-

Rušenje narativa i otvaranje duše – 25 godina albuma „The Boatman’s Call“

The Boatmans Call Nick CaveSamo godinu dana nakon „Murder Ballads„, albuma punog smrti i krvi, koje su često prožete humorom, Nick Cave i njegovo loše semenje, na današnji dan (3. mart) 1997, izbacuju „The Boatman’s Call“ za koji se može reći da je jednako krvav, ali na značajno drugačiji način.

U pitanju je do tada najličnije Caveovo delo koje je, kako on sam navodi na svom sajtu The Red Hand Files, rođeno iz sopstvene zle sreće koja je dovela do udaljavanja od fiktivnog, narativnog pisanja i pomeranja ka pisanju koje je više autobiografsko. Album je u najvećoj meri inspirisan propalim vezama, a Cave se na njemu ogoljava kao nikada do tada, zbog čega ni ne čudi što je nakon objavljivanja albuma prema njemu osećao dozu gađenja.

Muzički, album je dosta minimalistički u odnosu na sve njegove prethodnike. U većini numera dominiraju Caveov glas i klavir, a bend kao da je osetio da treba malo da ustukne i pusti Cavea da se sam izbori sa svojim demonima. Melodije su tople, nežne, isprepletane isto tako nežnim, ali povremeno i surovo iskrenim rečima čija se oštrica zabija direktno u utrobu slušaoca taman kada se on naivno prepusti ljupkim tonovima.

I don’t believe in an interventionist God / But I know, darling, that you do / But if I did I would kneel down and ask Him / Not to intervene when it came to you, stihovi su koje Cave peva na početku prve pesme, sada već klasika „Into My Arms„, a za koje će se mnogi složiti da predstavljaju jedno od najefektnijih otvaranja albuma. U „Into My Arms“ Cave uspeva da stvori svečanu, crkvenu atmosferu, dok istovremeno poriče postojanje Boga i anđela, ali ne i verovatno podjednako snažne i neshvatljive sile – ljubavi, u koju veruje bez zadrške.

Već ova prva numera pokazuje očigledne promene u Caveovom načinu pisanja. Oduvek se izdvajao sposobnošću da uvuče slušaoce u svoj svet, ali na ovom albumu taj svet se menja. Više nije u pitanju svet izmišljenih junaka i događaja koje slušalac prati od početka do kraja priče, kao da sluša neku pomalo izopačenu bajku. Na ovom albumu dominira svet emocija i misli u svom čistom obliku – slobodnih i neuhvatljivih. One više nisu ukroćene jasnom strukturom priče o nekim drugim ljudima sa nekim svojim pričama i tako udaljene od samog stvaraoca. Cave ih sada, po prvi put tako očigledno prihvata kao svoje i koristi svu njihovu snagu.

Dominantna tema je nesreća u ljubavi, pa su glavna osećanja razočarenje, strepnja, melanholija. „People Ain’t No Good“ je definitivno jedna od pesama koja najviše odiše takvim osećanjima. Ona vrlo upečatljivo opisuje svu lepotu početka ljubavi, kao i razočaranje zbog njene prolaznosti, praveći paralelu sa promenama godišnjih doba, te se možda ova pesma može shvatiti i kao poema o prolaznosti uopšte. Ogorčenost zbog nestanka onoga što je na početku imao sa voljenom osobom Cave u ovoj pesmi prenosi na ogorčenost prema ljudima, te otuda i naziv pesme.

Slična je i tematika pesme „Far from Me„, u kojoj se nižu sećanja na osobu u koju je narator duboko razočaran jer je očekivao da ona ostane kraj njega, a sada je, kako sam naslov kaže, daleko, negde „preko nekog hladnog, neurotičnog mora“. Ovde je interesantna i borba naratora sa samim sobom, odnosno njegovih istovremenih osećanja ljubavi i mržnje prema osobi koja ga je povredila. Tako, u istoj pesmi nalazi se stih:

I hope your heart beats happy in your infant breast, ali istovremeno i vidno ozlojeđeni stihovi poput It’s good to hear you’re doing so well / But really can’t you find somebody else that you can ring and tell? ili You were my brave-hearted lover / At the first taste of trouble went running back to mother.

