-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članciPeter Green - Bog emocija (prvi deo)

Peter Green – Bog emocija (prvi deo)

peter green Fleetwood Mac

Autor: Željko Antović

Brzo je prošlo godinu dana od kada je otišao gitarista slomljene duše, onaj čije su ruke proizvele toliko energije i emocija da mnogi domovi i danas svetle. Baš taj, sa glasom posebne boje, dostojnim da ga opišu najveći pesnici i dramaturzi!

Donekle zaboravljen, posvećen omiljenom hobiju, pecanju, Peter Green, osnivač grupe Fleetwood Mac, u snu je napustio ovaj svet 25.7.2020. tri meseca pre nego sto će proslaviti 74. rođendan 29.oktobra. Stih čuvene “Man Of The World”, u kom žali za “onim svetom”…”voleo bih da se nikada nisam rodio!”, je dobio stvarni kraj.

“Stajali smo pored šanka, čekali da počne koncert i razgovarali o ceni piva… Peter je bio u običnoj  majici kratkih rukava i farmerkama. Eric Clapton, u nekoj glamuroznoj tunici, prstenje na svakom prstu, natapirane kose….rekao je Peteru: “..ako nastaviš tako da se oblačis, nikada nećeš biti rok Zvezda!”. Piter se samo nasmešio.”

Priča Stana Webba, gitriste benda Chicken Shack je deo skoro filmskog scenarija o tadašnjoj bujajućoj britanskoj bluz sceni koja je jurila ka svom vrhuncu, još uvek se opirući  komercijalizaciji, čuvajući srž iz koga je nastala. Onaj kome je najmanje do toga stalo, našao se u središtu muzičke evolucije . Najpotcenjeniji  gitarista ne samo tog trenutka, stvorio je za kratak period, toliko kvalitetnih dela koja bi u nekoj zamišljenoj galeriji muzike, u odeljku bluza i roka, sigurno stajala na najznačajnijem zidu. Par rečenica Andy Powella (Wishbone Ash), njemu u čast, to najbolje ilustruju: “Peter je verovatno najbolji stvaralac bluz gitare koga je  Britanija ikada imala. Zbog nežnosti i sposobnosti da pokaže kako nečija duša može biti ogoljena, Piter je taj čovek.”

Taj susret dva boga gitare (treći nije bio prisutan!) je scenario nesnimljenog filma o dva heroja, čiji je epilog takav da je jedan od njih postaje skriveno blago u arhivi kinoteka, sa drvenim bioskopskim sedištima dok se drugi, vinuo među zvezde raskošnih multipleksa!

Do nedavno, svojim prisustvom, Peter Gren nas je podsećao na to šta je sve moguće da se uradi ako iskreno veruješ u ono što stvaraš a ne u ono šta ti to donosi.  Svoje mesto na tronu stvaralaca muzike na električnoj gitari koja je tada bila još novi instrument, izborio je samouvereno i iznenada. Ko je mogao da pretpostavi da će se pojaviti neko ko će postojeću kliku neprikosnovenih gitarista razgrnuti i ne samo stati pored njih, već biti korak ispred?! Komponovao je ono što lično oseća i proživljava umesto da prepričava. To je, pokazaće se par godina posle, imalo svoju cenu!

Svirajući u senci ,tada svetog trijumvirata, Clapton, Jeff Back i Jimmy Page, Peter je posedovao (u tehničkom smislu) najbolje od svakoga od njih, i još malo preko. Siguran u sebe izlazio je pred publiku, uključio svoj Gibson u pojačalo i sve okolo je prestalo da postoji:

