-

Satan Panonski – Panker po narodnosti

Kasetu ‘Nuklearne olimpijske igre’, autora čudnog naziva Satan Panonski, pronašao sam kod drugara, čeprkajući po kutiji u kojoj je, osim muzike, držao zihernadle, bedževe i isečke iz svih mogućih novina do kojih je mogao da dođe, a da su pisale o panku. Kako sam je uzeo u ruke, istog momenta je drugar uskliknuo, srećan zbog toga što ima da mi pokaže nešto što će da me zainteresuje. Naravno, bilo je tu i likovanja što je do kasete došao pre mene i znao pesme koje ja nisam znao. Heh, dečija posla.

Nekoliko godina kasnije, saznao sam da je ime autora Ivica Čuljak, a da je njegovo umetničko ime, zapravo, bilo – Kečer. Satan Panonski je, u stvari, njegova grupa koju je pokrenuo 1985. godine. Pre toga, bio je pevač alternativnog sastava Pogreb X, kome se pridružio 1980.

Prvo što sam čuo od ovog autora bila je čuvena pesma „Trpi kurvo“, koja je nastala još u vreme benda Pogreb. Refren je bio toliko zavodljiv za klince koji su imali 12 godina i želeli da budu buntovni, da smo neko vreme po ceo dan lunjali ulicom i horski pevali:

Trpi kurvo, bila si bludna,
jeb’la se s vojskom, ostala trudna.

I tako do u nedogled. Pogotovo ako bi nam se svidela devojčica kojoj nismo znali da pokažemo simpatiju na malo adekvatniji način. Auu… Koliki kretenizam je to bio. Koliko li je samo devojčica, upravo zbog ove Čuljkove pesme, dobilo ružnu etiketu. Najgore bi bilo kada bismo se nameračili na jednu od njih, pa bi se četiri mala idiota pojavila ispred začuđenog devojčeta i urlala iz sveg glasa: „Trpi, kurvo…“ Sve se, na kraju, završilo nekim ukorom. Neko je morao da bude kažnjen. Sva sreća, bio sam odlikaš, štreber, pa sam se izvukao iz te priče, kao da ništa nisam uradio. A jesam. Kenjao sam i ja, i te kako.

Odlomak iz još uvek neobjavljene knjige autora teksta

Pogreb X i boravak u psihijatrijskoj ustanovi

Ivica Čuljak je rođen u selu Cernić, nedaleko od Vinkovaca. Navodno je bio odličan učenik sve dok, u šesnaestoj godini, u drugom razredu gimnazije, nešto u njemu nije „kliknulo“. Potpao je pod uticaj panka onoliko koliko su najzagriženiji komunisti doživljavali Partiju. Pank za Čuljka postaje sve i svja. Čuljak je čak govorio da je 1978. godine u Nemačkoj primio „pank pričest“ (šta god to značilo).

Na vinkovačkoj sceni se pojavio pod imenom Kečer. Godine 1980. postao je pevač grupe Pogreb X. U tom periodu počinje da piše poeziju i tekstove.

Svojevrsna prekretnica u njegovom životu dogodila se u novembru, 1984. godine, kada je u tuči izbo čoveka nožem i zbog ubistva osuđen na 12 godina zatvora. U dokumentarcu koji je o njemu snimio beogradski reditelj Milorad Milinković, Čuljak je pričao kako je to bilo „u samoodbrani“ i kako je sve počelo mnogo ranije, kada je čovek sa kojim je bio u konfliktu maltretirao njegovog brata. Epilog ove priče je da je Ivicin otac, koji je bio upravnik vinkovačkog Doma zdravlja, potegao svoje veze da sina spase robije, pa je ovaj smešten u neuropsihijatrijsku bolnicu da tamo izdržava kaznu.

Satan Panonski

Satan Panonski – rađanje benda

Tokom boravka u ovoj ustanovi, mogao je da izlazi i drži koncerte i večeri poezije, a u to vreme se posebno bavi pisanjem i slikarstvom. Takođe je nastupao je i sa bendom Pogreb iks. Ovaj bend 1985. prestaje sa radom, pa Kečer pokreće sastav Satan Panonski. U ovom bendu on je, po oprobanom receptu koji su koristili između ostalih i Seks Pistolsi, formirao svojevrsnu muzičko-scensku predstavu, čime je uspeo da privuče pažnju na sebe. Za njega se zainteresovao i Zdenko Franić, zagrebački nezavisni izdavač, koji je pesme Lepi Mario i Kliktaj uvrstio na kompilaciju Bombardiranje Nju Jorka, u okviru svoje etikete Slušaj najglasnije.

