Portal Balkanrock u saradnji sa Arsenal festom 09 organizuje nagradne igre. Prva od njih pod nazivom Najzanimljivije priče sa Arsenala završila se u subotu 1.06.2019. Stiglo je preko 50 prijava, a sada vam predstavljamo 5 veličanstvenih, tj. pet najboljih priča, čiji su autori, po odabiru Balkanrock redakcije, osvojili pojedinačne karte za Arsenal 09. Čestitamo pobednicima uz obaveštenje da će biti kontaktirani putem e-mail adresa koje su nam dostavili.

Za sledeću nagradnu igru potrebno je da zapratite našu instagram stranicu, jer već sutra (4. jun) startuje nova nagradna igra!

1. Arsenalom smo vezani mi, taj Arsenal izrodi i bebe tri

Dragana Joksić

Mnogo je lepih doživljaja sa omiljenog mi festivala, ako se neko pita da se zna, sa Arsenala. Upoznala ja sam neke sjajne ljude, otkacene, blesave i nadasve lude. Connecting people, Arsenal k’o Nokia, s godinama raste pa ce Kragujevac do Tokia. Zaista moja ekipa je upoznala divne neke ljude na Arsenalu, koje jedva cekamo da vidimo i ove godine. P. S. Na omiljenom mi festivalu nasla sam svoju srodnu budalu, dok je Stereo banana prasila, njega sam zaprosila. Zbog meni omiljenog festivala, za mog ludaka se i udala. Arsenalom smo vezani mi, taj Arsenal izrodi i bebe tri.

2. Šota, moj prijatelj iz Japana

Marija Bralović

Na Arsenal fest idem od samog osnivanja. Kragujevac ima tu sreću da poseduje ludački dobro mesto na otvorenom za vrhunsku svirku i to je ono što ga čini posebnim u poređenju sa ostalim festivalima kod nas i u regionu. Svake godine sretnem dosta meni dragih ljudi iz naše zemlje, ali pre dve godine mi se desio neverovatan susret sa jednim momkom koji čak ne živi na istom kontinentu. Kiša je lila iz sve snage, dok je na bini bio neverovatni Thievery Corporation. Svi smo plesali ne mareći što smo mokri do gole kože, a momak iza mene je glasno povikao „This is the craziest concert I’ve ever been to“, okrenula sam se i ugledala Šotu, mog divnog prijatelja iz Japana kog nisam videla nekoliko godina, od poslednjeg couchsurfa kod mene. Vrisnuli smo i jedno i drugo čudeći se koliko je „svet mali“, a arsenal jedno fino ušuškano mesto na kom možeš videti sve one koje voliš, nebitno odakle dolaze. Ovu kartu bih želela njemu da poklonim i opet ga „dovedem“ u Srbiju na Arsenal fest!

3. Na kraju sam završio u boksericama

Nenad Rajačić

Koncert je u toku, na Gardenu, Brkovi na visini zadatka, pijem pivo sa ortacima, skačem u ritmu „Kurvo prokleta“ i čekam sledeće, „Bolje da sam s frendovima…“, kad u trenutku osećam neverovatnu toplinu koja se prenosi sa butina na listove, pa sve u patike. Okrećem se i vidim lika, unezverenog od svega i svačega, iza mene petlja sa nekom pivskom čašom i pokušava mrtav pijan da urinira u nju. Masa ga nosi, šutka na sve strane, on gleda u času, mrmlja nešto poput „jbg, žao mi je“ i overava po meni mimo čaše i pritom nestaje u masi. Šta mi je preostalo, skidam pantalone, bacam na prve redove koji ih razvlače kao da su Šemsine, počinje kiša, a ja do kraja u boksericama.

4. Pukla guma!

Dalibor Milojević

Pošli ja i drugar iz Jagodine da gledamo Antrax, pukla nam guma u Trnavi (to je 3 km od Jagodine), nemamo rezervnu, naiđe dobar čovek i da nam rezervnu, ta rezervna pukne u Dragocvet (6 km od Jagodine), zovemo Ljubu koji nam dovozi drugu rezervnu gumu, stižemo konačno u KG na Antrax 2 min pre početka i posle prvih rifofa zaboravljamo sve! Da ne pričam da u povratku ni Ljubina guma nije izdržala ali vredelo je, vratismo se u Jagodinu. Vidimo se i ove godine!

5. Dino Šaran i najgori tinejdžeri

Jovan Grbović

Prošle godine, posle svirke benda Letu štuke, gde smo se drali iz prvog reda kao ludi, drug, drugarica (koji se u tom trenutku i ne znaju, ja sam jedina konekcija) i ja kreneno da jurimo Dina Šarana da se slikamo sa njim. Kao najgori tinejdžeri. Krenemo da ga tražimo iza bine, i nismo uopšte provalili da smo u jednom trenutku ušli u backstage. Prilazi nam lik iz obezbeđenja i pita: „Gde su vam narukvice? Ajde napolje, izlazite!“ Mi krenemo da mu objašnjavamo kako smo fanovi benda, nećemo da pravimo gluposti, samo da se slikamo, nismo klinci, bla, bla, ali bez uspeha. Drugarica poludi, a pošto smo svi bili festivalski veseli krene da se inati:“Je l mi pravimo neki problem? Neću da izađem, odakle da izađem!?“ Naravno kreće prepirka da ze zahuktava, padaju uvrede i pretnje. Sledeća scena nas dvojica držimo nju i odvlačimo je, maltene na silu, van backstagea, da ne krene na obezbeđenje. Kad smo je odvukli na slobodnu teritoriju drug kaže:“ Slušaj, ja tebe ne znam, prvi put te vidim, al da je onaj tamo krenuo da reaguje, ja bih skočio, a i on bi, i onda bi nastala frka, lepo bi nas izlomili i sad bismo bili na putu ka urgentnom i puko bi nam festival. Daj spusti malo!“

Uglavnom, Šarana smo upecali kad je krenuo do wca, odnosno kad se vraćao iz wca, pošto mu je bila hića. I slikali se. A posle toga smo ga, kao ekipa, upecali i u Beogradu i u Sarajevu. Sad je već postalo tradicionalno. Hoću reći, Arsenal žešće spaja ljude, na različitim nivoima!