-

Sklad rođen iz rasula: 35 godina „Whitesnake / 1987”

WhitesnakeKao da potvrđuje autobiografsku prirodu stihova Here I go, again on my own (…) like a drifter I was born to walk alone, priča o nastanku ploče koja se pokazala u svakom smislu te reči sudbinskom za grupu Whitesnake, neodvojiva je od poslovičnog ega njenog frontmena. U jednom trenutku, poput uvređenog supružnika se pozivajući na „nepomirljive razlike“, David Coverdale ostaje bez ekipe koja je snimila sedmi, povratnički studijski materijal. Nekako je uspeo da poveže preostale konce i publici svejedno predstavi delo sa nekoliko različitih naslova, rasporeda traka, tvoraca, mnogo podozrivih pogleda… ali, nesumnjivo najviše značaja za čitavu karijeru b(r)enda pod čijim se imenom pojavilo.

Toliko okolnosti je već na samom početku bilo protiv poduhvata i činilo se da otežavajući faktori samo nastavljaju da niču: ipak, ono što se za tren oka moglo pokazati kao nepopravljivi promašaj, preokrenulo je i revitalizovalo Coverdaleov neuništivi duh, utkan u do danas aktivnu mašineriju zvanu bela zmija.

Whitesnake na putu ka vrhu hard ‘n’ heavy zvuka

Ploča uglavnom poznata kao tzv. „self-titled“, odnosno, istoimena izvođaču – što je pretežno odlika debitantskih izdanja, ali na simboličkom planu može upućivati na novi početak ili preobražaj – zaista opravdava (nesvesnu?) nameru. Iz dotle pretežno blues-rock orijentisanog projekta jednog od bogova žanra, Davida Coverdalea, etablirala je popularnu „beloušku“ u sam vrh vladajućeg hard’n’heavy/glam zvuka tipičnog za osamdesete.

Rizik nije bio zanemarljiv: top-listama i sve uticajnijim muzičkim kanalima već neko vreme su vladale mlađe snage poput bendova Bon Jovi, Europe, Motley Crue, Poison, podjednako ulažući u spoljašnjost „paketa“ koliko i u melodičnost, prijemčivost stila. Prihvatajući slična merila, uz razumljiva prilagođavanja vlastitom  izrazu, Whitesnake su mogli delovati kao „očajni matorci“, u najboljem slučaju tek jedni u nizu „jahača“ na istom talasu. Ništa od toga se, srećom, nije desilo – ne samo što je album oberučke prihvaćen, nego ih je momentalno katapultirao na poziciju vodećih predstavnika pravca. Danas, govoreći o zvuku koji je definisao rokenrol osamdesetih, nemoguće je zaobići „1987“.

Velika kriza i pojava Johna Sykesa

Malo je verovatno da se frontmen otprilike dve godine ranije zaista mogao nadati spektakularnom uspehu planirane ploče sastava koji u tom trenutku prolazi kroz još jednu od velikih kriza. Bio je siguran samo u želju za stilskom i vizuelnom promenom, malo amerikanizacije i napuštanja uobičajenih bluzerskih uticaja: ukratko, da bend zvuči pomerenije, opasnije i mnogo naelektrisanije.

Diskografska kuća „Geffen“, zadužena za proboj na tržištu Sjedinjenih Američkih Država, predložila je da se Coverdale u te svrhe udruži sa dotadašnjim gitaristom grupe Thin Lizzy. Intuicija ih nije prevarila: John Sykes se pokazao kao ona neizostavna pokretačka snaga koja je, uprkos ili možda baš usled, ličnih turbulencija u odnosu sa pevačem, budućoj ploči utisnula neophodan distinktivni pečat. Pored njih dvojice, ujedno pretežnog autorskog dvojca, u losanđeleski studio su nakon pisanja materijala na francuskoj obali ušli basista Neil Murray i bubnjar Aynsley Dunbar, uz nekoliko značajnih gostiju poput Dona Aireya na klavijaturama. Značajan doprinos dao je čuveni Bob Rock, sprovodeći u delo Sykesovu nameru da postigne sasvim određen zvuk gitare.