Za istu etiketu 1990. godine na kaseti izlazi album Satana Panonskog, Ljuljamo ljubljeni ljubičasti ljulj, a na ploči album Nuklearne olimpijske igre. Čuljkovi saradnici na snimanju ovih izdanja bili su Danijel Brdar (gitara i bas) i Mario Anušić (bubanj). Oba albuma su i medijski pokrivena u svetu, u nisko-budžetnim rok časopisima i fanzinima.

Polovinom 1990. Čuljak biva amnestiran i od tada svoje scenske aktivnosti sve više vezuje za Beograd. Sam bend Satan Panonski nikada nije imao stalnu postavu. Po potrebi su se smenjivali muzičari. Zanimljivo je da je na basu jedno vreme bio i poznati kantautor Nikola Vranjković. Izdavačka kuća Nova Aleksandrija objavila je iste godine knjigu Mentalni ranjenik, koja je predstavljala kolaž Čuljkove poezije, proze, crteža i fotografija. Šabački pesnik Ivan Glišić o njemu je napisao knjigu Čizme slobode.

Koncerti ovog benda – odnosno, Ivice Čuljka i pratilaca, predstavljali su performans sastavljen od sirove rok muzike, treš poezije i brutalnosti. Redosled bi uglavnom bio ovakav: prvo bi Kečer recitovao svoje stihove, zatim bi bend svirao dok bi on izvodio masakr nad svojim telom (nekad bi se sekao žiletom, nekad razbijao flašu o glavu, nekad bi vršio ritual samospaljivanja i sl).

Satan Panonski

Satan Panonski u ratu

Govorio je za sebe da je „po narodnosti panker“. Ipak, panker se na početku rata priključio hrvatskoj vojsci, da bi poginuo 1992. godine. Za vreme boravka na ratištu, u kasarni u kojoj je bio smešten, sa nekolicinom muzičara je snimao pesme koje je, posle njegove pogibije, Zdenko Franić sakupio i objavio na kaseti. Ime posthumno objavljenog albuma/kompilacije nosi naziv „Kako je panker branio hrvatsku“. Na kaseti se ističu pesme Prepuna je krvi Drina (od četničkih lešina), Beogradski pašaluk, Ja svom tati itd.

Goran Bare, pevač rok grupe Majke, pričao je u dokumentarcu Oči u magli o svom prijatelju:

On je odglumio ludilo. On jeste bio malo ‘pomaknut’, kaže Bare, al’ nije bio toliko lud da ne kuži o čemu se radi. Odglumio je ludilo da u ludnici može na miru slikat’, radit’ pjesme i te stvari. Bare nastavlja, skoro sažaljivo: Sav njegov život je bio, ono … (uzdah) Njega je taj rat … poneo ga je, znaš. On nije bio takav čovek. On jeste, čovek, na sebi radio taj masakr, te stvari, al’ na sebi, ne bi to nikad na drugom.

Elem, Ivica Čuljak, koji se javno izjašnjavao da je „po narodnosti panker“, za vreme rata snima pesme koje su, po primitivizmu, gore od Tomsona, dok su, po brutalnosti, takve da u potpunosti opravdavaju ime koje je Kečer nadenuo svom bendu (Satan).

Beogradski pašaluk
jede samo crni luk
takva im je sudbina
Srbija se smanjila
Tajo srpski svinju ima
Koja se ne brije
Dlake su joj sve otpale
Za vrijeme robije

Srbija sirotinja
opljačkali im ravnicu, poklat ću ih i ja

Srbija divlja planina
ne sije se žito
Vojvodinu ćemo uzet
jeb’o ih drug Tito
Glavna hrana im korjenje
Lazareva carstva
Proljev teški dogodi se
Od silnoga bratstva

(stihovi pesme Beogradski pašaluk)

Kontradiktornosti u delu i izjavama Satana Panonskog

Ovakve gadosti mogli bismo da očekujemo od nekih ekstremističkih grupa ali, uistinu je šokantno što je, upravo ovu pesmu (i još pregršt ovakvih) snimio i pevao neko ko je, samo godinu dana ranije, u beogradskom klubu Akademija dočekan i ugošćen maltene kao MTV zvezda. U gore pomenutom dokumentarcu Milorada Milinkovića (režirao filmove Mrtav ladan, Potera za srećkom, Čitulja za eskobara; prim. aut) prikazan je deo tog koncerta, zatim, Čuljkovo gostovanje na Radiu B-92 i intervju u nekom privatnom stanu.

Kontradiktorne su i tadašnje izjave, ali, ostaju zabeležene i reči:

Ja ne mrzim te ljude, ne mrzim nikoga.
Ne mrzim ljude koji su mi radili o glavi.
Ja ne znam mrzit.

Kao zaključak se nameće logično pitanje – ako je ovako o nama pevao neko ko „ne zna mrzit“, šta da očekujemo od onih koji znaju „mrzit“?!