-

Rekvijem za heroje

Pre, evo, skoro deceniju (bože, da li je već prošlo toliko?) sa grupom prijatelja putovao sam u Sokobanju. Prijateljica – danas profesor na Univerzitetu u Klagenfurtu – u čijoj kući je trebalo da provedemo vikend dočekala nas je crvenih očiju i naduvenih kapaka. „Šta ti je, šta se desilo?“ „Ejmi je umrla!“

Svi smo bili tužni, jasno; možda bismo bili tužniji da smo bili svesni da je otišla (za sada) poslednja velika rokenrol heroina. Kako da vam kažem, nema ni kod Adele ni kod Lane Del Rey onih komada što vonjaju na duvanski dim i imaju okus alkohola i pilula. Naravno, naravno, takva slika rokerke je adolescentska i konzervativistička (u onom smislu u kojem su rokeri počesto veći kultur-konzervativci od članova Srpske akademije nauka i umetnosti), i dabome da radovi dve gorepomenute dive spadaju u rokenrol, mereno onim nikada standardizovanim kriterijumima (dočim radovi Lady Gage i Miley Cyrus mereni istim kriterijumima rokenrol ne mogu biti – ima, dakle, mnogo rokerskog konzervativizma i u potpisniku ovih redova). Bili smo te 2011. moji prijatelji i ja tužni zbog smrti osobe koja je, svedena na svoju esenciju, iza psajhobili imidža (koji, gledano iz današnje perspektive, možda i nije bio tek dobro odabran imidž), iza tetovaža i pirsinga, iza opušaka i praznih boca, bila devojka koja je (kako Janis reče o sebi) na sceni vodila ljubav sa 20.000 ljudi, a onda odlazila kući sama. A potom, ona je bila tek par godina starija od nas, razlog više da je smatramo našom. To ne znači da je bila ono što se obično naziva glasom generacije; ona nije opevala velike zanose i zablude ljudi rođenih na jednom prostoru i u jednoj dekadi. Ne, Amy je bila neko ko je zagrabio iz muzike koja je pripadala generaciji naših roditelja, do vraga, često i generaciji naših baka i deka i zagrabljeno čudesno pretočila u muziku koja je pripadala nama.

Bili smo tužni, da, ali Amynu smrt – izuzev one drugarice – niko nije oplakao. Par sati kasnije sedeli smo na obali Moravice sa dvolitrama piva i šalili se na račun naših univerzitetskih profesora. Ne sećam se da me je smrt ijednog mog velikog heroja dovela do suza. Smrt heroja prvi put sam doživeo sa trinaest godina. Živo se sećam tog događaja. Majka me je pozvala da brzo dođem – na dnevniku su javili da je umro George Harrison. U to vreme sam (izuzev pojedinačnih hitova, naravno) malo šta poznavao od inostrane muzike izuzev (zahvaljujući pločama mojih roditelja, dabome) Beatlesa, Stonesa i Bee Geesa, ali sam već uspeo da Beatlese fanatično obožavam. Ubeđivao sam sebe tog dana (nisam sasvim siguran da li je to bio onaj pretposlednji Dan republike, na koji je Harrison umro, ili je vest objavljena dan kasnije) da bi sada trebalo da zaplačem kao što su stariji plakali kad su čuli da su se Beatlesi raspali, ama suze nisu htele na oči. Prva pomisao na vesti o smrti Raya Charlesa, Jamesa Browna, Boa Diddleya, Michaela Jacskona, Ronniea Jamesa Dia, Garya Moorea, Jona Lorda, Raya Manzareka, Lou Reeda, Joea Cockera, B. B. Kinga, Scotta Weilanda, Lemmya, Davida Bowiea, Keitha Emersona, Princea, Leonarda Cohena, Chucka Berrya, Toma Pettya, Arethe Franklin, Dr. Johna, Gingera Bakera bila je – priznajem – „Do đavola, nisam ga/je slušao uživo“. Sećam se, recimo, da me vesti o smrti Johhnya Casha, Roberta Palmera, Alvina Leea, Ette James u trenutku kada sam ih čuo nisu pogodile; trebalo je da se pobolje upoznam sa njihovim delom da bi i oni ušli u red mojih junaka.