…”Bio sam u klubu Radio u Belfastu. Green samo što je zamenio Claptona u Bluesbreakersima”, opisuje Gary Moore prvi susret sa Greenom, “…stajao je ispred Selmer pojačala, ogromne kutije od 100w. Svi su stajali ispred bine prekrštenih ruku na grudima sa stavom…’..aj’ sad da te vidimo ?!’…morao je sa tom sumnjom da se nosi, sve do trenutka kada se uključio i odsvirao prve tonove “All Your Love”…uništio je sve ispred sebe, to je bio najneverovatniji ton, pod se tresao. Nikada u životu nisam čuo tako debeo ton gitare, niko do tada nije toliko duboko sišao i pravio takav odjek, oduvao nas je! Bio sam u prvim redovima, gledao ga kako svira. Prsti su jednostavno šetali preko žica. To je bilo tako elegantno i čisto! Tako je on svirao.” Postoji priča da je do tog posebnog zvuka slučajno došao pokušavajući da imitira Cleptona na taj način što je dovratni magnet na zlatnom Gibson Les Paul ’59, obrnuo naopačke). To je bila tek prva od mnogih inspiracija za Moora da mu kasnije posveti ceo album, “Blues For Greeny” a potom od njega otkupi čuvenu gitaru (na njoj je odsvirao Parisienne Walkways) čije se zanimljivo putovanje završilo pre par godina.

Iz skromne jevrejske porodice zakoračio je u hrišćansko-budistički sklop, noseći lanac sa krstom preko tunike i izašao na potpuno novi put vernika koji je vodio u suštinu bluza, patnju! Patnju koja je stvorila mnogo remek dela u 3 albuma Fleetwood Maca pre nego što ih je napustio.

“Kada si Jevrejin, sam izgradiš neka osećanja. Uvek sam bio tužna osoba…ne znam zašto, pretpostavljam da je to duboko usađeno u nasleđe mog naroda.”

Pored spomeutog dogadjaja sa početka, ukrštanje puteva sa Ericom desilo se još u nekoliko navrata ali najvażniji je bio onaj u “stanici” zvanoj John Mayall’s Bluesbrakers. Verovatno najvażniji skretničar tadašnje britanske bluz scene , stvorio je čvoriste za odabrane i mesto na kome je Clapton zaradio čuveni grafit, Eric is God, a Mick Taylor završio srednju školu za prelazak u Stounse. Prvi pokusaj da osvoji prestiżno mesto na bini pored Mayalla je trajao onoliko koliko je Ericu bilo potrebno da se zasiti użivanja pod maslinama pa je onako preplanuo, ponovo zauzeo mesto koje je napustio iz trenutnog hira. Ipak sledeći susret sa Mayallom proizveo je konkretnu ponudu: “Clepton će da formira Cream. Hoćeš da dodješ kod mene i uhvatis nešto od iskustva u bluz grupi ili ćeš i dalje da pokušavaš da budeš novi Booker T & M.G.’s?” Uz malo oklevanja jer mu je Eric Burdonu pravo ponudio zajedničku turneju po Americi , Peter napušta lagani zvuk Peter B Looners uz hit “Soul Dressing”.

Tada je počela saradnja sa Mikeom Vernonom, producentom svih značajnijih Greenovih stvari i osnivačem čuvene diskografske kuće Blue Horizon:”Nisam znao za njega”, prepričavao je njihov prvi susret, “nameštali smo u studiju opremu da snimimo nov materijal Bluesbreakersa kada se pojavio Mayall sa Peterom. Bio sam u čudu.”

– Gde  je lepton?
– On nije više sa nama, ali ne brini, dobili smo boljeg.
– Boljeg od Cleptona?!
– Možda nije bolji sada, za par godina, biće najbolji!

“Onda mi je predstavio Petera. Kada smo ga pitali gde hoće da postavimo pojačalo?, rekao je: “Gde god ,samo hoću da vidim kako membrana diše!”. Rekao mi je posle da mu je to tek drugi put da snima u studiju…odmah sam primetio da niko od tadašnjih gitarista nije postizao takav produženi ton, vibratom leve ruke.”

Tada čuveni,”mora se imati u kolekciji”, Hard Road, udžbenik mnogim muzičarima, je uz pomoć diskografske kuće drżao u senci, kompoziciju, kamen-temeljac za ceo mentalni sklop buduceg Fleetwood Maca, “Out of Reach“. Izašao je kao b-strana singla i uopšte nije ni bio na hit listama!  Grin ju je napisao i otpevao, somotsko-grlenim glasom sa već tada darom izmučenog genija! Njen značaj je u tome, što je uz potvrdu jedinstvenog stila sviranja gitare, preko noći izrastao kao pevač i kompozitor. Takav spoj niko nije posedovao i bez obzira na mnogo poznatije sa tog albuma. Bluz pijanista Eddie Boyd, poklonio mu se kao velikom bluzeru rečima:  “Peter je crnac, samo izvrnut od spolja ka unutra!” Tada je i grafit na zidu promenjen u “God Is Green”! Pre bi se reklo, Bog emocija!

