-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članciOtpadnik ili potcenjena majstorija? - 40 godina „Renegade“

Otpadnik ili potcenjena majstorija? – 40 godina „Renegade“

Postoje albumi o kojima često nije nimalo lako formirati potpuno jasan stav, naročito ne na prvo slušanje. U diskografiji svojih autora drže poziciju večito skrajnute pastorčadi, zanemareni u iščekivanju pohvalne reči i potvrde vrednosti sa čijim idealom su nastajali. Previše različiti, neuobičajeno hrabri ili pomalo izgubljeni u datom istorijskom i stvaralačkom trenutku, ponekad zaista zahtevaju godine, pa i decenije strpljenja do zasluženog priznanja. Među takve ploče spada „Renegade“ , do danas problematičan deo kataloga irskih rock heroja Thin Lizzy. Nastao u nezgodnom periodu, obeležem krajnostima i uvek na nekoj vrsti raskršća, s vremenom ipak ostavlja sve bolji utisak, sazrevajući do znatno afirmativnijeg kotiranja.

Godina 1981. bila je po mnogo čemu neobična i puna iskušenja za tadašnju postavu grupe Thin Lizzy. Prethodila joj je uspešna decenija sa isto toliko objavljenih ploča, od kojih poslednja, „Chinatown“, ipak nije donela sasvim zadovoljavajući rezultat. Harizmatičnog vođu Phila Lynotta mučili su lični i profesionalni problemi, a zahtevi tržišta im, ma koliko protivrečni težnjama kreativne prirode, stvarali su podjednako veliki pritisak. Moglo bi se reći da su zatečeni na korak od stranputice, pri čemu je njihova dalja muzička priča delovala u najmanju ruku prilično neizvesno. Zbog toga i ploča, rezultat stvaralačko-egzistencijalnog nemira, na prvi pogled ostavlja utisak konfuznog, mada neosporivo eklektičnog zbira ideja.

Radi se o njihovom jedanaestom albumu, prvom na kome je i zvanično predstavljen klavijaturista Darren Wharton. Pored njega, postavu su činili Lynott kao basista i vokal, Brian Downey na bubnjevima, gitaristi Scott Gorham i Terence „Snowy“ White. Potonjem je to bila poslednja ploča u njihovom društvu, budući da je ubrzo istupio iz benda pod obrazloženjem da mu više „leži“ blues nego hard rock. Istina, White se samom činjenicom da potiče između era Garyja Moora i Johna Sykesa, našao u prilično nezahvalnoj i ne naročito fer poziciji.

Snimanje se odvijalo od januara do septembra 1981. u studijima na Bahamima i u Londonu. Pred publikom se album pojavio već 15. novembra iste godine, kao izdanje „Vertigo Records“-a, odnosno, „Warner Bros.“-a (za američko tržište). Reakcije kritičara od samog početka su bile oštro podeljene. Greg Prato potpuno uvereno naziva album „najgorim u karijeri benda“ , ocenjujući kako je produkcijski previše nalik masi sličnih NWOBHM (novi talas britanskog hevi metala) ostvarenja, sa neuklopljenošću Whiteovog stila sviranja i Lynottovim ravnim pevanjem.

I recenzija objavljena u časopisu „Rolling Stone“ u prvi plan stavlja razočaranost vokalno-autorskim postignućem frontmena. Martin Popoff, naprotiv, hvali ploču kao apsolutno remek-delo produhovljenog i bogato teksturisanog hard rocka, čija zrelost i zaokruženost imaju tendenciju da se zaista pokažu tek nakon više uzastopnih slušanja. Njegovim rečima potvrdu daju sve češća opredeljivanja fanova za „Renegade“ kao omiljenu ploču, ali i nepodeljeno savremeno mišljenje da pred sobom imamo primer potcenjenog dela.

Razlika je nagoveštena već dizajnom omota, ovoga puta prepuštenog modnom fotografu Grahamu Hughesu. Vizuelno je postigao interesantnu vezu sa temom istoimene pesme i nastojanjem članova, ovekovečenih na zadnjoj strani, da zadrže status nosilaca zastave rokenrola.