Mnogo su me više žalostile smrti mojih heroja sa ovih prostora. Bio sam svestan da su to ljudi koji su decenije proveli vojevajući protiv vetrenjača, boreći se istovremeno sa svime onim običnim i svakodnevnim kao i ljudi iz mog najbližeg okruženja: niskim primanjima, neplaćenim računima, nefunkcionalnom državom, bolešću i smrću prijatelja i članova porodice, osećajem bespomoćnosti i poniženosti. Mislim da mi je najviše bilo žao Laze Ristovskog. Trenutak kada je na koncertu Bijelog Dugmeta na Hipodromu izašao na scenu u invalidskim kolicima bio je istinski tužan; činjenica da je taj čovek darovit kao zemlja poslednje godine svoga života proveo neprestano radeći – jer su lekovi za multipla sklerozu bili skupi – i danas me ispunjava tugom i besom. Delčina smrt me je jako rastužila; valjda zato što je taj čovek na bini i van nje zračio orgomnom žudnjom da se tvori umetnost. Pa ipak, ne sećam se da sam pustio suzu za njima.

Voleo bih da mogu reći da sam neku od smrti ljudi kojima sam se divio doživeo onako kako su, na primer, Elvisovu smrt doživeli junaci Parsonsovih Naših nezaboravljenih priča, kako je jugoslovenska omladina doživela smrt Johna Lennona ili kako je ona moja drugarica doživela smrt Amy Winehouse. Valjda, i pored svog značaja tih pesama i albuma u mom životu, nije bilo one naročite identifikacije kakve su sa mojim herojima mogli imati njihovi vršnjaci. A među mojim vršnjacima junake nisam uspevao da nađem (što ne znači da nema onih čijem se radu divim) i u tome, verujem, nisam usamljen. Valjda je to prokletstvo moje, mp3 generacije: naslušaniji smo no oni pre nas (jer nam do ruku nisu dolazili albumi, već čitave diskografije na komadima plastike) – a naslušaniji smo, usuđujem se da kažem, i od onih što dolaze za nama, jer oni za albume nemaju strpljenja, ali to je druga priča – pa muziku našeg doba stavljamo na tasove sa muzikom iz doba naših očeva. Razumljivo je da nam onda neretko sve što načine naši vršnjaci izgleda slabašno, bledunjavo i neubedljivo u poređenju sa muzikom koja je u jednom posve drukčijem vremenu (što počesto zaboravljamo), kada je muzika to još mogla, pomerala planine. Verujem da zato čak i monolitna dela ljudi naših godina ili ljudi nešto starijih od nas propuštamo da kao takva prepoznamo kada se pojave.

Pa ipak, i pored decenija i milja koje me dele od velikih rok heroja, sa smrću svakog od njih osećao sam kako umire komadić čudesne, bezgranične nebitne vrlo bitne stvari u koju sam se zaljubio i sa svakom smrću heroja mi se činilo (pogrešno, razume se) da taj svet, i pored čudesa koja njegovi pripadnici i dalje stvaraju, bespovratno pripada nekom drugom dobu. Dugo sam tragao za pesmom koja bi mogla predstavljati rekvijem za moje heroje. Činilo mi se u jednom trenutku da bi to mogla biti „Hey Hey, My My (Into The Black)“ Neila Younga, rok himna tako drukčija od svega što pod tim terminom obično podrazumevamo. U prljavom, raščupanom zvuku električnih gitara, u istovremenom kontrastu i savršenom prepletu koji grade stihovi „Hey hey, my my / Rock and roll can never day“ (intencionalno otpevani sa ne odviše ubeđenja u glasu) sa jedne i sa druge „Out of the blue and into the black / You pay for this, but they give you that / And once you’re gone you can’t come back / When you’re out of the blue and into the black“, naposletku u kontrastu i prepletu koji pesma gradi sa komadom „My My, Hey Hey (Out Of The Blue)“ ima istovremene bezmerne ljubavi prema onome što zovemo rokenrol i sumnje – koja, sada znam, dolazi sa godinama – u njegov značaj i snagu, sumnje da neko parče muzike može istinski zaljuljati temelje sveta, kamoli spasiti ga.