Criss Welch, čuveni novinar Melody Makera, tada vrlo uticajni muzički nedeljnik, opisao je utisak o prvom susretu sa Greenom: “Pokušavao je da se otrese nametnute etikete Kralj bluza! Osećao je da je to crnačka muzika i nije želeo da prisvaja njihovu slavu, hteo je da umanji svoje zasluge. Svidjao mi se zbog toga. Bio je sramežljiv i prizeman u vreme kada su mnogi od njih bili puni sebe.”

Kako je video da, posle još nekoliko snimaka sa Mayallom, on ide u nadolazeću struju džeza, odlučio je da ga napusti i na temelju Out of Reach, nastaje Fleetwood Mac. Kojim pravcem da krenu, nije imao sumnju.

Koji bi to glavni gitarista i osnivač dao ime grupi po dvojici članova ritam sekcije, bubnjaru Micku Fleetwoodu i Johnu McVieu? Kasnije je objasnio: “Mislio sam, ionako ću ih u jednom trenutku napustiti pa bi bilo dobro da oni imaju svoju grupu.” Na lično insistiranje je iz prvobitnog naziva grupe, posle prvog albuma, izbačeno njegovo ime.

“Njega slava nije interesovala”, opisivala ga Christine McVie, klavijaturista – pevačica iz druge postave), “bio je isti na sceni i van nje. Imao je uvrnut smisao za humor, uvek osmeh na licu, nisi mogao da se ne smeješ njegovim bezobraznim šalama.” Sva ta pažnja ga je bunila i uznemiravala.

“Zašto se odjednom sada svi interesuju za mene kada sam pre samo nekoliko godina bio mesar za koga niko nije mario?” (Peter je neposredno pred početak muzičke karijere radio u mesari) Sav taj aplauz, samo zato što sviram gitaru?!”.

Kompletiranje postave, završeno je sa još dvojicom gitarista Jeremyjem Spenserom i Dannyjem Kirwanom nešto kasnije. Kada ga je Jeremy pitao kako mu se čini njegovo sviranje odgovor je bio za sva vremena: “Ti si jedini koji pored Jimmija Hendrixa, može da mi izazove osmeh!”

Tri regularna albuma su nastala  izmedju 1967-1970. Prvi, jednostavno nazvan po grupi (uz dodatak njegovog imena), izvukao je nakon Out Of Reach, ekstrakt bluz muzike, pesmu “The  World Keep On Turning“. Samo on i akustična gitara, kamen i so, ogoljena emocija. Minimalistika njegovog “manje je više” stila u kombinaciji jednostavnih akorda, bez fraziranja, posebnih aranžmana i produkcijskih efekata. Električno-energičniju verziju je dobio na koncertu negde u Skandinaviji.  Izveo ju je sam na sceni, na svom Les Polu, popunjavajući prazninu jer je u tom trenutku Kirwanu pukla žica na gitari pa su se svi ostalu povukli sa bine. Ta energija, drama, emocija, iskrenost, uhvaćena jednostavnim kadriranjem u mutnoj, crno-beloj tehnici elektronske kamere, simbolizuje ne samo ono najdublje u Peteru, već i tragove rađanja sopstvenog stila, kome je ceo svoj život priložio kao žrtvu!

Slava je došla sa “Black Magic Woman” (veći komad uzeo je Santana obradivši je je u zanosu uspeha na Woodstocku),  “Need Your Love So Bad” (obrada kompozicije Little Willie Johna iz ’55, najkompleksnija od svih,brižljivo aranžirana, sa gudačima, objavljena je u verzijama od 3 i 6 minuta) i “Albatross”. Postoje zanimljivi video-zapisi sa čuvenih Playboy žurki u vili Hugha Hefnera ili francuske  televizije gde među gomilom šik odevene omladine, ispred srebrno-kičaste scenografije izvode fantastičnu obradu Homework u pop-bit-bluz maniru ili strašan 17-sto minutni džem na The Vaudeville Years-Madge Session #1  sa početka američke turneje.

