Taj 7. novembar 2016. godine bio je sasvim običan jesenji dan. Dan koji ništa ne menja i u kojem se ništa ne menja, sem možda ćudljivog raspoloženja jeseni koja te na trenutke greje toplim sunčevim zracima, a na trenutke šiba hladnim vetrovima i krupnim kapima kiše. Bio je to dan kad smo te izgubili. Otišao si tiho. Toliko tiho da smo tek četiri dana kasnije saznali da te više nema.

I’m ready my Lord

Pripremio si nas na to. Rekao si nam poslednjim albumom da si spreman da “napustiš sto”. Mi smo manje od tebe bili spremni za taj rastanak. Nismo, jer nismo znali ko će nam govoriti “šta se desi srcu”.

Dok je vrlo jasno da si i ti, baš kao i mi smrtnici, često bio izgubljen, istina je da si ti uvek tražio, sebe, nas i odgovore. A nama je prosto lakše da tebi tu potragu prepustimo, jer bio si toliko dobar u tome.

Ako se pitaš zašto smo na ti, a nikada se nismo ni upoznali ni videli, to je zato što smo se čuli. Mi smo čuli tebe, ne ušima već srcem, a ti si čuo sve naše strepnje, tuge i zabrinutosti. Ušao si u domove svih ljudi koji su te slušali, suptilnim tonovima i besprekornom poezijom.

Sve žene sveta su u jednom trenutku bile tvoje Merijen i Suzen, a ti si bio “naš muškarac”. Učinio si da se osetimo lepima i voljenima. Kad si pustio suzu pevajući “Stranger Song” poručio si nam da je u redu da plačemo. Kad si pevao o “plavom kišnom mantilu”, rekao si nam da treba da oprostimo i volimo bez osude.

Are your lessons done?

Posthumni album, koji sa nestrpljenjem čekamo, poklon je kom se nismo nadali, koji verovatno ne zaslužujemo, ali nam je potreban.

Poezija, baš kao i pesnici, je besmrtna. Možda naše vreme nije izrodilo Federika Garsiju Lorku (po kom si nazvao ćerku), ni Pabla Nerudu, ali dalo nam je jednog Leonarda Koena, gospodara pesme koji je bio dostojanstven u patnji i veličanstven u ljubavi.

I baš zato, ovo nije zbogom, ovog puta neće biti suza, kao onog dana kada je svet otkrio da te više nema među nama. Ti si negde u beskraju, kod kuće, a mi ćemo uvek imati “učitelja srca”.

Iskreno,
Za Leonarda Koena