Nisu sve pesme sa albuma ovako očigledno zasićene sumornim osećanjima. Neke od njih deluju kao pesme o ljubavi u kojoj još uvek ništa nije pošlo po zlu, međutim, kako je sam Cave rekao u svom predavanju „The Secret Life Of The Love Song„, ljubavna pesma nikada ne može biti u potpunosti srećna jer je u njoj uvek prisutan potencijal za bol. Tako, iako je „Lime Tree Arbour“ u poređenju sa ostatkom albuma naivno srećna pesma o dvoje zaljubljenih ljudi koji posmatraju svet oko sebe, pa je čak i muzika za nijansu bržeg tempa od ostalih pesama, tu bezbrižnost suptilno narušavaju sihovi There will always be suffering / It flows through life like water, kroz koje se promalja ta ružna mogućnost da se sva sreća može vrlo brzo srušiti.

Sličan je slučaj i sa „Are You The One That I’ve Been Waiting For?“ u kojoj, za razliku od većine pesama sa albuma, tema nije propast veze već njen početak. Iako još ništa nije krenulo nizbrdo, upravo u tome, u preispitivanju da li je ta devojka baš ona koju je narator sve vreme čekao, čuči sva teskoba ove pesme i anticipacija mogućeg lošeg kraja.

Ono što se, počev od „Into My Arms“ takođe proteže kroz više pesama na albumu, kao i inače u Caveovim tekstovima, jesu religijski motivi. Verovatno je to zapravo najočiglednije u „Brompton Oratory„, u kojoj narator prisustvuje službi u crkvi, ali mu misli lutaju daleko od cele te situacije. Već i sami možete pogoditi, misli mu okupira čežnja za voljenom osobom.

Cave je u filmu „20000 Days on Earth“ priznao kako je u doba pisanja ovog albuma bio u poprilično lošem psihičkom stanju i duboko u kandžama narkotika, a upravo tada je svako jutro odlazio u crkvu kako bi od svog tog haosa stvorio iluziju uređenog života, pa je vrlo verovatno da ova pesma opisuje upravo taj njegov ritual. Ipak, sudeći po pesmi, izgleda da on daje samo kratkoročno rešenje jer narator na kraju izlazi iz crkve bez ikakve ideje šta dalje da radi, iscrpljen, kako kaže, odustvom voljene osobe.

Idiot Prayer„, u kojoj Cave piše iz perspektive čoveka koji je osuđen na smrtnu kaznu, u neku ruku slično njegovoj kultnoj pesmi „The Mercy Seat„, takođe je dosta prožeta religijskim motivima. Ipak, ovde se narator ne prepušta religijskim razmatranjima samo usled zabrinutosti zbog sopstvene smrti. Kroz njegova razmišljanja o tome da li je žena kojoj se u pesmi obraća u raju ili paklu, shvatamo da je ona već mrtva, te naratora najviše brine da li će se njih dvoje, tamo negde, ponovo sresti. Interesantno je što, iako pisana iz tuđe perspektive, ova pesma se i dalje čini i te kako ličnom; priča o zatvoreniku i njegovom iščekivanju smrti i strah od nje ostaju u senci čežnje za ljubavlju.

Verovatno je nemoguće ne spomenuti pesme u kojima se Cave nije ni potrudio da sakrije o kome su. Naprotiv, kao da se potrudio da svima to bude kristalno jasno. To su naravno „Black Hair“ i „West Country Girl“ , a možda i „Green Eyes„, posvećene muzičarki PJ Harvey. Na ovoj temi zasigurno nije potrebno zadžavati se previše budući da je svim vernim slušaocima opšte poznata, ali kroz ove pesme se najupečatljivije primećuje Caveova spremnost da se ogoli, donekle rušeći misteriju koja se do tada nadvijala nad njegovim likom i delom.

I iako je tada bila novina za Cavea da raskrsti sa narativnim pesmama i da tako otvoreno pokaže sve svoje rane, takav pristup je danas dominantan u njegovom pisanju. Godine koje su usledile zadale su mu i dublje, bolnije rane, a upravo ta zastrašujuća iskrenost je ono u čemu je Cave pronašao lek.

Može se reći da je, na neki način, „The Boatman’s Call“ utro put skorašnjim izdanjima poput Skeleton Tree“ i „Ghosteen, u kojim se sada, nakon tačno 25 godina, vidi njegov veliki uticaj. Međutim, samim slušaocima je verovatno najveći značaj ovog albuma u tome što je, osim što je pomogao Caveu da zaleči svoje rane, zasigurno pomogao i još uvek pomaže velikom broju ljudi širom sveta da zacele svoje. Ova ploča puna nežnih, umirujućih melodija i iskrenih, ponekad uznemirujućih reči, ostaće večno utočište za sve slušaoce sveže slomljenog srca.