„Nisam imao osećaj da stvaramo nešto novo. Niko u to vreme nije znao za termin power metal. Bilo je to kao: Šta, dođavola? Ovo je heavy. I dalje je. Mislim, šta je zapravo power metal?”, izjavio je nedavno Kai Hansen, suosnivač, gitarista i prvi pevač grupe Helloween, osvrnuvši se na početke jednog od najvećih nemačkih sastava svih vremena. Danas je iza njih višedecenijska karijera praćena mnogim razilaženjima i nedavnim obnavljanjem skoro pa originalne postave. Kada su se te 1984. okupili, kao tek jedni od mnogih početnika sa ambicijom da postanu novi Scorpionsi, verovatno nisu ni slutili da će svega par godina kasnije ispisati – još bolje, odsvirati svojevrsnu istoriju.

Suprotno polaznim idealima, njihov prvi EP „Helloween“, a zatim i debitantska ploča „Walls of Jericho“, više pripadaju thrash metalu. Nalazeći sve težim da na turneji istovremeno svira i peva, Hansen – samoprozvani „nedisciplinovani vikač“, bez trunke sujete izjasnio se za neophodno pronalaženje zamene iza mikrofona. Sudbonosnu odluku podržale su kolege Michael Weikath (gitarista), Markus Grosskopf (basista) i Ingo Schwichtenberg (bubnjar). Izbor pada na pevača grupe III Prophecy iz zavičajnog Hamburga, samouverenog osamnaestogodišnjaka po imenu Michael Kiske, čije su ih vokalne sposobnosti momentalno osvojile. On, doduše, isprva nije bio toliko siguran, vodeći se spomenutim thrasherskim zvukom dotadašnjeg Helloweena koji mu se nije svideo. Nakon što su mu predstavljene kompozicije napisane specijalno za njegov glas, uz obrazloženje kako bend planira da proširi horizonte i upusti se u potpuno novu priču, prihvata angažman na opšte zadovoljstvo.

Važan deo planiranog zaokreta predstavljao je ambiciozno osmišljen dvostruki album. Međutim, diskografska kuća „Noise“ nije odobrila projekat, tako da su bili primorani da barem trenutno odustanu od početne ideje. Hansen je autor najvećeg dela materijala snimljenog u studiju „Horus Sound“, sa izuzetkom dve pesme koje su napisali Kiske i Weikath. Edda i Uve Karczewski izradili su sliku za omot, koja postaje jedno od najprepoznatljivijih i najmaštovitijih vizuelnih rešenja uopšte, savršeno nagoveštavajući sadržaj ploče. Kada je konačno ugledao svetlost, na današnji dan – 23. maja 1987. godine, album je obasut odličnim recenzijama kritičara i još boljim reakcijama publike. Nimalo nezasluženo, jer, „Keeper of the Seven Keys: Part I“, u najkraćem, jeste savršeno skockano delo.

Njegov prividni minimalizam ogleda se u činjenici da kroz šest pesama, ne računajući okvirne instrumentalne minijature, uspeva da slušaoce sprovede čitavom linijom raznovrsnosti zvuka benda: od „neozbiljnih“ pesama do potresne balade i kompleksne vodeće teme koja se kroz naslovnu reč poigrava imenom grupe. Nekad posmatrana tek kao uvod popularnijeg i možda nešto superiornijeg nastavka (godinu dana mlađeg „Keeper…Part II“), zapravo je kvalitetna ploča koja označava veliki pionirski korak za autore i sam žanr. U njenom zvuku je lako prepoznati sve ključne postulate kasnijeg power metala, stilsko srodstvo sa Queensryche ili Iron Maiden, pa ipak jasnu jedinstvenost, kao i muzičku veštinu ispoljenu naizgled lako, usputno, sasvim nepretenciozno. Časopis „Classic Rock“ je slikovito upoređuje sa „Rainbow na steroidima“ ili „Judas Priest koji prave soundtrack za najepskiju moguću verziju Dungeons & Dragons“.

Najšire prihvaćeno određenje (oba) „Keeper“-a kao konceptualnog ostvarenja često se dovodi u pitanje. Iako diskutabilni koncept sigurno nije konkretan i odmah uočljiv (kao kod, recimo, baš tih godina popularnih albuma „Abigail“, „Seventh Son of a Seventh Son“ ili „Operation: Mindcrime“), neosporno je da ipak postoji, ali se u punom sjaju otkriva tek sagledan zajedno sa drugom celinom. U tom smislu, „Keeper I“ predstavlja neku vrstu uvertire, pa ipak nedvosmisleno ističe glavne motive koji zajedno sklapaju mozaičnu priču o putu i misiji izabranog spasitelja čovečanstva.

Kada baš tako, hronološki posmatramo svaku od pesama po redu koji zauzimaju, sve zapravo ima mnogo logike: tu je obznanjivanje vitalne snage („I’m Alive“), shvatanje svrhe života („A Little Time“), futuristička vizija neophodnosti smene poretka („Twilight of the Gods“), optimističan nagoveštaj novog („Future World“) i tako sve do grandiozne „Halloween“, koja majstorski upliće temu prvog iskušenja – i „Follow the Sign“ kao portala do narednog nivoa borbe. Sve to može, a i ne mora biti ovako protumačeno, jer upravo ležerna neobaveznost koja je oduvek karakterisala Helloween čini da ploča neopterećeno nosi svoju veličinu. Uostalom, moglo bi se reći da je sasvim životna, efektna balada „A Tale That Wasn’t Right“ baš takva vrsta iskoraka iz mitsko-epske dimenzije u svakodnevnicu, što je ne čini manje blistavom.

