-

O pesmama, vremenu i drveću: Pevanje o ratu

Daniel Kovač O pesmama, vremenu i drveću

Ima li išta beznadežnije od pevanja protiv rata? Kad počne granatiranje, sve je uzalud, a pesme, šta one vrede? Ne više od očaja. Kada počne rat, mnogi će osetiti navijačku strast i počeće da navijaju, da zauzimaju strane. Oni koji sebe smatraju realističnim ili opreznim uplešće se u analize i prognoze. Kada neko pomene rat, prvo pomislim na one ljude koji će morati u njemu da učestvuju. Pogotovo na one koji imaju snove i ideje koje će taj rat da sruši. Pomislim na one slične meni. Rat uvek započinju ambiciozni ljudi, ali bez ideja. Kada počne rat oni budalasto očekuju da svi u njemu učestvuju. Kada su ljudi istinski ozbiljni, kada imaju maštu i sanjare, kada imaju život, njima je rat stran. Ljudima bez ideja rat i nasilje su prirodne stvari, njima je teško da domisle drugačiju stvarnost.

O ratu je napisano toliko pesama. Od Homerove „Ilijade“ do Dylanove „With God on Our Side“ i Springsteenove „War“. Čovek je milenijumima učestvovao u sukobima, morao je da živi u njima i da ih preživi. Posle, morao je da ih razume, da nekako pomiri sebe sa takvim, najvećim nasiljem. Kao deo isceljenja, da sačuva sebe, on je pevao o ratu. Pokušavao je da pronađe opravdanje u delima heroja, da stvori etiku junaštva, pokuša da objasni nasilje nekim ciljem, da osudi izdaju i kukavičluk. Posle drugog svetskog rata i atomske bombe, sve se promenilo. Homer rat vidi kao priču, a Dylan kao beznadežno prokletu stvar.

O ratu se može pevati iz mnogo uglova. U pesmi „Đavolji prst“ Jesenjeg Orkestra pokušao sam da sravnim delo nečastivog sa ljudskim slabostima. Ta pesma ima stihove:

„Vojnik puca, seje zrno smrti,
kapetan komanduje i gleda sve to.
General daleko pomera pione,
političar drži govor, pogled mu čvrst.
Iako tvrdi da sve to ima smisla,
kladio bih se pre u đavolji prst.“

Naravno, ovi stihovi gledaju na stvar izvisoka i izdaleka. Ima nešto nemoćno u takvom pevanju, a Đavo, to smo, ipak, samo svi mi. Možda se treba vratiti nazad, od zgražavanja i osude, nazad do Homera, do ljudi u ratu. Samo ovaj put bez postera vojskovođa i junaka. Corto Maltese, protagonista stripa Huga Pratta govorio je kako je ravnodušan na heroje po pozivu. Nikakavi moćnici i vojskovođe danas ne mogu da budu slavljeni, već samo obični ljudi koji su štitili nemoćne.

Doživeo sam situaciju kada su u sred noći probudili moju četu i vikali „uzbuna“, nakon toga smo u žurbi, bunovni i nespretni, obukli uniforme, uzeli šlemove i puške, natovarili se torbama, pa na kiši, noću, ušli u kamione koji su nas odvezli u nepoznatom pravcu. Tada mozak radi brzo i u korist pukog preživljavanja. Danas je tako lako spržiti bilo koji kamion ili tenk artiljerijom ili ručnim bacačem. Koja je vrednost vojničkog života? Operativno trajanje pešadijskog vojnika u borbi često traje tek desetak sati. Čovek u takvim prilikama shvati da je vojnik isto što i zrno kukuruza ubačeno u lonac. Ljudski životi pucaju kao kokice.

Ovih dana opet sam pevao o ratu. Kao da je dužnost da makar nešto, makar koliko nemušto, nedovoljno, jalovo i jadno, da prozborim, promucam. Osećanje blizine rata je nažalost previše poznato osećanje. Uzmem gitaru, okidam žice, bulaznim, iz mene izlaze reči, neka podsvest. Otud i ta pesma o „Kisi„. Kako sam je napisao ne mogu tačno da objasnim. Radilo se o improvizaciji, vidi se da tekst izlazi zajedno sa akordima na gitari. Ne bih nikada umeo da otpevam „zašto ste taj rat?“ na takav način namerno ili zato što produkcija to zahteva. U pesmi, radi se o pravom pitanju, a ne poetskoj frazi. Na to pitanje nema moralno prihvatljivog odgovora. Dakle, zašto ste taj rat?

Iza toga preostaje još samo još jedno pitanje: Šta posle rata?

Šta?