A ta sumnja, čini mi se, sve više raste u ljudima koje poznajem. U kolumni objavljenoj letos u Vremenu Petar Janjatović je zapisao: „Rok je mene baš ozbiljno izdao. Naivno sam mislio da će promeniti svet, da će, recimo, zaustaviti ludačke nuklearne probe u Tihom okeanu (sa verovatno najlepšim plažama na svetu), da će ugasiti ratove, razvaliti rasizam, dovesti do ravnopravnosti…“ Gorak ukus izdaje u ustima oseća, mislim, i dobar deo moje generacije (onaj koji je ostao ovde to jest; ne mogu sa sigurnošću da tvrdim šta osećaju desetine hiljada onih koji su otišli). Rokenrol nije bio vodič za život. Naročito ne na ovim prostorima. Krupne reči o ljubavi, istini, slobodi i pravdi zastaju u grlu kada se nađete suočeni sa izborom: „Može posao, al’ da agituješ…“, u najboljem slučaju: „Može posao, ali jezik za zube!“ A godine prolaze, nema naznaka da će se stvari promeniti na bolje, dete raste, treba se konačno skućiti, borimo se u tridesetoj sa dijabetesom, povišenim pritiskom, cistom na jajniku – te se čovek preko noći nađe u đavoljem kolu, sve pričajući sebi i drugima: „Ma ko ih pa voli, nego moram, moram…“

Pa i ako ste od onih koji neće da ćute – a ponekad je jako teško ne ćutati: na svakom koraku neko od prijatelja, poznanika i kolega u razgovoru spusti glavu i snebivljivo kaže: „Pa i ja sam… Treba mi posao…“, pa se postidite što ste, psujući na pasja kola njih, opsovali i njega; ili vas posedne pred sebe draga osoba i kaže: „Molim te, zbog mene, ćuti, ne galami“ – ako, kao što rekoh, i pored svega toga nećete da ćutite, svesni da vaši sugrađani nenormalnost počinju da prihvataju kao nešto sasvim normalno, da na vaše povike: „Ljudi, aman-zaman, zar ne vidite da vas neko laže, ponižava, siluje u mozak?!“ odgovaraju sa: „Pa, šta? To je život ovde. Pa šta?“, osetite se usamljeno, tako usamljeno, na vetrometini sa šačicom bandoglavaca, svesni pritom da ne spadate u isto društvo sa polovinom njih, onima koji kroz šgrut zuba pominju svece, svete zemlje i svete ratove. I neizbežno se zapitate: „A gde su moji heroji da opevaju ovaj mrak?“

Odavno znam da su i moji heroji ljudi od krvi i mesa; ja im gluposti više niti zameram niti im se čudim. Ne zameram im ni neodlučnost. Ako je i bilo onih koji (kako o sebi reče Bob Marley) nisu bili od ovoga sveta, oni su davno sagoreli; ne zbog svojih poroka – njihovi poroci bili su samo gorivo (jedno od goriva) kojima se hranila sveprožimajuća vatra umetnosti. Možda sam zbog svesti o tome u godinama kada se neke bistrine nepovratno mute prestao da od muzike očekujem velike istine i počeo da tragam za lepim (u artističkom smislu reči, dabome). Na posletku, ne pružaju li ti komadići muzike svakome od nas mogućnost da u njima pronađemo nešto za čime žudimo, bila to lepota, istina, sloboda ili pravda, i ne leži li upravo u tome, uz razlog njihove čarobne privlačnosti, ključ njihove moći i silovitosti? I nisu li u Youngovom protograndž kriku ono za čime žude prepoznali svi oni ljudi sa čuvenog snimka živog izvođenja pesme: i sredovečna crnkinja, i neprilagođeni srednjoškolci, i omatoreli hipik, i zagrljene tinejdžerke opijene iskustvom njihovog prvog velikog koncerta, i tetovirani bajker sa krivičnim dosijeom, i brkati vikend-roker, pripadnik umiruće američke srednje klase sa velikom čašom koka-kole.

