-

NaslovnaAutorski članciTreća sreća: 30 godina albuma "Screamadelica"

Treća sreća: 30 godina albuma „Screamadelica“

Primal Scream

Često je potpuno iščeznuće sudbina bendova čiji počeci nikako ne obećavaju. I premda postoje različiti izuzeci čiji primeri dokazuju tu tezu, ali i krilaticu da budućnost još uvek nije upisana (baš kao i ovaj ovde slučaj), gotovo nepogrešivo se može izvršiti dijagnoza nad svim tim sirotim mladićima koji nikako da pronađu sebe i svoj zez. A pokušaj da se bez toga nekako i slučajno urežeš na sveto drvo rokenrola jednako je teško kao kada grebeš po kori breze golim noktima. Nuspojave se svode na tavorenje šlajfovanjem u istome glibu, šibanje mrtvog konja ili, na drugu stranu, gotovo bezidejno eksperimentisanje u cilju da dokažeš drugima da nisi potpuno izgubljen slučaj, čak i kada jesi.

Upravo tim drugim putem krenuli su Primal Scream ali, da se ne lažemo, nije da nisu imali sa čime eksperimentisati. Toliko različitih izvođača, zvukova i žanrova je uticalo da ova ekipa rodom iz Glazgova snimi tuce skoro pa potpuno različitih albuma što je na početku delovalo na bezuspešno šaltanje od jangle i new wave do (skoro pa potpunog) gitarskog roka, sa tvrdim uverenjem da će jednom, nekada, bolje pre nego kasnije, konačno pronaći svoj zez i udariti temelje nečemu veoma velikom.

Sve i da se nije dogodilo to što se docnije dogodilo i nakon toliko protraćenog truda, novca, čestih izmena članova benda usled nezadovoljstva ostvarenim, Primal Scream bi sada imali neko svoje malo mestašce kao deo čuvene C86 kompilacije koja se sada smatra ključnom u rađanju indie stila na Ostrvu. Evidentno bi kasnije završili na antologijskoj kompilaciji „Children of Nuggets“ kao artefakt druge psihodelične ere u pop muzici i to im niko nikada ne bi oduzeo. Ali Primal Scream su imali neki mnogo viši cilj od toga.

Iako su gurani u isti koš sa ostalim C86 docimerima, gnušali su se tog poistovećivanja sa bendovima za koje kažu da ne znaju čak ni da sviraju – za razliku od njih. Možda je pevač Bobby Gillespie samo želeo osvetu nad The Jesus and Mary Chain koji su mu u to najgore vreme postavili ultimatum da bira između već popularnog benda čiji je bubnjar i benda koji vodi, a koji nikako da se probije. Svakako, čim je već odabrao svoj matični bend, morao je da dokaže neku poentu i opravda svoju iznuđenu odluku, zar ne?

Prvi album „Sonic Flower Groove“ nije dogurao daleko i imao je prilično mlaku reakciju publike i kritike. Kako i ne bi jer, iako tih 10 sladunjavih numera ne mogu da se opišu kao loše, suština je da nisu donele apsolutno ništa novo muzičkom svetu. Novi početak su označili izdavanjem albuma „Primal Scream„, gde su pripremili više distorziranu a manje dženglovanu gitaru, a to se tek ispostavilo kao promašaj. Ono malo fanova, ako je uopšte imalo, je dodatno zbunilo, kao i kritiku. U očima nadobudnih samo se čekalo naredno izdanje da bend potpuno sahrani u svom pokušaju da naprave nekakav bum.

Alan McGee, stariji drugar sa kojim je Bobby i započeo sve što je započeo – odlaske na svirke, interesovanje za scenu, formiranje Primal Scream, osnivanje nezavisnih izdavačkih kuća zarad promocije benda i mnogo toga drugog, učinio je još jednu ključnu stvar. Navukao je Bobbyja i ekipu na rave žurke i acid house scenu koja je u to vreme bujala među mlađima.

Starijima, pa i Primal Scream, je bila fascinantna iako je nisu uopšte skapirali. Otišli su sa njim na jednu žurku, upoznali DJ-a Andrewa Weatheralla i dali mu kopiju singla koji je imao najveći pop potencijal „I’m Losing More Than I’ll Ever Have“. On se sa njom poigrao dodavajući različite bitove, semplove i isečak iz filma „Wild Angels“, što je rezultiralo singlom „Loaded“ koji je postao najveći hit grupe – do tada.

primal scream screamadelica

Ponovo su, ali ovoga puta prijatno, iznenadili veći deo kritičara, a novi fanovi su samo nadolazili. Bend od kojeg su očekivali da napravi novi promašaj sada već može novim albumom i napraviti nešto.

To „nešto“ postalo je „Screamadelica“ i izašlo je na današnji dan, 23. septembra 1991. godine. Od tada se i fortuna grupe menja, a više i ne nose žig benda koji ništa suštinski nije napravio. Ovoga puta oni su postali trendseteri, kapirajući da rokenrol može da preživi samo ako zainteresuje partijaški sloj omladine isto koliko i onaj marginalni.

„Screamadelica“ je započela svoj život kao redak primer LP-a koji od početka prve do kraja druge strane može razbiti podijume širom Britanije, pa i sveta. Kako i ne bi kada je taj isti DJ zapravo bio producent albuma i, ako DJ ne zna da razmrda masu, ko to onda zna? Ako su istaknuti singlovi doneli znatiželju masi pri slušanju albuma, „Don’t Fight It, Feel It“ ju je potpuno kupila i postala potencijalno najveći dance hit na albumu.

Isto kao i modernistička obrada benda The 13th Floor Elevators Slip Inside This House“ kao himna nove acid generacije, samo što se ova nova kljuka ekstazijem. Senzualnost pesme „Higher Than The Sun“ sigurno je dovodila do mnoštva stiskavaca i verovatno spojila tolike parove, pa makar to trajalo i jednu noć. „Come Together“ je iskoristila dobitnu kombinaciju „Loaded“ i očekivano jako brzo zavladala scenom. I tako dalje skoro svaka pesma sa albuma.

„Screamadelica“ je uz mančestersku scenu postavila temelje britanske pop muzike za narednu deceniju poznatije kao brit pop. Definitivno je na neko vreme oduvala sa lista The Jesus and Mary Chain, a navela je i The Stone Roses na razmišljanje da pesme mogu imati više dimenzija sagledavanja, te su i ovi odlučili da se poigraju sa svojim hitom „Fool’s Gold“ u narednim godinama.

Za Primal Scream ovaj treći pokušaj bio je vrhunac karijere i premda su kasnije ponovo malo lutali tražeći dobitnu kombinaciju, pa se vraćajući malo na jahanje stare slave, sve je postalo drugačije kada takav album imate iza sebe.

Dvadeset godina kasnije snimili su živi album gde su odsvirali celu „Screamadelica“-u. Za ovaj jubilej, tridesetogodišnjicu izlaska albuma već je u prodaji Fenderova posebna serija Stratocaster gitare, a očekuje se i izlazak boxseta sa simbolična tri nosača zvuka.