-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članci"Too Fast For Love" - 40 godina loših momaka glama

„Too Fast For Love“ – 40 godina loših momaka glama

Sviđalo nam se to ili ne, živimo u vremenu kada je pristup stvaranju i daljem promovisanju muzike nepovratno izmenjen, uključujući puteve kojima dolazimo do nje. U svetu koji se većim delom preselio na digitalne medije i društvene mreže, postaje sve očiglednija neminovnost njihovog promišljenog korišćenja i onda kada je svrha čuvanje ili oživljavanje uspomena, a ne isključivo plasiranje aktuelnosti. Veoma dobar primer za to je  Netflixovo ostvarenje „The Dirt“ iz 2019. godine. Dramatizacija istoimene biografske knjige oživela je interesovanje za, mnogima tom prilikom tek otkriven bend koji po mnogo čemu simbolizuje osamdesete i svoj muzički pravac. U pitanju su Motley Crue – ovogodišnji dvostruki slavljenici, budući da obeležavaju četiri decenije karijere i jubilej pojavljivanja debitantske ploče „Too Fast For Love“.

Grupa koja je ubrzo ponela i do danas zadržala nezvaničnu titulu najproblematičnijih predstavnika losanđeleske hard’ n’ heavy scene, okupila se u januaru 1981. Jedan od osnivača, basista Nikki Sixx (rođen kao Frank Carlton Feranna), nešto ranije napušta heavy metal sastav London (u čijoj je prvoj postavi bio Blackie Lawless, a kasnije se smenjivali budući članovi bendova Guns N’ Roses i Cinderella), rešen da započne novu muzičku priču. Njegova vizija u tom trenutku zvuči kao spoj Davida Bowieja i Sex Pistols-a, pomešanih sa Black Sabbath.

Najpre su mu se pridružili mladi bubnjar Tommy Lee i gitarista/vokal Greg Leon. Potonji ubrzo odlazi, a preostala dvojica putem zanimljivog oglasa za „bučnog, sirovog i agresivnog gitaristu“ otkrivaju Roberta Deala, mnogo poznatijeg kao Mick Mars. Ostalo je otvoreno pitanje pevača, pa se Lee setio jednog poznanika iz srednjoškolskih dana, tačnije, zajedničkog kruga garažnih bendova. Mada, tek iz drugog pokušaja (propustio je audiciju), Vince Neil konačno preuzima mikrofon, time kompletirajući buduću ozloglašenu četvorku.

Sledeća stavka bilo je usvajanje odgovarajućeg, dovoljno zvučnog imena. Nikkijeva prvobitna ideja – Christmas, odbačena je u korist znatno pamtljivijeg, a interesantnijeg Mötley Crüe (šarolika posada). Fraza kojom je Marsov kolega iz jednog ranijeg benda opisao članove, modifikovana je i slovno stilizovana tako da asocira na pivo „Löwenbräu”, ali i da odgovara zanimljivom trendu među rock/metal bendovima. Radi se o korišćenju dijakritičkih znakova iz čisto dekorativnih razloga, bez uticaja na promenu izgovora samoglasnika kao što bi to bio slučaj u nemačkom jeziku (Vince Neil je kasnije bio začuđen što im, na evropskoj turneji, tamošnja publika skandira: Mutleh Cruh!). Neki od najpoznatijih primera za tzv. metal umlaut su imena bendova Motörhead, Blue Öyster Cult i Queensrÿche.

Mladi, razuzdani i rešeni da ne gube vreme, prvu ploču su završili u roku od svega par oktobarskih dana, objavivši je 10. novembra 1981. kao samizdat sopstvene kuće „Leathür Records”. Poput gotovo svega u vezi sa njima, slučaj albuma prvenca obeležila je naglašenost, tačnije dvostruka mera, imajući u vidu da se „Too Fast For Love“ pred publikom pojavio čak dva puta za manje od godinu dana. Nakon prvog, ograničenog tiraža od svega devet stotina primeraka, neumorne svirke i prateći uspeh na matičnoj kalifornijskoj sceni preporučuju ih za sklapanje ugovora sa nekom od velikih diskografskih kuća. Već u februaru 1982. preuzima ih „Elektra“. Materijal je donekle prerađen pod nadzorom Roya Thomasa Bakera (producenta Queen-a) i reizdan krajem avgusta. Autor svih devet, odnosno deset numera je Sixx, sa izuzetkom „Public Enemy #1“ (koautor Lizzie Grey) i „Piece of your action“ (Sixx/Neil). Dva izdanja se razlikuju po redosledu i broju pesama: sa „Elektrinog“ je izostavljena „Stick to your guns“ i izbačen uvodni stih naslovne numere (When you’re young and crazy, life goes on).

Usledile su veoma pozitivne recenzije, pri čemu muzički kritičari naročito hvale entuzijazam i žestinu kojima su momci nadoknađivali manjak tehničke veštine. Ploča je pozdravljena kao manifest jednog životnog stila i stava, obeležen svežim i brzim zvukom koji povezuje punk rock nasleđe sa hard ‘n’ heavy usmerenjem, te strukturom grupe sačinjene od četiri izrazita individualca.

