-

O pesmama, vremenu i drveću: Almaška ili živa laboratorija naše kulture

Daniel Kovač O pesmama, vremenu i drveću

Pratim jedan jako zanimljiv proces koji je i dalje u toku. Naime, na za mene nepoznatoj lokaciji u blizini Almaške crkve u Novom Sadu, periodično se okuplja zanimljiva trojka muzičara. Radi se o Ivanu Čkonjeviću, Milanu Milojkoviću i Gabiju Fisheru. Oni uzmu instrumente, uključe snimač, pa improvizuju. Čkonjević svira gitaru ili duge žičane instrumente koje tretira na neobičan način (svira gudalom, npr.) ili ozvučene objekte (tretira šper ploču kao instrument!), Milojković je majstor koji stvara elektronske zvukove (na instrumentima koje sam konstruiše i pravi!), a Fisher svira klavir. Snimke nazovu Almaška, pa ih označe rimskim brojevima, a zatim ih okače na Youtube kanale Čkonjevića ili Fishera.

Ne mogu da ne primetim njihov napredak. Muzika koju prave postaje čujno gušća i bolja. Sve umešnije slažu svoje instrumente, a naučili su i da slušaju jedan drugog što zvuk čini monolitnijim i sigurnijim. Prisustvujem stvaranju nečeg dobrog i bitnog. Radi se o najozbiljnijem mogućem muzičkom istraživanju. Podseća na evoluciju post be-bop jazza kada su muzičari poput Cecila Taylora ili Ornetta Colemana pošli putem u nepoznato, otkrivajući sasvim nove muzičke teritorije i pejzaže.

Jedino pitanje je – zbog čega oni to rade tako skriveno, bez publike, i što je još važnije – bez publiciteta?

Onda se, naravno, vratim u realnost. Ono što je stvarno dobro i važno u srpskoj kulturi gotovo nikad nije izloženo široj javnosti. Ponekad saznamo za neke dobre stvari, ali naknadno, kada se sve već završilo, tek kada akademski teoretičari obrade neku pojavu. Pa i tada je to za samo ograničen broj ljudi i više nije živo. Ministarstvo kulture je tradicionalno jako tromo i skoro nikad ne detektuje ono što se trenutno dešava u kulturi. Sa druge strane, imati popularne mlade umetnike i popularne umetnike uopšte, suviše je nesigurna rabota (zamislite da kod nas postoji Kate/Kae Tempest, to bi bilo vrlo zanimljivo). Naime, umetnici mogu da imaju čudne političke stavove i ne budu spremni na kompromise, ni da glume ukras u društvenom pejzažu. Zato je najbolje pustiti ih da rade šta god žele, ali u anonimnosti, među svoja četiri zida. To je otprilike zvanična kulturna politika.

Ne kažem, po stvaralaštvo, takav spartanski model je koristan. Neko ko želi lak i bezbrižan život, u startu je demotivisan da se bavi umetnošću. Umetnik mora da smisli svoju egzistenciju koja podrazumeva da prvo plati Infostan i ostale račune, a tek potom nađe vremena, snage i sredstava da se bavi predmetom svog interesovanja. Srpski umetnici su, dakle, poprilično žilavi i bez iluzija. Oni su uglavnom van sistema i van oka šire javnosti. Ponekad se pojave u kratkom prilogu na televiziji, pusti se neki video spot ili gostuju na
radiju i to je to. Youtube i Bandcamp, njihovi blogovi, to je kako oni objavljuju radove i komuniciraju sa publikom.

Postoje neki neviđeni heroji naše kulture za koje verovatno niste ni znali. Baš u Novom Sadu postojalo je udruženje Improstor koje je organizovalo preko sto koncerata (tačno 113!) na kojima su nastupala i značajna evropska muzička imena sa svih kontinenata osim Australije (obavezno bacite pogled). Ti koncerti su bili nepodržani i finansirani iz „svog džepa“. Zarazan i lud entuzijazam koji je stvorio celu jednu scenu. Iz takvog sveta dolaze i junaci iz Almaške.

Poput umetnika iz Sovjetskog Saveza koji su stvarali skriveno, po stanovima, stvaranje u podzemlju je postao normalan način rada u Srbiji. U nedostatku sistemske podrške najbolje prođu oni koji se sami organizuju, počnu od štapa i kanapa, pa polako napreduju. Tako je bilo oduvek.

Zanimljivo je da još u „Esejima“ Miloša Crnjanskog u kojima opisuje kulturnu scenu nakon završetka Prvog svetskog rata on svedoči: „Moskva je bila glavni štab posleratne literature, jer je bila jedina svetla u noći.“ Skupljajući se u kafeu hotela „Moskva“ u Beogradu stvorena je nova „Grupa umetnika“. Crnjanski beleži:“To je značilo prekid predratnog, buđenje publike… Jedan nov stih u našoj književnosti, novu prozu, sasvim nove intesije, različite od predratnih. Što je najbolje: povratak svome, pouzdanje u sebe, u svoje izvore, u naše književne razloge, ne tražeći jednako zapadne kalupe (često plagijate), a noseći u sebi želju za književnim radom, bez akademskih marifetluka.“

Ako skočimo šezdeset godina u budućnost, šta je pojava novog talasa u Jugoslovenskoj muzici nego isto to što je Crnjanski opisao? Mladi muzičari su odlučili da sviraju rok muziku na lokalni, autentični način. Rezultat je bio za svaku pohvalu. Danas je ta muzika postala deo kulturnog identiteta. Deset godina nakon njih, delovao je umetnički kružok Klipani u pudingu pod sličnim idejama. Dakle, radi se uvek o istom modelu – grupa stvaralaca se okuplja, shvata da od društva nema vajde i preuzima stvari u svoje ruke. Otud i sad već nepostojeći Inex film na Karaburmi ili danas Kvaka 22 i Krava 22.

Država može uz veliku pompu da pošalje Beogradsku filharmoniju u Ameriku da nastupi u Carnegie Hall-u, ali kada tamo nastupa naš samonikli LP duo (klavirski dvojac Sonja Lončar i Andrija Pavlović) koji se za to samostalno izborio, kritike koncerta i reakcije publike su neuporedivo bolje.

Da se vratim u Almašku. Retkost je ispratiti rađanje novih dobrih stvari kao svedok i savremenik. Zahvaljujući tehnologiji sada je to moguće. Naravno, niko nas u školi, ni na televiziji, nije učio kako je od najveće važnosti pratiti šta se dešava u našoj kulturi. Internet dosta pomaže da to nadoknadimo – on preskače brda i doline, more i planine. Divni ljudi se sami okupe, dogovore se i stvaraju. Neki drugi divni ljudi će to da primete. Jedino tako znamo, jedino tako i može.

Ilustracija: Poslušajte Almašku XV iz ciklusa improvizovane muzika Almaška, snimljenu 6-og februara ove godine. Čkonjević, Milojković i Fischer iz improvizacije u lepotu koja
se dešava upravo sad i još uvek traje.