Kreativni sukobi i rađanje „Belouške“

Međutim, radna sloga potrajala je tek do Coverdaleove infekcije sinusa, koja ga je primorala da se podvrgne operaciji i polugodišnjem oporavku, uz apsolutnu neizvesnost da li će mu se glas ikada vratiti. Verzije scenarija koji je usledio razlikuju se od jednog do drugog učesnika, ali sigurno je da su počeli interni sukobi, uz kruženje različitih priča koje su u Davidu probudile ozbiljno nepoverenje i bojazan da bi mogao biti isključen iz sopstvenog benda, zamenjen drugim i raspoloživim vokalom.

Navodno je glavni zaverenik bio upravo Sykes, usled čega Coverdale postepeno i ne baš neznatno paranoično prekida sa jednim po jednim članom. Za novu ekipu, koja bi dosledno promovisala ploču na planiranoj turneji, izabrani su gitaristi Adrian Vandenberg i Vivian Campbell, bubnjar Tommy Aldridge i basista Rudy Sarzo. Coverdale ih je prozvao „The Vid(eo) Kids“, zbog učešća u promotivnim spotovima rame uz rame sa njegovom tadašnjom partnerkom, a budućom suprugom, Tawny Kitaen.

Konačno, album se na evropskom tržištu pojavio 31. marta (ne morate pogađati godinu), pod naslovom „1987“ (isto je važilo za Australiju) i sa dve bonus numere u odnosu na „američku“ verziju. Potonja je kao „Whitesnake“ izašla 7. aprila, dok je u Japanu poznata po imenu „Serpens Albus“, zbog čega se i danas ponegde može čuti jednostavno Serpens. Zvanično izdanje sadrži devet, na evropskoj i remaster verziji jedanaest pesama, od kojih su izdvojena četiri singla. Samo u Sjedinjenim Američkim Državama dostigla je osam puta platinast tiraž (za svaku milionitu kopiju), uz najuspešniji plasman na listama slušanosti koji su Whitesnake ikada zabeležili. Pored komercijalnijeg stila, novitet je predstavljao logo benda; Hugh Syme ga je osmislio u maniru keltskih runa.

„Here I go again“ kao novi „My Way“

Ploču se dočekale nepodeljeno pozitivne reakcije. Mick Wall je, na primer, nazvao „ne samo najboljim albumom Whitesnakea, već i jednim od najboljih rock ostvarenja svoje ere“, naročito hvaleći lepotu Coverdaleove lične karte „Here I go again“, upoređene sa klasikom „My Way“. Ostali novinari su album proglasili „savršenim grešnim zadovoljstvom“ koje majstorski povlači „svaki spominjanja vredan manirizam i trik iz heavy rock rečnika“, pod vidnim uticajem kolega Led Zeppelin, Foreigner i Scorpions.

Iako zaista poštuje svaki od karakterističnih, čak tipskih postulata: imidž, mačo tematiku tekstova, dinamičnost kompozicija, susret hedonističkog načela sa ispovednim tonovima koji obavijaju pesme o razočaranjima, porazima, traganju, samoći, zavođenju i ljubavi – album je ipak miljama daleko od monotonog. Sadrži toliko hitova da, posebno iz sadašnje perspektive, komotno može biti shvaćen i kao antologija – dok raspored traka vešto ukršta eksplozivne brze sa moćnim baladama, u „cik-cak“ formaciji koja isključuje mogućnost prezasićenja.

Mada su (setimo se Đurinog štosa „Kako Brega bira pjevače“, gde vickasto primećuje učestalost pojavljivanja mjeseca i pjesme u lirici Bijelog dugmeta), očigledno, Coverdaleove omiljene reči love i night, usled čega laicima može izgledati kako su pesme Whitesnakea najčešće sopstvena reciklaža, to nipošto ne odgovara istini. Zapravo, na koju  god stranu se okrenuli, nećete zalutati.