Ono po čemu se „Renegade“, silom prilika ili možda vrhunskom odlukom o rasporedu devet prisutnih pesama, ubedljivo izdvaja, svakako je izuzetno dobro otvaranje. Pesma „Angel of Death“ je odmah serviran, ubedljivi adut čitavog materijala kome zaista ništa u nastavku ne može parirati. Karakteriše je dramatičan početak, začinjen zvukom sintisajzera koji postepeno prelazi u galopirajući ritam basa i bubnjeva, da bi se na sve nadovezao veoma heavy rif. Nije nimalo teško uočiti uticaj na Iron Maiden, ali i blaže primere kao što je Europe.

Koautori numere su Lynott i Wharton, a inspiracija dolazi od Nostradamusove knjige proročanstava koju je Phil čitao u Parizu, povezujući vizije sa aktuelnom hladnoratovskom tenzijom i nuklearnim pretnjama. Svoj doživljaj je izuzetno dobro uspeo da pretoči u kompoziciju na čijoj sredini biva smešten zlokobni intermeco u vidu futurističko-pesmistične naracije, praćene suzdržanom, ali postojanom ritam sekcijom – dok iznova ne bukne u pravu pesmu sa stavom. Upadljivo čvršćeg stila od ostatka ploče, birana je za otvaranje koncerata na turneji 1981/2. Pa, iako je fanovi jednoglasno izdvajaju kao najbolju na albumu, među članovima svojevremeno nije bila naročito popularna. Zato ju je Sykes, naprotiv, isticao kao izuzetnu i jedan od razloga što se pridružio grupi. Kasnije su je obradili žanrovski potpuno različiti Vader i Gamma Ray.

Posle uvodne, dolazi još jedna duga kompozicija, koja nosi ime ploče i bavi se klasičnom rokenrol temom buntovnog autsajdera. Sada to, doduše, čini iz perspektive osuđivačkog društva i sa namerno nedovoljno zakamufliranim simpatijama – jer, Lynott je živeo ulogu upravo takve figure. Njegova interpretacija u Renegadezaista zvuči lično, angažovano, emotivno, ali ipak energično. Ponovo je prisutan stišavajući deo, kada dolazi do prekida namenjenog „pripovedačkoj“ deonici, ali, za razliku od žestine prethodne pesme, ovde više osećamo Dire Straits prizvuk.

„The Pressure Will Blow“ i „Leave This Town“ su standardni hard rock primeri, ali na najbolji Thin Lizzy ipak miriše početak B strane vinila, „Hollywood (Down on Your Luck)“ . Melodični refreni, stil pevanja obojen dozom ironije, hitičnost i energija instrumentala svakako su uticali na to da pesmu kasnije na svoj način snime Warrant i Adler’s Appetite, iako je „Vertigo“ svojevremeno odbio da finansira snimanje spota za jedini američki singl.

Ostatak albuma je stilski raznovrstan. Iza primera melodičnog roka „No One Told Him“ dolazi potpuno neočekivani „Fats“, opuštenim modusom i kombinacijom funka sa jazz zvukom sasvim odskačući od svega što smo čuli pre ili posle. „Mexican Blood“ počinje u flamenko stilu, pa se nastavlja gitarskim zvukom prošaranim latino elementima. Na prepoznatljivi kolosek vraća nas „It’s Getting Dangerous“ , sa dobrim spojem odmerenog refrena, sugestivnosti vokala i stabilne svirke. Karakterističan središnji prelaz obeležen pretnjom zaodenutom u tobožnje smirivanje tenzije, pokazuje kako i pored utiska da je Lynottov glas posustao, još poseduje subverzivnost duha pobune.

Sa današnje tačke gledišta, jasno je kako zlosrećni album u potpunosti odražava svestranost, ali i muke Phila Lynotta. Doba neizvesnosti za bend obeležio je niz poteškoća: pritisak izdavača da im ostanu isplativa investicija, borba za očuvanje muzičke relevantnosti na prekretnici dekada, Lynottove solističke ambicije (pored „Chinatown“, prethodne godine je objavio i samostalnu ploču „Solo in Soho“ ), kolebanja po pitanju postave. Rezultat je šarolika zbirka kompozicija, od harmoničnih rokenrol numera pod njihovim zaštitnim znakom, preko metalskije uvodne pesme začinjene zvukom sintisajzera i pretećom apokaliptičnom pričom, pa sve do čudnog funk/jazz eksperimentisanja koje, začudo, uprkos blagoj izmeštenosti ne zvuči nimalo slabo. „Renegade“ je, nema sumnje, jedan od onih otpadnika čijih se kvaliteta, sagledanih u novom, pravom svetlu, postaje svestan tek mnogo vremena kasnije.