Glas Michaela Kiskea naprosto je neverovatan i očarava na prvo slušanje. Činjenica da je u tom trenutku bio tinejdžer, tek izašao iz školske klupe i bez ikakvog prethodnog učenja vokalne tehnike, dodatno pojačava fasciniranost odličnom kontrolom, veoma visokim tonovima, a naročito upadljivom zrelošću tog istog glasa. Druga naprečac pridobijajuća vrlina jeste moć Helloweena da bez karikiranja ili izazivanja parodičnog doživljaja kombinuje razgaljenost sa pretećim tonovima, šarenilo i tamu – nigde tako dobro, naglo ukrštene kao u kompleksnosti „Halloween“-a.

Stoga pristupačnost albuma nije nikakvo iznenađenje, s obzirom na to da još uvek zvuči veoma sveže, čak aktuelnije i zabavnije od čitavog niza sledbeničkih, bezmalo kloniranih primera na čijem početku stoji. Evidentno ambiciozna zamisao zapravo je, usled dobro procenjenog ishoda razdvajanja na dve celine, tj. nastavka ploče, postigla da se slušaoci ne (pre)zasite i dobro obrate pažnju na sadržaj. Odmerena je, ne zatrpava zvukom ili dinamikom, a promišljeno raspoređene pesme ostavljaju, svaka za sebe, utisak hitičnih, ujedno duboko smislenih muzičkih tvorevina.

„Initiation“ donosi epski nagoveštaj, oslanjajući se na Happy, happy Halloween melodijsku osnovu već upotrebljavanu na njihovim početničkim singlovima, u nastavku uključivši sve važne elemente, sintisajzerske i gitarske pre svega. Direktno se nadovezuje „I’m Alive“, koja u petoj brzini podjednako aktivira vokal, ritam sekciju i električni solo, ne ostavljajući vremena za predah. Dakle, sam početak ploče je ozbiljan, uzbudljiv i na relativno malo minutaže izbacuje vodeće adute benda. Prelazi zabeleženi u „I’m Alive“ solo deonici, deceniju i više kasnije postali su obavezan model za power metal bendove.

„A Little Time“ nastavlja na istom nivou kvaliteta, sa optimistično-podsticajnom porukom (vedrina jeste jedno od ključnih obeležja Helloween-a) i interesantnim središnjim fragmentima koji numeru uglavljuju unutar smisaone celine. Glasovna interpretacija je ovde možda i najimpresivnija na ploči. „Twilight of the Gods“ predstavlja najčistiji power metal primer, melodijski, tekstualno i izvođački pravi obrazac za sve kasnije sledbenike žanra. Refreni posebno dobro pokazuju uspelu slivenost svih elemenata kompozicije u jedan tok. Prvu (A) stranu vinila zatvara sasvim drugačija, mada ne i „uljez“-pesma, jedna od najcenjenijih metal balada uopšte „A Tale That Wasn’t Right“. Kao što je već primećeno, iz područja fantazijske parabole vraća se sasvim životnoj temi razočaranja i napuštenosti, koju Kiskeovo suptilno izvođenje besprekorno dočarava.

Na B strani su se našle „svega“ tri trake, ali kakve: ultrabrza, razdragano utopijska „Future World“, monumentalna „Halloween“ i zanimljiva odjava „Follow the Sign“ koja zapravo pravi most do sledećeg, „blizanačkog“ albuma kao razrešenja postavljenog izazova. Preko trinaest minuta duga, odavno zaštitni znak grupe, „Halloween“ zaslužuje poseban osvrt. Pored toga što je u pitanju idealan prateći zvuk proslave Noći veštica ili koncertnih izvođenja, zahvaljujući refrenima koji kombinuju himnično-komični i preteći ton, zadivljuje pre svega svojom strukturom. Više delova ne samo što bi bez problema mogli funkcionisati kao zasebne celine, već odlično odražavaju dinamiku i predočavaju put junaka, od trenutka kada kompozicija naglo (i doslovno) zađe u mračnije vode, a tema začudnog slavlja dobije oblik iskušavanja. Uvodno odbrojavanje dolazi kao eho lajtmotiva iz „A Little Time“ i „Future World“, dok klavijature i horski dodaci (igranje uloga) unose potrebnu dramatičnost. Nema sumnje da se radi o ključnoj pesmi na prvoj ploči iz buduće „Keeper…“ sage, njenom klimaksu i uspeloj inicijaciji. Ne treba uopšte podsećati koliko zarazno i moćno zvuči ono završno: …it’s Halloween – tonight!

Iako su nemačke „bundevice“ posle ovako eksplozivnog početka nastavile uspešnu karijeru i, što je prava retkost, bezbolno prebrodile promenu pevača koja je neminovno vodila izvesnim stilskim preinačenjima, kompletni „Keeper of the Seven Keys“ ostaje najubedljivije, do danas neprevaziđeno remek-delo u njihovoj i celokupnoj metal diskografiji (časopis „Loudwire“ ga svrstava na treće mesto liste 25 najuticajnijih power metal albuma). „Part I“ je, prema tome, pokazao put i otvorio vrata za čitavu novu, uskoro izuzetno uticajnu muzičku struju. Preostajalo je još dosledno ispratiti znakove i poslužiti se pravim ključem…