Šta se sve nalazi na albumu „Whitesnake“

Možete početi od formalnog uvoda, impresivne obnovljene verzije „Crying in the rain“, zapahnute novim dahom Sykesovih heavy rifova. Ova pesma se u originalu nalazi na ploči „Saints & Sinners“ iz 1982. Nova verzija poseduje metalskiji zaokret, s obzirom na to da je novi gitarista, prema Davidovim rečima, „mrzeo blues“. Nastavite u istom stilu, sa „Bad boys“, Children of the night(apsolutnim favoritom potpisnice teksta) i, naravno, raskošnom „Still of the night“ – sve do jedne su kao stvorene za stare dobre klupske doživljaje.

Gotovo je za nevericu da „Still of the night“ potiče od starog demo snimka na kome je David svojevremeno radio sa Ritchiejem Blackmoreom. Do neprepoznatljivosti doterana, predstavlja jedan od najblistavijih primera saradnje Coverdale – Sykes, čiju zamamnu atmosferu pojačavaju središnje deonice izvedene na čelu, a unete prema Coverdaleovoj zamisli.

Ukoliko ste osećajniji i više u sentiš-raspoloženju, kroz klasike „Is this love“ (isprva napisan za Tinu Tuner, tek prema sugestiji izdavača zadržan u vlasništvu benda) i „Here I go again ’87“ (još jedna prerada verzije sa „Saints & Sinners“, uz upadljivu zamenu dela refrena iz „like a hobo“ u „like a drifter“ – navodno, kako reč ne bi mnogo asocirala na homo), obojene sanjivim zvukom Aireyevih klavijatura, otkrićete sličan senzibilitet numere „Don’t turn away“, te najkvalitetniju, a opet nekako zapostavljenu baladu „Looking for love“.

Tu su i slatkaste, ali zabavne i neosporno dinamitne „Give me all your love tonight“ i „Straight from the heart“. Evropsko izdanje pored već spomenute „Looking for love“ sadrži još jednu numeru, „You’re gonna break my heart again“.

Vizuelno jedinstvo i prepoznatljivost

Pored toga što čuva i u svakom trenutku živopisno odražava ambijent vremena svog nastanka: sve boje, prirodu, raspoloženja i životnu filozofiju osamdesetih, album poseduje vizuelno jedinstvo i prepoznatljivost, zahvaljujući upečatljivom omotu i ikoničnim spotovima.

Nezvaničnu trilogiju čine video verzije pesama koje je režirao Marty Callner, a svojim prisustvom ulepšala Tawny Kitaen. Prva je „Still of the night“, čija je scenografija delimično inspirisana Elvisovim filmom „Jailhouse Rock“, a nezaboravni kadrovi sa Coverdaleovom siluetom u prvom planu savršeno prate utonuće kompozicije u hipnotišući intermeco. Zanimljivo je da se u početku za žensku ulogu u spotu razmatralo angažovanje Claudie Schiffer, međutim, Kitaenova je ubedljivo izborila pravo na titulu zaštitnog znaka tadašnjeg Whitesnakea. Poziciju su joj osigurali „Is this love“ i legendarne scene na Davidovom „jaguaru“ iz „Here I go again“.

Pred sobom imamo ploču koja je, da se poslužimo starim idealom teoretičara poezije, cela lepa, od prvog do poslednjeg minuta poznato zanosna i praćena efektom prijatnih iznenađenja koja prosto „vuku“ na preslušavanje bez nestrpljivog premotavanja. Ispunjena je nabojem koji izvire iz, pre svega, veoma uspelog susreta Davidovog impresivno strastvenog glasa i Sykesovog „teškaškog“ muziciranja, zahvaljujući čemu su stare teme zablistale novim sjajem, a sveže autorske numere dobile prepoznatljivost majstorskog pečata.