-

O pesmama, vremenu i drveću: Kratak susret sa Allenom Ginsbergom

Daniel Kovač O pesmama, vremenu i drveću

Sreo sam Allena Ginsberga, pozdravio ga, pa me je tom prilikom pogledao pravo u oči i rekao: „Candor ends paranoia.“ Onda mi je tu rečenicu i zapisao na parčetu papira koje sam mu pružio nakon što sam ga iščeprkao iz džepa. Onda smo se pozdravili, pa sam napustio prostoriju.

Uopšte se ne šalim. Stvarno se ovako desilo, osim ako nisam izgubio razum, a nadam se da još uvek nisam.

I to uopšte nije bilo ništa posebno. Naime, to se dogodilo u beogradskom Domu omladine, u prostoriji koji se danas zove Amerikana, dok je ta ustanova još bila utočište mladih koji su tamo gluvarili od jutra do mraka, a u njemu su često gostovali umetnici svetskog glasa.

Naravno, to se događalo u jednoj drugoj državi zgaženoj tenkovima, logorima i etničkim čišćenjima, zemlji koja više ne postoji, osim u sećanjima starijih sugrađana. Ja sam bio tinejdžer, možda drugi, treći srednje, ali već tad sam išao na razna gradska događanja. Na večeri sa Ginsbergom čak nije bila ni prevelika gužva. Nije bilo čekanja u red oko zgrade da se sluša slavni bit pesnik, autor „Urlika“. Sedišta su bila solidno popunjena i to je bilo to. Te večeri sam poslednji put uživo video Milana Mladenovića i Margitu Stefanović koji su prisustvovali događaju.

Za Ginsberga sam čuo čitajući Jacka Kerouaca i njegov roman „Na putu“ koji je ostavio jak utisak na mene i ohrabrio me da sam krenem da putujem do raznih mesta, prvo u našoj zemlji, a posle i preko granice. Nisam puno znao o bit pesnicima, osim da su slobodno putovali sa kraja na kraj Amerike, slušali bibap džez i imali ludačku strast za životom. Recimo, o Lorensu Ferlinghettiju nisam znao ništa, a ni Boba Dylana u to vreme nisam slušao. Tada su mi najviše prijali Disciplina Kičme i KUD Idijoti.

Kako je izgledao program u Domu omladine? Ginsberg je malo recitovao, malo pričao sa voditeljem programa, a najzanimljivije je bilo kada je zasvirao. Neke od pesama je pevao prateći sebe na malom intrumentu sa mehom i klavirskim dirkama, harmonijumu. Kao pesnik, osamdesetih je lutao svetom, često boraveći u takozvanoj „istočnoj Evropi“, iza gvozdene zavese. Čak se pojavio u mađarskom rokenrol filmu „Kopaszkutya“ (1981) glumeći samog sebe. Otud nije neobično što je boravio i u tadašnjoj Jugoslaviji. Malo istražujući saznao sam da je čak gostovao i na guslarskim večerima na kojima je dobio neke „nove ideje“.

Sam lik Ginsberga je bio nešto najljigavije što sam do tad video. Sa viškom kilograma, u udobnoj putničkoj odeći, delovao je kao da je do pola u tečnom stanju. Kontroverzni su bili njegovi religiozni i seksualni stavovi, ali o njima do tog susreta nisam imao pojma. Uglavnom, korisno je što sam na očiglednom primeru mogao da razdvojim lik i delo, gledajući kako se ta podela stvara u realnom vremenu, uživo. Njegova izvedba pesama bila je sjajna i nadahnuta.

Na kraju, u to doba bez interneta, sa oskudnim znanjem engleskog jezika, nisam odmah saznao šta znači to „candor“, a ni „paranoia“. Dobro, znao sam da je paranoja neko teško psihičko stanje, ali šta to znači candor?

Dosta kasnije, kad sam pomoću rečnika dešifrovao značenje, dobio sam nešto što sam mogao stvarno da upotrebim u životu. Kultura i nema neku vrednost, ako vam ne popravi svakodnevicu. Dakle, Candor ends paranoia stvarno daje rezultate.

Ilustracija

Allen Ginsberg i Paul McCartney su skoro pa imali i jedan MTV hit.