Drugi album “Mr. Wonderful“, nameren da postane još bluzerskiji, je na neki način sam sebe pridavio određenim klišeima Elmorea Jamesa. Snimljen je uživo sa mikrofonima ispred pojačala. Čak četiri stvari sa ploče su počinjale sličnim rifom.

“Ipak je znao šta hoće da postigne”, objašnjava Vernon, “njegova sola nisu napisana, nisu bila u njegovoj glavi, nota po nota. Nekada je imao temu i gradio je oko nje a onda u zavisnosti koji ga je osećaj u tom trenutku poneo, nastavljao tim pravcem. To je kako bluz muzičar stvara nešto originalnije od uobičajenog kopiranja iz knjige. Odatle sve počinje. Tako je i sa njegovim sviranjem usne harmonike na “No Place To Go” , Howling Wolfa. Pravi ton, pomalo podseća na Waltera Hortona. On je bio jedinstven talenat jer nije komplikovao, svirao je tako da to funkcioniše. Zato su oni bili tako dobri, a on poseban.” Dodao je i da Peter nikada nije koristio pedale.

Love That Burns” i “Trying So Hard To Forget” , dovoljne su da se  emocija ne uruši, već nalije u inspiraciju i pomeren eksperiment poslednjeg albuma Fleetwood Maca sa Peterom Greenom, remek-delo, “Than Play On“.

Naslov albuma je uzet iz dela rečenice Šekspirovog komada Dvanaesta noć: “Ako muzika ljubav hrani, nastavi da sviraš”. Ovaj naslov, preuzet iz komedije, stoji ispred trenutnog stanja i emocija nastalih iz mraka Dannyjeve i Peterovo duše. Drama muzike i posebno sled dogadjaja u njihovim životima, kao da je preuzet iz neke neobjavljene tragedije čuvenog pisca.

Nositi ulicom omot “Than Play On“, za ljubitelje bluza, bilo je jednako odlasku u crkvu sa Biblijom u ruci. Izrazito mračan, depresivan, došao je na iznenadjujuće 5. mesto najprodavanijh ploča u Velikoj Britaniji i konačan uspeh u Americi gde su već izgradili kult status svojim nastupima. Singlovi su dostigli brojeve, u tom trenutku, veće čak i od Bitlsa i Stonsa zajedno, najavljujući kraj ere “iskrenog” bluza.

Osim zaokreta u muzici, prvi put su promenili način snimanja. Nasnimavanje pomoću višekanalnih magnetofona im je dalo deblji zvuk i žustrinu, smelo su ušli u eksperiment, ohrabreni uticajem benda Grateful Dead pa je par numera nastalo posle nekoliko sati Peterovih improvizacija. Sam je provodio sate u studiju, svirajući sve instrumente dok je ostatak grupe u obližnjem pabu čekao rezultat. Posle jedne od sesija, tehničar iz studija je odsvirao deo Micku. Kad ga je pitao: “Šta je to ?”, ovaj mu je odgovorio: “Stvar sa vaše nove ploče!!”.

Pomeranje iz čistog bluza ka hard-rok-bluz-psihodeliji je izašao iz tada vrlo žive američke scene na kojoj su Fleetwood Mack zaradili kultni status. Obimne turneje uz saputnike kao što su Grateful Dead, imale su dvojak uticaj na Greena – mentalni i muzički. Drugi je očit na “Then Play On” te čuvenim Boston Tea Party koncertima ili The Vaudeville Years…ali onaj prvi, mentalni, potpomognut Jerryjem Garciom, gitaristom, vođom grupe sa kojim je voleo da razmenjuje sola na gitari ali i opijate, odveo ga je kasnije na jedan drugi put posle koga se, na žalost, više nikada neće oporaviti. Na turneji po Kaliforniji, Greena su upoznali sa  Augustusom Owsleyjem Stanleyjem III, glavnim proizvodjačem i snabdevačem čistog LSD-a grupe Grateful Dead i Kena Keseya, antiheroja knjige Tom Wolfa “The Electric Kool-Aid Acid Test “. Owsley je bio centrifugalna tačka muzičko-umetničkog sveta San Franciska i magnet za većinu muzičara iz Britanije. Kao najveća zasluga mu se pripisuje nastanak konceptualnog Sergaent Pepper’s albuma , ’inspirisan’ njegovim jelovnikom.

