-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članciO pesmama, vremenu i drveću: Ništa nije strašno nam je

O pesmama, vremenu i drveću: Ništa nije strašno nam je

Daniel Kovač O pesmama, vremenu i drvećuTurbo Trans Turisti objavili su pesmu „Ništa nije strašno„, jedan izuzetan i autentičan izraz savremene neuroze. Nego, hajde odmah da se vratimo skroz unazad, daleko, na početak.

Keith Richards je jednom napisao da će rokenrol prestati da postoji kada se više niko ne bude sećao Drugog svetskog rata. Poslušajte pesme Chucka Berrya, Little Richarda ili ranog Elvisa – to su lascivne ode slobodoj ljubavi nasuprot konzervativnom strogom moralu starije generacije. Posle, šireći polje izražavanja subverzije, pesme su uspešno govorile i o širim društvenim temama.

Zatim, mekši pravci muzike, poput šlagera i evergrina, prigrlili su sentimentalni repertora rok muzike, pa pesme o najrazličitijim ljubavnim odnosima više nisu bile ni hrabra, ni eksluzivna stvar. Rok je već sedamdesetih postao uglavnom ambiciozan, predimenzionisan i intelektualan. Prerano je odrastao.

A onda se pank generacija dosetila i osetila da je rokenrol idealan da izrazi neuroze! To je bila prava revolucija. Kabaretsko ciničan glas Johna Lydona u majici na kojoj piše Destroy je pravi izraz frustracije inteligentnog čoveka koji živi u represivnom društvu. Dobar primer je i grupa The Clash koja je upitana zašto piše socijalne i buntovničke pesme, a nema ljubavne, odgovorila, parafraziram, da je tema ljubavnih pesama već dobro pokrivena.

Ovo je sasvim dobro razumela i domaća scena. Ako poslušamo ploču ili pogledamo video spotove bendova sa kompilacije Paket aranžman, vidimo da su sve pesme, osim donekle Ona se budi, himne neurozama. Rokenrol, pre bilo kog drugog žanra, može da izrazi frustraciju, nesnađenost, strah, odbačenost. Može, čak je poželjno, da bude čudački i blesav. Da se pravi lud!

Autor ovog teksta je iskustvo i duševni mir sticao učestvujući u brojnim ispoljavanjima energije koje su jahale ili krotile neurozu (poslušajte pesmu Ekologija, mir grupe Jarboli ili Da li je Mesec dovoljno čvrst? Jesenjeg Orkestra).

Uglavnom, u dvadeset prvom veku, taj trzaj, taj nerv, to nepristajanje da se učestvuje u formalnim budalaštinama, to da se sve radi suprotno od propisanog, moguće je da je to poslednji karbonski otisak rokenrola, ali i njegova poslednja snaga.

Tu dolazimo do Turista. Džimi i Boško su razumeli da uobičajeno bavljenje muzikom postaje jalovo i bili su spremni na radikalni korak. Srušiti formu, promeniti se. Turisti su srušeni da bi bili stvoreni Turbo Trans Turisti, a pomenuta braća Mijušković su postali znojavi dugokosi beli muškarci koji izražavaju upravo – veličanstvenu neurozu!

U vreme kada je sve strašno, oni izbezumljeno pevaju da Ništa nije strašno. Muzika se raspada i sastavlja, reči pljušte preko razvaljene matrice. Rezultat je taj da se, bivajući izloženi ovoj pesmi, mi konačno osećamo da nismo prevareni, da nismo tek konzumenti, već i sagovornici, te da se nad nama ne vrši nasilje marketinga. Uz to, blesavo je, vrišti i smešno je i pršti. Gazi tupavost forme i kontrole.

Kako živimo? Kako nam je? Pa, ništa nije strašno nam je.

Ilustracija:

Pesmom Ništa nije strašno Turbo Trans Turisti svedoče o mentalnom stanju današnjice.