-

O pesmama, vremenu i drveću: Moja učiteljica Yoko Ono

Daniel Kovač O pesmama, vremenu i drveću Yoko Ono

Kada sam prvi put čuo Yoko Ono to je bilo nešto najuzbudljivije što sam čuo u životu. Naime, moji roditelji su pazarili veliku stvar – muzički centar. Uređaj je imao gramofon, kasetofon i radio. Prva kaseta koju smo imali u kući bila je „Double Fantasy“ Yoko Ono i njenog supruga. Slušao sam je stotinama puta. Album je genijalno smišljen – ona i on su se smenjivali pesmu za pesmom. Bio je to dirljiv dijalog supružnika. Muške i ženske pesme. Njen muž je briljirao pesmom „Watching the Wheels“, ali ostatak albuma je bio takav da su mi se mnogo više dopale njene stvari. To je bio šokantni, ubitačni niz pesama koji me je u  tom dečačkom dobu odveo na mesta za koje nisam ni pretpostavljao da postoje.

Prva pesma Yoko Ono koju sam ikada čuo bila je „Kiss Kiss Kiss“ koja se završava audio snimkom njenog orgazma. Sa svojih šest godina nisam znao ništa o orgazmima, ali zvučno, to je bilo nešto potpuno neverovatno. Zatim sledi energična „Give Me Something“ kroz koju sam prvi put osetio kako se izražavaju bes i razočaranje u pesmi, prvi pank kome sam bio izložen. Nakon što njen suprug peva „I’m Losing You“, ona hrabro odgovara sa „I’m Moving On“.

Druga strana albuma počinje sa „Yes, I’m Your Angel“, najljupkijom pesmom u koju sam i danas zaljubljen, da bi se nastavila sa „Beautifull Boys“ koja pokazuje svu autorsku i umetničku snagu Yoko Ono. Dok je njen muž pevao o njihovom sinu u pesmi „Beautifull Boy“, ona je kroz svoju pesmu dala snažnu sliku o njima obojci, ali realno, brižno, i čak strašno, bez poštede. Na tom mestu saznaš da je ljubav dobra kada ne ulepšava stvarnost nego se hrabro suočava sa realnošću. Sledi gotovo magijska „Every Man Has a Woman Who Loves Him“, koja vas muzički odnosi u neko pomereno postpank nebo, da bi se album završio gospelom nade u pesmi „Hard Times Are Over“.

Mogu da kažem da sam imao sreće. Doza Yoko Ono sa albuma „Double Fantasy“ je sasvim dovoljna da zauvek razdvojim njeno stvaralaštvo od onoga što je stvorio njen slavni muž. Uglavnom, čim se negde pomene Yoko Ono, ja dobro naćuljim uši, to je bez izuzetka uvek nešto interesantno.

Yoko Ono dolazi iz sveta vizualnih umetnosti. Bila je pionir konceptualne umetnosti i performansa. Slavan je njen rani rad „Cut Piece“ iz 1964. U svojoj najlepšoj haljini klečala je pred publikom kojoj je dozvolila da makazama odseca komade njene odeće. Pored brojnih performansa, bavila se filmom, napisala je knjigu „Grapefruit“ sa neobičnim umetničkim uputstvima (Kim Gordon iz grupe Sonic Youth je na jednom festivalu uživo, na sceni, izvela nekoliko uputstava iz te knjige sa zapaženim rezultatom), radila je na dugotrajnim projektima poput „Wish Tree“ (deo tog projekta je bio izveden i na Oktobarskom salonu u Beogradu) ili „Imagine Peace“.

Ono što možemo od nje da naučimo to je da u izražavanju budemo jasni. Njeni radovi bujaju od energije, intenzivni su. Za nas zapadnjake umeju da budu čudni, ali istovremeno imaju vrlo jasnu poruku. Ona kao da suočava naše sumnje, koje uz inteligenciju i obrazovanje stvaraju plodno tlo za ironiju i cinizam, sa nečim jednostavnim i iskonski ljudskim. Njeni radovi su uvek test koliko smo sposobni da budemo prostodušni. Kada nam poručuje da zamislimo mir, vidimo da smo toliko zagađeni glupostima, da to uopšte nije toliko jednostavno u svetu prepunom nasilja i suparništva. Potrebna je snaga da bi se zamislio mir.

Postoji još jedna jako važna stvar vezana za Yoko Ono. Ona je jedna od najneomiljenijih umetnica i osoba, pa, na svetu. Mnogo puta sam se suočavao sa skoro otvorenom mržnjom prema njoj. Ona je skoro u svakoj situaciji manjina. Japanka u Americi, žena u svetu dominantnih muškaraca, supruga rok superstara iz Britanije koja nije pristala da bude u njegovoj senci, neko ko ne peva strogo po zapadnjačkim skalama, iz druge tradicije, neko uvek drugačiji, uznemirujuć i stran. To je razlog više da je cenimo. Ona nakon tog medijskog toplog zeca nije ogrezla u mizantropiju, niti se povukla. Naprotiv, našla je snage da negativno odbije od sebe i bude još humanija i jača.

A muzika? Nakon dečačkog oduševljenja albumom „Double Fantasy“, nastavio sam da nailazim na njene interesantne radove. Rani albumi imaju više veze sa muzikom Ornetta Collemana i free jazz improvizatora sjajno opisanih u knjizi „Ozbiljno kao i vaš život“, koju je napisala Valeri Vilmer nego sa pop muzikom. To je ona žena koja vrišti i stenje, govorili su. Stvoren je sterotip.

Međutim, onda naletite na pesmu „I Got a Woman Inside My Soul“ sa genijalnog duplog albuma „Approximatelly Infinite Universe“ i rastopite se u tom toplom zvuku. Posle se iznenadite činjenicom da je imala nekoliko disko-hitova osamdesetih, da bi vas pesmom „Waiting for the D Train“ sa albuma „Between My Head and the Sky“ vratila na gotovo već zaboravljeno rock jammovanje i vokalnu improvizaciju koji su zvučali kao fontana života u dosadnim godinama prelaza sa prve na drugu deceniju ovog veka. U njenoj muzici i dalje stanuju bunt i nemirenje sa trenutnim stanjem sveta. Nema ogorčenosti, ali ima spontanosti koju je današnja industrija isisala iz popularne muzike, a bez koje je nemoguće stvarati rock and roll.

U svojoj devetoj deceniji života, 2018. u osvit nove krize savremenog sveta koji je najavljen pandemijom korona virusa a nastavio se ratom u Ukrajini, objavljuje album „Warzone„. Kada sam čuo naslovnu pesmu pomislio sam da te godine nisam čuo ništa aktuelnije, fokusiranije i bolje. Potpuno sam se zaledio. „Warzone“ je izbor pesama sa njenih prethodnih albuma ponovo snimljenih sa savremenom produkcijom i njenim osmodecenijskim glasom. Ceo album je začuđujuće intenzivan i duboko čovečan. Potrebna je čistota u srcu da se ostvari dijalog sa tim pesmama.

Od Yoko Ono učimo kako da se sačuvamo sopstveni glas u gomili, da razumemo ono što je drugačije, da budemo spremni na neočekivano, da se odupremo mržnji i da budemo jasni i vitalni. Yoko nas uvek podseća na život, da ga ne uzimamo zdravo za gotovo i da ga volimo i cenimo.

Hvala, Yoko Ono.

Kao ilustraciju, poslušajte pesmu „Woman Power„, verziju sa albuma „Warzone“.