-

O pesmama, vremenu i drveću: Rikošet stihova

Daniel Kovač O pesmama, vremenu i drveću

Pisati pesme za pevanje nije jednostavna akrobacija. Teško je napraviti elegantno skrojene stihove koji će ići uz melodiju, a ujedno zadržati i smisao i emociju. Iako pevamo, mi zapravo razgovaramo sa slušaocima. Stvar uvek mora da bude dvosmerna.

Uglavnom, pesme treba da budu najbolje moguće. Ili najgore moguće, jer i tada su najbolje. Tu predlažem jedan metod, upotrebu etalona. Pesme treba da budu u ravni sa stihovima pesama koje nisu pisane za pevanje, dakle, pesme slobodno uporedite sa čistom poezijom. Da biste to mogli, potrebno je čitanje poezije, razvijanje tog unutrašnjeg glasa koji prvo sluša, a posle i govori. Iznenadićete se koliko je domaća poezija zanimljiva. Rekao bih da je neuporedivo uzbudljivija od proze. Ima tu svakavih poetika i osobenjaka koji govore o sličnim stvarima o kojima i vi želite da govorite ili sluštate kroz rok pesme.

Imam solidnu kolekciju zbirki pesama savremenih regionalnih pesnika i nalazim nemalo zadovoljstvo u surfovanju kroz te knjige. Družim se i razgovaram sa tim pesnikinjama i pesnicima bez njihovog znanja i uvida. Zadovoljstvo je tu samo moje.

Kada Klotljudi u najnovijem singlu „Fešn star“ kažu „A volim i drugaricu kao ovcu ili pticu“, to je uzbudljivo baš zbog toga što je mnogoznačno. Samo od nas zavisi da li ćemo te stihove iščitati kao blesave, duhovite, nemarne, istinite ili, čak, uvredljive. Ili su sve to odjednom!

Zato uzimam neke od knjiga sa police, pa ispaljujem zanimljive nasumične stihove koje nalazim u našoj savremenoj poeziji da rikošetiraju okolo – svuda naokolo.

Mehmed Begić u zbirci „Sitni sati u Managvi“ saopštava: „Telepatski ti govorim da je nekad bolje kad stvari nisu najjasnije.“ Njegov drugar Marko Tomaš u knjizi „S rukama pod glavom“ odgovara: „Podigao sam noge na ogradu, ispraznio misli prema brdima.“

Jelena Anđelovska u „09:99 Ujutru“ pita: „Ko je masa u meni? Znam li nekoga od ovih ljudi ili životinja?“ Ana Miloš u zbirci „Govori grad“ odgovara: „okvir rama izražen u centimetrima ne odgovara telima punim zapremine.“

Vitomirka Trebovac, koja je svesna svog drveća, sve dece i svih bicikala u njoj, predlaže: „Kad padne kiša, zatvoriti oči i čekati da se pojavi more.“ Na to Anja Marković koja zna da su napolju ljudi dodaje: „Ceo ovaj svet je možda stvoren iz božijeg dokonog tišinarenja.“ Na to Jelica Kiso koja oseća „Crnu sreću“ zaključuje: „Ljudska duša putuje obrisom rasturenih gradova i napuštenog slikarstva.“

Junakinja „Zvezde od prah šećera“ Ane Seferović „prisiljena na to sećanje dobila je sunčanicu od sopstvenih fotografija.“ Ana Marija Grbić, u zbirci „Da, ali nemoj se bojati“ predlaže zanimljive načine na koje se može saznavati: „Saznaćemo bedno, saznaćemo nespremno i pitko.“

Recimo još i da Bojan Marjanović beleži: „debeli pacovi poznatih prezimena marširaju utabanim stazama strukovnih udruženja ljubičasti karl marks prducka napalm po facijalnim dlakama koje revitalizuju homera viršle iz biblioteke dobijaju erekciju pred esejima marka ristića i miroslava krleže.“ Za to vreme Danilo Lučić ostavlja važno pitanje u jednoj od „Beležaka o mekom tkivu“: „Ima li makar jedne himne za sve one devojčice ružne i grube na kojima smo odrastali… “

Tako mogu da pucam iz arsenala zbirki pesama naših savremenika sve dok se ne opijem, jer uz stihove je baš lepo piti. Svima je potrebno iskustvo uranjanja u poeziju i prepuštanja svim tim oslobođenim emocijama. Zbog toga, ovaj tekst neće imati pesmu kao ilustraciju. Ove nedelje su ilustracija razne zbirke pesama znanih i nepoznatih pesnikinja i pesnika i sve pesme i svo drveće i svi bicikli u 09:99 u vama. Ilustracija je i sledeći video u kojem Jamie Lee iz britanske grupe Money govori svoju pesmu „Paradise Is Hell“, podnapit u pabu, podnabduo, živ.