Poznavao sam ga ceo život. Prva sećanja. Bili su tu mama, tata, ona mala kuždrava i on, tu, pa, tu tu, ts. Međutim, nije bio to on imenom i prezimenom, bio je jedan od četiri kamena združnog imena The Rolling Stones sa kojima se kotrljam otkad dišem. On je davao ritam mom odrastanju. Počeo je sa „Love Is Strong“ i „You Got Me Rocking“, pesmama koja su tada bile najsvežije iz Stones opusa, a ja sam, tada nesvesno, nogama i rukama pokušao da oponašam to, neuspešno, ali smešno.

Kada sam bio nešto stariji, imao sam čitave dve godine, veoma naglo otvorio je album „Bridges to Babylon“. Odneo me je odmah na početku, oduvao mozak mom matorom, a majku zbog siline udaraca oterao u drugu sobu, ostavivši mene na milost ritma preciznog poput švajcarskog časovnika. Tako samo oni mogu da počnu album, tako samo oni mogu da počnu pesmu, tako samo može on – Charlie Watts.

Upijajući svet oko sebe, znao sam da je Charlie deo nečeg velikog, značajnog, međutim nisam kapirao zbog čega. Rastao sam dinamikom u kojoj se na kontri ne odsviraju sva četiri udarca, drugi i četvrti ostaju rezervisani samo za doboš, međutim, opet mi nije bilo jasno šta se tu dešava, u čemu je kvaka. I to sam oponašao, ovaj put svesno, ali podjednako neuspešno. Znao sam da je on deo rokenrola, ali kako, gde su te prljave gitare oko njega, gde su namrgođene face, šminka, tetovaže, žene, šampanjci, ekscesi, gde je estetika? Glupi klinac, ništa kapirao nisam. Lakše je bilo vizuelno povezati rok sa pozerima (čitaj glupostima, prim. aut), nego sa osećanjima, osećajima za ritam i melodiju.

Još veći prasak i euforiju ljudi oko sebe sam zbunjujuće proživeo u trenutku objavljivanja poslednjeg, autorskog Stones albuma, imao sam jedva deset godina. „Driving Too Fast“, „Oh No, Not You Again“ i ti prelepi prelazi u „Biggest Mistake“, što to znači, opet nema predistorziranih gitara, kreštavih glasova i bubnjarskih rukolomija. Ništa. Samo Charlie, vitak gospodin, dobrog držanja, čudnih pokreta ruku, odmerenog i uzdržanog izraza lica, preko kojeg ponekad provuče na kratko osmeh, a onda vrati izraz koji odgovara mirnom, pouzdanom pogledu koji vam veli Sve je u redu, pratite me.

I jesam, ispratio sam ga. Kada su najavili svoj dolazak u Beograd, bio sam tu, na beogradskom Ušću. Sa nepunih 12 godina znao sam sve pesme, sva imena članova benda i sve redare ispred bine jer sam se držao za tu ogradu kao Charlie za palicu. Do tog momenta nisam kapirao ništa, a kada je Keith odsvirao uvod u „Start Me Up“, a Charlie uleteo, osetio sam. Podrška! Znamo svi, podrška je važna. Po rečima Keitha, odsvirane melodije između onih Charliejevih neodsviranih udaraca na kontri predstavljaju svu lepotu i tajnovitost Stones zvuka. Odjednom imalo je sve smisla. Saznao sam u čemu je kvaka.

Skapirao sam zašto je „Angie“ rok pesma, kako „Ruby Tuesday“ odiše prkosom, stavom i zašto je „Street Fighting Man“ toliko velika numera. Sve imaju moćnu podršku. Charliejeva podrška je neobična, ali konstantna. Richards za nju kaže Slušajući i gledajući Charlieja možete dobiti srčanu aritmiju. Velika, hronična, bezrezervna i pravovremena podrška čini stvar značajnom. Odjednom mi je imao smisla jednoručni prelaz u „Gimme Shelter“ i tako naprasno odsviran početak „Mixed Emotions“. Osetio sam važnost podrške, a tu važnost sam narednih četrnaest godina istraživao i prepoznao uzduž i popreko Stones diskografije.

Charlie je držao bit koji je Stonese okupljao. Vazda odmeren, povučen, svima omiljeni Stoun bio je najveća podrška bendu, bio je više rol nego rok. Upitnije je da li će sutra svanuti od sveprisutnosti Charliejeve podrške. Međutim, on je tu podrušku davao samo suštinskim stvarima. Nije se upuštao u sukobe, gluposti i traćenje vremena. Znao je da kaže Ne želim da izigravam dadilju dok su se svetlucajući blizanci svađali poput iracionalnih tinejdžera, a takvim stavom je dokazivao svoju ljudsku veličinu.

Ugledni engleski gospodin, lepo odeven bio je suštinski element četvorke koju sam ja upoznao kao Rolling Stonese. Pravovremeni udarci u skromnu ritmičku postavku marke Gretsch i pravovremeni udarci u kolege iz benda, sve je bilo na mestu. Znao je kad treba udariti, kad se treba suzdržati. Znao se navući, znao se na vreme i svući. Čak je pravovremeno pobedio rak grla.

Međutim, jednom je pogrešio (ili je opet korak ispred svih) i ispao iz četvorke. Jednom je omanuo i iznenadio me, ne samo mene. Znao sam da njegova ritam mašina ima kilometražu, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da je svoje odsvirao, da je udario poslednji put palicom, a da je taj udarac tako zaboleo. Verovatno bi on, šeret kakav je bio, da može da nam kaže, bio mišljenja da je i ovaj udarac odsvirao u ritmu i da je sve na mestu. Charlie, Charlie. Bojim se da je ovo kraj jedne ere, kraj postojanja nečeg tako velikog. Bez podrške džabe sve melodije, reči i progresije, džabe rok bez rola. Hvala mu za svaki udarac zabeležen na traci. Hvala mu za tu, pa, tu tu, ts, tu, tu tu, tu, tu tu, tu, tu tu, t…