja bas deo registra još uvek pokrivao kontrabasom, a Leo Fender je tek došao do prototipa precision basa, Jamerson je srednjoškolskom bendu rokao bas linije kao Burduš u seriji „Muzikanti“. Pri samom početku karijere u Hitsvilleu, Jamerson je nekako pristao da zameni gorostasni uspravni instrument modelom bas gitare koji je i dan danas standard kad god neko uđe u studio s namerom da snimi nešto i biće standard još sto godina, što donekle duguje upravo Jamesu.

Još od prvih radova za Motown („Way over there“ Smokeya Robinsona, 1959), Jamerson bez pardona paradira svojim pulsirajućim bas linijama, koje daju gotovo rokenrol urgentnost ritam sekciji. Po slobodnoj proceni, ukoliko vas neka od pesama na kojoj svira ovaj otac modernog basa ne natera da mrdate kukovima, poseta neurologu vam ne gine. Mrdanje kukovima vazda je imalo beleg površnog aspekta celog ovog cirkusa zvanog rokenrol, ali ako pomislite da Motownu i Jamersonu nametnete taj tag, grdno se varate. Jamerson je, kao što rekoh, u srednjoj svirao kontrabas. Kako to obično biva, pola familije mu je bilo muzički aktivno, pa je mali James odrastao uz tetku i babu koje su ga podizale uz muziku. Pre nego što je napravio milionera od Berrya Gordya, Jamerson je peglao džez slušajući Raya Browna (pratio je Ellu Fitzgerald), Paula Chambersa (prvi Milesov „veliki“ kvintet) i Percya Heatha (basista koji je radio sa više džezera nego najaktivniji lerdi koke u Nju Orleansu, prim. aut).

Poznavajući muziku uzduž i popreko, u sve što je radio naš junak je sipao enormne količine ukusa. Dok su se bas linije tog vremena (a i kasnije) mahom zasnivale na takozvanoj tonici (prvi ton u akordu) i kvinti, sa malo zalaženja u terce ako se neko oseti hrabrim, Jamersonu nije bilo frka da se igra, te je često „udarao“ u neku svoju kontramelodiju koja je podrazumevala da se šeta po vratu svog Precisiona kao da je neki shredder, ali nikada nije ispuštao iz vida činjenicu da je pesma oko njega. Kako neko od stotina YouTubera reče – Jamerson je jednostavno imao hrabrost da proba te stvari. U isto vreme, jedna od najpoznatijih Jamersonovih linija, „My Girl“ vokalne grupe The Temptations, ne može biti prostija.

Muzički gledano, ono što Jamerson svira je i dalje kontramelodija, danas već kultni stabilni puls koji se prepoznaje već na prvom tonu. Vrlo je moguće da ni u jednoj muzičkoj disciplini ne postoji toliko prepoznatljiv stil sviranja kao što su Jamerson i njegov bas. Budući da je Motown hitove peglao sa, sada već čuvenom, ekipom koja je sebe zvala The Funk Brothers i da su uglavnom tako bili potpisivani, do dana današnjeg ne možemo da tvrdimo gde je sve Jamerson tačno svirao. Na papiru, dokaz najčešće ne postoji, ali se jasno čuje. Neprestani puls, neumorno šaranje po akordima u pozadini, istovremeno opušten i hitar, Jamerson je među prvim basistima sveta koji je imao svoj na keca prepoznatljivi stil i zvuk. Stil i zvuk koji su od Motowna pravili svetski fenomen. Iako to zvuči kao dramatično preuveličavanje, činjenica je da su mnoge izdavačke kuće imale fenomenalne vokaliste, a da je samo Motown imao The Funk Brothers, a samo oni Jamesa Jamersona.

Uz dužno poštovanje armiji uticajnih gitarista sveta, za svakog Hendrixa ili Gilmoura postoji neko ko je (manje ili više) uspešno napravio neki derivat tog fazona. Kada je u pitanju James Jamerson, u redovima basista, njegov rad se i dalje smatra istovremenim vrhom i početnom tačkom. Za barem tri njegove bas linije ćete na velikim onlajn platformama videti teoretisanje da su najvažnije u istoriji. Čovek je svojeručno sproveo tranziciju afro-američke muzike sa akustike na struju, zacementirao sudbinu precision basa i naložio generacije i generacije da se oprobaju na basu. Među tim generacijama naloženih se nalaze i sledeće glave: Paul McCartney, Geddy Lee, Mike Mills, Sting, John Paul Jones, Flea, Robert DeLeo, Stanely Clarke, Bootsy Collins, Jason Newsted i još stotine legendarnih basista.

Jamersonov uticaj seže i do najobičnijih kućnih muzičara i dan danas. Forumi su puni novopečenih basista koji pokušavaju da opravdaju svoje loše higijenske navike sa instrumentom time što Jamerson navodno nikada nije čistio svoj bas (sve uz navodni citat „The gunk keeps the funk!“, „Prljavština zadržava fank!“, prev. aut). Čak se i glatke flatwound žice za bas gitare danas reklamiraju koristeći Jamersona i Motown. Takođe, ako vidite nekog basistu koji drži kuhinjski sunđer tamo kod desne ruke dok svira, pogodili ste, to je isto Jamersonova fora. Gotovo revolucionarna ideja mjutovanja basa kako bi se dobio taj mesnati zvuk bas gitare koji pomera trtičnu kost.

Sve ovo je, nažalost, došlo prekasno. James Jamerson je umro gotovo na ivici siromaštva 1983. godine, od ciroze jetre. Predanje kaže da flašu nije ostavljao, a da je čak pijan kao letva, ležeći na leđima snimio „What’s going on“ za istoimeni album Marvina Gayea. Pomenuta bas linija je moćna koliko i Marvinov glas, a Gaye ga je, budući da je stvarno bio faca, potpisao kao „nedostižni James Jamerson“. Legenda kaže da ga je nahvatao u nekoj od detroitskih birtija pa je ovaj odvaljen od života odsvirao jednu od svojih najživotnijih rukotvorina.

Bilo da ga znate kroz Dianu Ross i The Supremes, Marvina Gaya, Jackson 5, The Temptationse ili pak Four Tops, James Jamerson će nastaviti da živi kroz bas. Kosmičku nepravdu nedostatka njegove slave ispravile su pomenute glave na koje je uticao time što su ga pominjale na vreme, a garantujem da će se buljuci generacija vraćati na taj zlatni period američkog popa. Iz Hitsvillea, USA, James Jamerson je stvorio skoro sve što danas smatramo basom. Kao kuriozitet, možete poslušati odličnu obradu pesme „(Reach out) I’ll be there“ poznatiju kao „Nađi me“ u izvođenu sastava Oktobar 1864. U toj verziji, bas linija se razlikuje od originala, izgleda da ni veliki pronalazač, DJ i medijski mogul Žeks Mitrović nije hteo da kasapi Jamersona nego je svirao nešto svoje. Takav čovek izgleda ne može da se ne poštuje.