Sećate li se poslednjeg puta kada vas je ujeo komarac i niste mogli da odolite porivu da češete mesto uboda, savršeno svesni da će, uprkos prijatnoj, golicljivoj senzaciji i momentalnom olakšanju to samo iziritirati ranu? Možda tangencijalno poređenje, ali momenat nastavljanja, svesnog insistiranja da se gorko zadovoljstvo produži, uprkos dugoročnom rasulu koje će s vremenom neminovno izazvati, predstavlja centralni motiv post-pank klasika „Love Will Tear Us Apart“, benda Joy Division, koji puni 42 godine.
Brak sa Deborahom Woodruff, koji je frontmen Ian Curtis pokušao da održi, uprkos višegodišnjim neslaganjima i drugoj ljubavi, „potpomognutim“ svakodnevnim stresom na radnom mestu i dijagnozama depresije i epilepsije, dodatno otežavšim njegov privatni život, kad-tad je morao popucati pod akumuliranim pritiskom. Retrospektivno, jasno je da je muzika Joy Divisiona bila, ne toliko poziv upomoć, koliko umetnička sublimacija individualne nemoći, uoči besmisla nagomilanih, sitnih izazova koji predstavljaju nepravednu, nepremostivu prepreku. Kao što je poznato, Curtis se obesio 17. maja 1980, svega dva meseca nakon sesija na kojima je finalna verzija „Love Will Tear Us Apart“ nastala.
No, pre nego što će svet čuti definitivnu inkarnaciju Ianovog iznurenog polu-plača, bend je prvo morao da premosti trnovit put. Prvi studijski pokušaji, koje je producirao izvesni Martin Hannett, poznat po svom radu sa Magazine i kasnije nastavljačima Divisiona, New Order, zahtevali su ne samo da bend bude spreman da u po noći ispravlja, presnimava i doteruje najsitnije tonske detalje, već i da Ian, pored svih svojih sivih oblaka, pojedinačno uloži dodatni napor da nauči gitarsku pratnju, u vidu ponavljajućeg akorda, koji otvara, i može se čuti trajanjem cele trake.
Međutim, iako su bivšim članovima benda, koji su preferirali da bržu verziju pesme izvode uživo, ove sesije, snimljene u oldhemovskom studiju, ostale u boljem sećanju, na samom izdanju sin delegiran im je sekundaran, B-status. Naravno, jasno je zašto – dobivši ime po matičnoj lokaciji, tzv. Pennine verzija, svojim ekscesivnim naglašavanjem basa i ubrzanim tempom, gubi pribranu gracioznost fanovima daleko poznatije izvedbe, snimljene u Strawberry studiju.
Naravno, uzimati kao meru uspeha činjenicu da je ovaj singl prvi omogućio bendu proboj u domaće čartove je ne samo dosadno, već i ultimativno nebitno. Na kraju dana veličina love „Love Will Tear Us Apart“ obitava u sopstvenom, izolovanom i krhkom univerzumu, gde čistota razuma sija u svojoj bespomoćnosti pred obavezama neuspele, gotovo nominalne ljubavi.
Možda baš zato monumentalni, pogrebnom tugom okovan album „Closer“ (1980), takođe izdat posthumno, nije mogao da sadrži bestežinsku, ali pomirenu prepuštenost ovdašnjih tananih, poletnih klavijatura, koje ujedno čine pesmu praktično nemogućom za autentično obrađivanje bez potpunog izdajstva originalnog sentimenta. Pa i ravna ritam sekcija, naročito razdirući sner, i razgolićen jangle vodeće gitare, udvostručuju atmosferu bastardizovane i odlučne procesije, koja mirne savesti korača napred, i postepeno bledi u daljini, rešena da se pod sopstvenim uslovima suoči sa neminovnim krajem.
Bilo da je titularna, iživljena ljubav koje se Ian težio osloboditi, bila tek puki teret, ili pak stvar vredna borbe, pa makar u cilju poštovanja bliskosti i razumevanja, izgrađenih tokom dugog niza zajedničkih godina provedenih sa bliskim čovekom, jasno je da njen opstanak nije bio na horizontu. A na nama leži da u ovim dvosmislenim, teškim osećanjima pronađemo nedvosmislenu lepotu.