Verujem, zato, da sam najlepši rekvijem za rokenrol heroje pronašao u prekrasnoj baladi „Hero“ grupe Europe. Čini mi se da nema lepše posvete ljudima koji su nam dali nešto za šta možemo da se uhvatimo i napisali saundtrek naših života od one koje su sredinom prošle decenije snimili hard rokeri iz stokholmskog predgrađa Uplands Vesbi, osuđeni da u istoriji popularne muzike ostanu upamćeni po ljigavoj pop metal himni „The Final Countdown“, a ne po izvrsnim albumima kao što su  njihov self-titled prvenac, Prisoners In Paradise ili Bag Of Bones, ili, na posletku, po pesmi „Hero“. Nema u njoj krupnih reči i zakletvi; naprotiv, ima u njoj nečega otrežnjujućeg, što, eto, dođe sa godinama u kojima spoznate punu dubinu pesama poput „Heroja ulice“ ili „Pristao sam biću sve što hoće“: nije baš da ne bismo sanjali i ganjali snove da nije bilo naših rokenrol proroka i svetaca, nije baš da se ne bismo borili da nismo od njih naučili da se boriti treba, nije baš da smo njihove stihove shvatali kao jevanđelje niti da ne bismo bili živi i sretni – ali da li bismo to bili mi? Bih li ja na važnim raskršćima birao puteve koje sam birao (ponekad se nepogrešivo odlučujući za one koji se završavaju zidom od koga se morate vratiti natrag, a ponekad, kada to nije moguće, razbijati ga glavom) da iz zvučnika i slušalica nisu dopirale pominjane velike reči o istini, pravdi i slobodi, da zvuci nisu otvorile kapije novih i drukčijih svetova, da me te pesme nisu uverile da je ljudsko biće sposobnije za nešto mnogo lepše i uzvišenije od rasizma, šovinizma i totalitarizma, od sprava za mučenje, konc-logora i nuklearnih bombi, od svetlećih irvasa, fontana što sviraju i behaton ploča? Nije li, na posletku, taj nepretenciozni hard-pop rokić Europea proizvod iskrenosti i iskrene, nepatvorene ljubavi Šveđana prema nekom komadu muzike?

U spotu za „Hero“ dugokosi dečaci sviraju gitare bacajući pogled na poster svog heroja, Phila Lynotta, ama se na tom mestu lako mogao naći poster Fleetwood Maca, Pretty Thingsa, Mountaina, Rusha, Uriah Heepa, Bad Companya, Van Halena, Kraftwerka, Gang Of Four, Red Hot Chili Peppersa, Mazzy Star, Riblje Čorbe, Galije, Lutajućih Srca ili Čoveka Bez Sluha – opet bi svaki ton i stih bio na svome mestu. Na izmaku 2020, kada sabiramo ko je umro od posledica koronavirusa, ko od demona sa kojima se borio decenijama, a ko naprosto od starosti (ja sam, barem, počesto zaboravljao da moji heroji nisu zarobljeni u svojim pesmama, albumima i video spotovima), stihove pesme „Hero“, mislim, možemo upisati na poslednje stranice dnevnika loše godine.

U sećanje na

Neila Pearta,

Andya Gilla,

Davida Robacka,

Kennya Rogersa,

Billa Withersa,

Floriana Schneidera

Briana Howea,

Little Richarda,

Phila Maya,

Charliea Danielsa,

Petera Greeena,

Frankiea Banalia,

Jacka Shermana,

Tootsa Hibberta,

Leea Kerslakea,

Juliette Gréco,

Eddiea Van Halena,

Spencera Daviesa,

Kena Hensleya,

Lesliea Westa,

Jean Jacquesa Roskama,

Mišu Aleksića,

Mikicu Zdravkovića,

Miroljuba-Miku Tamburu Jovanovića

i ostale naše heroje.