Danny je preuzeo popriličan udeo u komponovanju (skoro polovina je njegova), pomerajući Fleetwoond Mac ka roku sa delićima psihodelije i improvizacije sa bluz bazom. Tako je Peteru skinuo teret jedinog kompozitora, donekle sačuvao dah i nakratko odložio ono što će im potpuno promeniti živote! Potpuna suprotnost svemu što su do tada radili, pozitivno-melahonlični instrumental,  Albatross koji nije našao mesto na albumu je izvukao Fleetwood Mac na čistinu, pred one za koje se ne može reći da su ljubitelji bluza. Za potpuni kontrast svemu što je do tada napisao, setno-lagani duel gitara uz zalazak Sunca ispod palmi na Havajima, Peter odaje zaslugu Dannyju: “Da nije bilo njega, Albatross ne bi nikada bio broj 1 na listama!”

Da je to samo trenutak, foto tapet u magli Peterovih osećanja,  podseća i u stvarnost vraća uz samo gitare i timpane, gotovo plačuća “Closing My Eyes“. Ni jedna nota nije prosuta, svako od njih u najboljem od sebe. Kao da su sručili sve svoje suze direktno u magnetofonsku traku. “Ta pesma”, prepričavao je kasnije, “je napisana u vreme kada sam imao ogromnu veru u Isus. Da sam osećao da hodam i pričam sa Bogom. Poredio sam sebe sa Isusom, bunilo me je to što je moja kosa bila tamnija od njegove ali sam utehu našao u fotografijama kada sam bio beba. Tu se vide narandžasti prelivi na mojim kovrdžama. Hteo sam da kažem ljudima nešto o tome ali su mi oni okrenuli leđa i pokušali da ugase moje snove. Napisao sam je pošto su slomili moju veru!”.

“Before The Beginning”, izdeljene melodije, podvučene dramatičnim timpanima i stihovima iz ponora: “Moram da nađem mesto gde mogu da pevam svoje reči / da li iko tamo sluša moju pesmu” ? Čikaška “Show-Biz Blues” i tek naknadno uvrštena za američko izdanje, čuvena 9-to minutna “Oh Well” ( Part 1 & 2 ) na radiju su zbog dužine i tada neobične strukturne promene iz dinamičnog u vrlo sporu latino-dramu, emitovala samo do pola, iako je Peter voleo više drugi koji zvuči tako kao da ga je pisao negde na jugu Argentine zajedno sa Morikoneom za scenu pred finalni revolveraški obračun. John McVie smatra da je to pre Peterova inspiracija u istraživanju Stravinskog i Vaughana Williamsa pretočena iz njegove “Lark Ascending”. Čak ni Mack i John nisu verovali u “Oh Well”. Kladili su se u 5 funti da neće ni ući na top liste!

Piter je sagoreo. Događaj u Minhenu je bio još samo malo baruta na njegovu već zapaljenu dušu…”Odveli su nas odmah sa aerodroma u zamak jedna lepa devojka i neki mladić, bili su u bundama… Uzeo sam LSD i svirao gitaru, bilo je to drugačije od onoga što sam do tada radio, veoma mi se dopalo. Sve je snimljeno, to mi je jedna od omiljenih traka, LSD traka. Bio sam toliko umoran da sam samo žleo da spavam kako bih se odmorio za sutrašnji koncert. Neka devojka mi je pomogla da legnem na goli dušek, ležao sam tako i mislio kako sam napravljen od kristala. Posle sam ponovo uzeo LSD, malo svirao a onda počeo da razmišljam o svemu, brzo. Toliko sam brzo razmišljao da sam na kraju ostao bez misli…!”.

Nastavak stiže uskoro…