Treći studijski album Dead Can Dance „Within the Realm of a Dying Sun” objavljen je za čuvenu izdavačku kuću 4AD, kojoj su bili i jedan od zaštitnih znakova. U susret novom gostovanju u Beogradu podsećamo na značaj ove ploče.
Nakon debi albuma „Dead Can Dance” (1984) u post-pank maniru i drugog „novobaroknog” „Spleen and Ideal” (1985), bend je 1987. godine objavio novi studijski album „Within the Realm of a Dying Sun”. Od prvobitne postave u bendu će do snimanja ovog albuma ostati Brendan Peri (Brendan Perry), Liza Džerard (Lisa Gerrard) i Piter Ulrih (Peter Ulrich).
Оno što se u naznakama moglo čuti na albumu „Spleen and Ideal” dve godine ranije Dead Can Dance su razradili na ovoj ploči. Ovo je definitivno album koji je postavio obrise zvuka po kojem će Dead Can Dance biti prepoznatljivi kao bend, ali je i postao merilo stvari za buduća ostvarenja.
U intervjuu iz 2018. godine za Post-Punk.com Brendan Peri je objasnio proces transformacije od prvog do trećeg albuma rekavši da je svako izdanje plod muzike u koju su u to vreme uranjali slušajući ploče iz lokalne muzičke biblioteke. Pred snimanje ovog albuma više su slušali klasičnu muziku, ali je ishod zavisio i od književnosti i umetnosti koju su proučavali i filmova koje su gledali. Tako je ovo izdanje, prema Perijevim rečima, više romantičarski klasicizam.
Iako ovim albumom izlaze iz postavljenih okvira gotik rok žanra, Dead Can Dance ga njime kao takvog redefinišu i šire njegove granice. Oni su pride, na ovoj ploči „konačno definisali ideju o novom srednjem vijeku, pozvavši se Zorom ikonoklasta na Vizantiju“, kako je to u tekstu u čuvenom Ritmu primetio nekada Neven Ćulibrk (danas vladika Jovan Ćulibrk).
Treba imati u vidu da oni sami nikada nisu voleli žanrovske etikete. Ipak, gotik estetici je svakako pridoneo i omot albuma, koji će verovatno postati i njihov najprepoznatljiviji. Na njemu je fotografija grobnice francuskog naučnika i političara Fransoa Vinsenta Raspaja (François-Vincent Raspail), na čuvenom pariskom groblju Per-Lašez. Ovim omotom, fanovima gotovo ikoničnim, bend je dodatno naglasio eteričnu i melanholičnu atmosferu albuma.
Uz neizostavne klavijature i jancin, album je zvučno bogatiji jer su korišćeni mnogobrojni klasični duvački i gudački instrumenti. Zahvaljujući izobilju instrumenata zvuk na albumu je složen i slojevit. Reč je o pedantno i čisto isproduciranom albumu, za šta je uz Lizu i Brendana zaslužan i Džon A. Rivers (John A. Rivers).
Svih osam pesama su melanholične i pomalo mračne. Neke počinju laganim, ujednačenim tempom, dok su im završnice dinamične i dramatične. Prvu polovinu albuma, „A“ stranu ploče, osim instrumentala „Windfall”, otpevao je Peri. „Perijevo” poglavlje odlikuju upečatljive poeme na engleskom otpevane melanholično baršunastim baritonom, dok je Lizin glas uvod u veličanstvenu „Xavier”. Perry će na ovom albumu napraviti odmak od dark-gotik savremenika Pitera Marfija (Peter Murphy), Endruja Eldriča (Andrew Eldritch) i drugih i izgraditi svoj jedinstven način pevanja. To se možda najbolje uočava u već pomenutoj numeri „Xavier”.
Drugu, „Lizinu”, polovinu karakterišu njeni napevi inspirisani tradicionalnim pevanjima ali izmišljenih reči (glossolalia), što je jedna od najprepoznatljivijih odlika benda i njenog pevačkog stila uopšte. Osobenost boje njenog glasa daje dodatnu draž atmosferi celog albuma. Čini se da ovako osmišljena struktura albuma dodatno ističe kvalitete oba pevača, ne umanjujući značaj niti jednog od njih.
Na „B“ strani ploče nalazi se svojevrstan triptih koji čine „Dawn of the Iconoclast”, „Cantara” i „Summoning of the Muse”. Drugim pevači(ca)ma nedostižna „Cantara” jedna je od najupečatljivijih pesama u celokupnom opusu benda i svakako jedna od najprepoznatljivijih. Ona je vrhunac svakog njihovog živog nastupa.
Koliko je album važan svedoči i činjenica da je svaka pesma sa ovog albuma obrađivana, dok su neke od pesama među najobrađivanijim u istoriji benda. Pojedine pesme su i semplovane, poput vokalnog dela iz „Dawn of the Iconoclast“ u pesmi „Papua New Guinea” britanskog elektrodua Future Sound of London, dok je uvod pesme „Anywhere Out of the World“ korišćen u BBC-jevoj emisiji o predviđenom uticaju komete na Jupiter 1994. godine, sa idejom da podstakne zebnju.
Ovaj, barem među starim fanovima, verovatno najpopularniji album je dobra polazna stanica za upoznavanje sa opusom benda i verovatno je da će mu se slušalac rado vraćati. Koncert u Beogradu biće lepa prilika da se još jednom čuje presek njihovog stvaralaštva u kome album „Within the Realm of a Dying Sun” nesumnjivo ima značajno mesto.
