Godina 1995. bila je za Gobline veoma uspešna. Album Istinite priče i njegova koncertna promocija doveli su do toga da je bend dostigao veliku popularnost i postao veoma tražen. Baš u tom periodu, bubnjar Kića odlazi u vojsku, pa se u bend vraća Meketa. Međutim, Goblini dobijaju još jedno veliko pojačanje. S obzirom da su Bane i Draža iz Džukela takođe otišli u vojsku, Leonid Pilipović Leo se priključio Goblinima kao drugi gitarista. Dogovor je bio da sa njima provede godinu dana, da bi se posle toga vratio u matični bend.

Period mog prilagođavanja trajao je nekih 10 minuta dok se nismo naštimovali na prvoj probi. Ja sam znao većinu njihovih pesama i kada su po prvo put u Goblinima zagrmele dve gitare, to je bilo to. Bili smo strašno napaljeni, puni besa, ljubavi, energije i ideja, rifovi i reči su prosto ispadali iz nas, rekao je Leo o svom dolasku u bend.

Klub studenata tehnike (KST)

Dugo je trebalo Šapčanima da ubede menadžera beogradskog KST-a, Zlatka Jošića, da im dozvoli da u tom prostoru odsviraju svoj prvi samostalni koncert. Kad god bi ga cimali povodom toga, on bi lakonski odgovarao: Niste spremni, ostavljajući ih, tako, u neizvesnosti. Na kraju, posle tolike upornosti, Zlatko im je dodelio termin za svirku, ali pod uslovom da to bude veče pank obrada sa izložbom Leonidovih stripova.

Koliko se sećam, Kiza Betmen koji je radio emisiju „Paket aranžman“ na TV Politici predložio je da, uz najavu koncerta, snimi i neke moje radove koje sam godinu dana ranije samostalno izlagao u galeriji Doma Omladine (Strip, Ilustracija, Frustracija). Te radove su u rukama držali svi naši prijatelji koji su se u tom momentu zatekli tu u KST-u, ispričao je Leo o tom događaju. Tog prvog nastupa u KST-u se sećam onako kroz maglu i znam samo da je trajao jako, jako dugo. U stvari, pretvorio se u opštu žurku gde se više nije znalo ko je izvođač a ko publika. Dugo smo se oporavljali posle te svirke… Sve u svemu, svi su bili zadovoljni, a mi smo posle mnogih cimanja „osvojili“ KST.

Na ovom koncertu bilo je skoro 300 ljudi. Publika je bila više nego oduševljena i nije dozvoljavala ekipi da siđe s bine, sve dok se Jošić u 5 ujutru nije popeo i zamolio ljude da se polako raziđu. Goblinima je posebno imponovalo to što je publika znala tekstove njihovih pesama.

Na sve to, s Leom na drugoj gitari, bend je funkcionisao kao švajcarski sat. Zvuk je bio puniji i još čvršći, oduševljeno je pričao Golub. Epilog svega je da im je Zlatko obećao samostalnu svirku na kojoj bi svirali svoje pesme i koja bi bila i medijski ispromovisana.

Zlatko Jošić je bio jedan od ljudi koji su prepoznali potencijal Goblina i koji su želeli da im pomognu. U to vreme su se trudili da dosta sviraju i zaista su išli u svako selo, maltene bez para, samo za putne troškove ili neke minimalne novce samo da sviraju što više, i to se jednostavno osetilo. Ta kilometraža i ta želja, glad za muzikom, da se radi i da se gura iz sve snage…, pričao je Jošić u dokumentarcu „Ima nas“.

Goblini – Live in KST

Poslednjeg dana avgusta 1995. napokon se desilo i to „čudo“ – samostalni koncert Goblina u KST-u. U međuvremenu je Meketa otišao na Kipar, pa je za bubnjeve seo Zoran Jović Fric, momak koji nije svirao ni godinu dana pre dolaska u bend. Meni kao tek oformljenom muzičaru to se sve desilo kao neka američka priča. Kupio sam bubanj, počeo da sviram nekoliko meseci, i – upao sam u veliki bend, priča Fric. Ne mogu da kažem da sam bio neki vrstan bubnjar ali sam bio, kako smo mi to zvali, rudar u bendu. Odrađivao sam ono što je trebalo.

Bilo je negodovanja zbog toga što je bio poslednji dan letnjeg raspusta, što je značilo da su se klinci istrošili. Ipak, u situaciji – take it or live it, momci su pristali. Medijsku kampanju započeli su nedelju dana pre koncerta. Ideja je bila da se na koncertu odsviraju sve pesme sa Istinitih priča, mnogo obrada, ali i da se publici predstave dve nove pesme koje su trebale da se nađu na sledećem albumu: Ona i U magnovenju. Jedna od planiranih pesama bila je obrada pesme I Fought The Law grupe The Clash, sa izmenjenim tekstom koji je bio na srpskom jeziku:

NE MOGU VIŠE

Hajde, Slobo
nemojmo opet
ne mogu više
ne mogu ja

Hajde, Slobo
pa zašto više
ne mogu više
ne mogu ja

Ref.
Smiri malo podsvest ludu
smanji malo gas
vrtimo se u istom krugu
ne mogu više, ne mogu ja

Gosti na koncertu bili su bendovi Gnjide i No names band. Ova praksa dovođenja gostiju pred veće svirke ustalila se kod Goblina; kako Golub kaže u svojoj knjizi, to smo naučili od Obojenog programa onog dana kada su nas pustili da odsviramo pre njih u istom tom KST-u. Manjim bendovima je ovo svakako značilo, kao i Goblinima onomad. Sam gest je bio lep primer kako bi bendovi trebalo da pomažu jedni druge.