A oni su na delu potvrđivali stih jedne od pesama: Do you know how it feels to be wanted? („Public Enemy #1“). Njihova tadašnja promoterka Vicky Hamilton živo se priseća trenutka kada su se pojavili na internacionalnoj sceni, među silnim predstavnicima evropskog novog talasa i punk rocka: Još uvek su dominirali Duran Duran, The Psychedelic Furs i njima slični izvođači. A oni (Motley Crue) su naprosto odskakali sa svojim lepljivim trakama, spandeksom i natapiranom kosom. Nikki se bukvalno zapalio (u video spotu za „Live Wire“) i, uopšte, sve u vezi sa njima izazivalo je nevericu: „Šta je OVO??!!“

Ne možemo ignorisati jasan utisak prilikom slušanja: u muzičku priču su se „bacili“ potpuno iskreno i bez zadrške. Glavni nosilac kvaliteta svakako je Mick Mars, čiji su gitarski manevri vešti, uzbudljivi, inspirativni. Čak i kada se javi strah od prelaska kompozicije u jednoličnost, odnekud pristigne „razbijačka“ solaža (proverite „Take me to the top“), dok rifovi u kontinuitetu proizvode efekat neočekivanog i maštovitog. Svaku pohvalu zaslužuje i Tommy Lee, često potpuno ludačkim ritmom primetno unoseći čitavo svoje biće u svirku. Iako Vince Neil definitivno nije najbolji pevač na svetu, njegova interpretacija daje zvuku benda odgovarajući šarm i neobuzdanost, koji prema potrebi skreće u bolećivost, ironiju ili neke zaista sjajne vriskove. Naravno, podrazumeva se značaj Nikkija, autora kompozicija i autodestruktivnog, ali nezaustavljivog srca benda.

Okviri oba izdanja su, srećom, ostali nepromenjeni. „Live Wire“ je jednostavno savršen način da se upoznamo sa svežim, adrenalinski nabijenim zvukom koji sledi. S razlogom najveći hit sa ploče, inače 17. na VH1 listi 40 najboljih metal pesama svih vremena, prilično transparentno najavljuje sa kakvom ekipom imamo posla: Hot, young, running free, / a little bit better than I used to be.

 „Public Enemy #1“ i „Too Fast For Love“ nose upadljiv punk rock pečat ugledanja na The Ramones ili Pistols-e, „Come on and dance“, „Piece of your action“ i „Stick to your guns“ su jake hard rock stvari kristalno jasne i dosledne strukture, dok se „Take me to the top“ i već spomenuta uvodna „Live Wire“ upadljivo zasnivaju na heavy metal zvuku.

Album nema u klasičnom smislu sporih mesta. Neobična „Merry-go-round“ svojom hipnotičnom sanjivošću nosi gotovo baladični potencijal, prvenstveno zahvaljujući temi začaranog kruga mentalnog rastrojstva i emocionalnog tereta, adekvatno predstavljenog melodijskim prelazima. Od pretežnog raspoloženja i tona ploče odskače još jedna pesma, „Starry eyes“, neobično setna i nostalgična kao da je u svakom trenutku slušanja bar za jedan korak izmeštena u prošlost.

Dok kroz prateće vokale iz „Too fast for love“ provejava malo barsko-lakrdijaškog prizvuka, odjavna „On with the show“ kao da je, čak i temom, direktno pozajmljena iz Bowiejeve Ziggy Stardust faze. Delimično je autobiografska, inspirisana Nikkijevim prekidom komunikacije sa ocem i promenom imena, u šta prva strofa ne ostavlja ni trunku sumnje (Frankie died just the other night, / some say it was suicide. / But we know / how the story goes / with his six string knife / ad his street-wise pride / the boy was a man before his time).

Spomenuli smo producenta Bakera, koji nije jedina prisutna veza sa grupom Queen. Stih: A sheer, sheer heart attack iz pesme „Take me to the top“ je direktna referenca na istoimeni album, dok naslov „On with the show“ neobično najavljuje jedan od motiva pesme „The show must go on“, objavljene deset godina kasnije.

Zanimljiva je i priča o omotu koji predstavlja omaž tačno deceniju starijoj ploči „Sticky Fingers“ The Rolling Stones-a, ali i nedvosmisleno prkosnu najavu novog stilsko-vizuelnog usmerenja. Fotografija je delo Michaela Pintera i prikazuje prepone pevača, u kožnim pantalonama i sa karakterističnim metalnim detaljima. Suprotno pojedinim tumačenjima, Vince desnom rukom ne pokazuje tzv. đavolje rogove. Što se tiče grupne slike sa zadnje strane ploče, reakcije pojedinih članova bile su prilično zabavne, mada u tom trenutku nesumnjivo izliv frustriranosti. Malo je reći da su bili razočarani: pošto se Neilova suviše svetla kosa stapala sa belom podlogom, retuširana je tako da se pevač kasnije žalio da izgleda poput pozajmljene „pčelinje“ perike Eltona Džona, a Mick Mars je za sebe ocenio da liči na Joan Jett.

Danas je značaj ovog albuma uveliko priznat i višestruko potvrđen, čineći Motley Crue pionirima podžanra nazvanog glam/hair metal. Otvorio je njihovu dekadu dominacije, obeleženu nizom antologijskih ploča: „Shout at the Devil“ (1983), „Theater of Pain“ (1985), „Girls, Girls, Girls“ (1987) i „Dr. Feelgood“ (1989). Rangiran je kao prvi na listi 20 najboljih hair metal i 30 glam metal albuma osamdesetih, deveta od 50 najvećih hair metal ploča svih vremena i 22. od 100 najboljih metal albuma po izboru časopisa „Rolling Stone“.

Kao prekretnica koja ne skriva poreklo u zvuku sedamdesetih, ujedno hrabro ucrtavajući stazu hard ‘n’ heavy vladavine dolazećom decenijom, ploča pokazuje duboku ukorenjenost u tradiciji dok istovremeno upire pogled napred. Njihovu karijeru, dakle, ne čine samo žene, skandali, kliničke smrti i konflikti – bilo je tu i te kako dobre muzike. Dokaz je „Too Fast For Love“, pre svega jedan od najubedljivijih debija, uraganske energije, zapanjujućeg jedinstva i savršeno zarobljenog trenutka svog nastajanja.