Mnogo je bilo prijatelja benda na tom koncertu, a među njima su se našli i Atheist rap. Osokoljen sjajnom atmosferom i velikom količinom piva, Dr Pop se u jednom momentu pojavio na bini. Na njegovo insistiranje, bend je, potpuno neplanski, bez ranijeg izvođenja, počeo da svira pesmu Borisa Novkovića, Kuda idu izgubljene devojke (poznatija kao Tamara), koja će na budućim koncertima biti sastavni deo repertoara Goblina. Ideja o tome da se zasvira ova stvar potekla je zbog priče o tome da ju je Alen svojevremeno svirao sa Novkovićem. Pesma je u početku imala spor ritam, da bi u drugoj polovini zazvučala kao pravi pankeraj.

Vrhunac koncerta desio se kada su se iz zvučnika začuli najjači hitovi – Jagode i Cipjonka. Kiza Betmen, Zlako Jošić, nekoliko članova Atheist rapa i još neki prijatelji stvorili su se na bini i bili prateći vokali, pevajući svi zajedno. Kada se sve završilo, Zlatko Jošić im je prišao i, sav nasmejan, značajno rekao: E, sad ste bend!

Momci nisu ni znali da se čitav materijal sa koncerta snimao na kaseti (što je bilo maslo Đoleta Felixa i Davida Vartabedijana), da bi kasnije od toga nastao prvi lajv album, Live in KST.

Koliko je ovaj koncert bio značajan, govori i činjenica da su, u sledeća četiri meseca, još tri puta svirali u KST-u, od čega je jedna svirka bila u sklopu festivala Groovanje u novembru, dok je u decembru bila proslava četvorogodišnjice Betmenove emisije Paket aranžman (ova svirka takođe je zabeležena na kaseti).

Rad na albumu „U magnovenju“

Po Leovom dolasku u bend počelo se sa radom na novom studijskom albumu. Prema njegovim rečima, materijala je bilo, rifovi su nastajali, ali, ono što je tada predstavljalo mali problem bili su tekstovi. Već nakon nekih mesec dana imali smo priličan broj melodija, koje bi se mogle pretvoriti u pesme, ali nam je falilo tekstova, priča Golub. Pisanje nije lak posao, a pisanje pesama je najteže. Pisanje tekstova nije cepanje drva pa da sedneš i nasečeš par metara. Trebale su nam ideje…

Prilikom jedne posete njihovom drugaru Stevi Berlincu, kopajući po njegovim knjigama i pločama, iskopali su knjigu zanimljivog naziva, „Buđenje u zarđaloj šumi“, čiji je autor, na veliko iznenađenje Goluba i Lea, bio njihov domaćin, lično. Kako su je izlistavali, tako su nailazili na sve zanimljivije pesme, da bi na kraju pitali Stevu da li bi im dozvolio da neke od njih modifikuju i pokušaju da od njih naprave tekstove. Steva se, naravno, složio.

Od njegove pesme „Havarija“, uz malo izmena i prilagođavanja metrici, nastala je pesma „U magnovenju“. Osim ove, od Stevinih pesama su nastali tekstovi za numere „Ona“, „On je ona je“ i „Vođa“. Uz neke od pesama koje su već postojale – „Bolje soko u ruci nego guska u krevetu“ (pesma koju je Vlada napisao) i „P5“ (Golubova pesma o duvanju lepka, inspirisana nesrećnim 90-im i načinom na koji su se klinci „zabavljali“), kostur za album se oformio. Kako je vreme odmicalo, kockice su se polako složile i materijal za album je bio gotov.

Oko izdavača nije bilo dileme. Sa materijalom su otišli pravo u Metropolis. Ipak, desilo se nešto što nisu očekivali – s obzirom da im je popularnost znatno porasla i da više nisu bili isti onaj bend iz 1994. godine, očekivali su malo drugačiji tretman. Ipak, Drago Borić je postavio takve uslove da se, faktički, od njih očekivalo da sve sami plate. Razočarani, odbili su saradnju sa Metropolisom. Međutim, ponuda je stigla od ITV MELOMARKETA, izdavačke kuće koja je u to vreme objavila nekoliko sjajnih albuma (npr. albume Block Outa, Bjesova, SMF-a i sl.). Dogovor je brzo postignut, bend je bio zadovoljan, a izdanje se, osim na kaseti, pojavilo i na CD-u.

Leo je uradio omot, za koji Golub kaže da je po njegovom mišljenju uspeo da napravi najbolji omot svoje karijere. Devojka na omotu mnogo podseća na tadašnje pevaljke, posebno tetovaža tigra na levoj ruci, koja je direktna aluzija na tada (a i sada) najpopularniju pevačicu u zemlji, zvanu, između ostalog, „srpska majka“. Ključ za navijanje zabijen u njenu glavu simboliše „ljude na navijanje“, odnosno, na hipnotisane, zaglupljene ljude zadojene primitivnim sadržajima sa režimskih TV stanica.

Album je sniman u studiju Akademija. Izdat je 22. marta 1996. godine. Usledila je promocija u okviru koje će biti odsvirano više od stotinu koncerata…

U sledećem tekstu biće reči o promociji albuma, reakciji publike i medija, i o lajv albumu koji je nastao od materijala sa turneje.