-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članci"Night Songs": Pepeljuga je pobedila vreme

„Night Songs“: Pepeljuga je pobedila vreme

Osamdesete godine prošlog veka bile su, što je sada već široko prihvaćena činjenica, kao retko koje prethodno ili kasnije razdoblje dobro za „teški zvuk“. Šarolikost i raznovrsnost u svakom mogućem smislu najbolje dokazuje podatak da je iza svakog ugla, praktično na dnevnom nivou, iskakao poneki zanimljiv sastav, usput plasirajući specifičan vizuelni identitet.

Pitanje imidža muzičara u poslednje vreme iznova biva pokrenuto na (za malo iskusnije pratioce žanra) iznenađujuće buran način. Italijanski roker Damiano David, frontmen aktuelnih evrovizijskih pobednika Maneskin, svojim scenskim izgledom i šminkom izaziva oštre polemike, neizbežno nas vraćajući u prošlost. Mnogi su se prisetili da slični trendovi kod predstavnika prvenstveno glam pravca ni najmanje nisu dovodili u pitanje njihovu umetničku kompetentnost niti muževnost, naprotiv.

I mada su se poslednjih decenija, ponajviše usled prenaglašene pojavnosti i hedonističkog pristupa, glam zaostavštini osamdesetih spočitavali banalnost, karikaturalnost i odsustvo pravog kvaliteta, danas je već jasno kako smo držeći se takvog stanovišta uglavnom daleko od istine.

Ne samo što su Dude-looks-like-a-lady stilizovani članovi bendova bili i te kako privlačni ženskom polu, već je muzika koju su stvarali (a što je, ipak, najvažnije) pokazala kako nema rok trajanja. Sve češće dolazi do nostalgičnog osvrtanja ka eri osamdesetih, sa protivrečnim osećajem da, u svoje vreme zasluženo popularna, zatim često radikalno odbacivana, tada nastala muzika poseduje neuporedivu i neponovljivu vrednost, usled čega je pogrešno i nepravedno suditi knjizi na osnovu korica.

Dobar primer za to je Cinderella. Sve do trenutka polaganja igle na površinu vinila, grupa ovakvog imena i vizuelne prezentacije budila bi sve moguće očekivane predrasude. A tada, zvuk koji sledi jednostavno razbije stereotipna očekivanja, kao što otkucaji ponoćnog sata od kitnjaste kočije naprave bundevu, a perje begunice pretvaraju u dronjke – samo, ovde u suprotnom smeru.

Kada se ogoli esencija ponuđenog, postaje jasno da pred sobom imamo ozbiljan, dobro uigran tim koji je snimio iznenađujuće sigurnu i zrelu, iako tek prvu ploču. Drugim rečima, shvatamo da je Cinderella ubedljiv predstavnik žanra, ali i da se istovremeno razlikuje od kolega, ne samo usled činjenice da ne dolaze sa losanđeleskog pločnika, već klupske scene Filadelfije.

Grupu su u gradiću Clifton Heights (Pensilvanija) 1982. godine osnovali prijatelji Tom Keifer i Eric Brittingham. U jednom kasnijem intervjuu otkrivaju kako ime nije inspirisano Diznijevim animiranim, već sasvim drugačijim filmom – bio je to erotski mjuzikl iz 1977. koji su jednom prilikom, kao tinejdžeri, uhvatili na kablovskoj. U početku članovi različitih cover bendova, postepeno su razvijali autorski repertoar, što im je donelo stalni angažman u baru „Galaxy“ iz Nju Džersija.

Tom je pevao i svirao gitaru, a Eric bas, dok su se pridruženi članovi stalno smenjivali. Prilikom jednog od nastupa, zapazio ih je Gene Simmons, ali njegov pokušaj da ih preporuči diskografskoj kući „PolyGram Records“ nije urodio plodom. Proći će par godina, dok zvezda u usponu Jon Bon Jovi ne poseti svirku koju su održali u „Empire Rock“ klubu, pa oduševljeno ubedi svog izvršnog producenta Dereka Shulmana da ih i sam čuje.

Potonji zaključuje kako momci imaju sjajne pesme, izgled i energiju – potrebno je samo da promene drugog gitaristu i bubnjara. Rečeno – učinjeno: neposredno pre ulaska u studio pridružuje im se Jeff LaBar (za istu poziciju se, tokom audicija ’85. nadmetao „Snake“ Sabo, kasnije gitarista u Skid Row), dok im je Fred Coury (iako uredno potpisan) pristupio nedugo posle, pa bubnjeve na ploči svira studijski muzičar Jody Cortez. Za zvuk klavijatura zaslužan je Jeff Paris.

Debitantski album nazvan „Night Songs“ pojavio se u junu 1986. godine (iako se ponegde kao zvaničan datum navodi i 2. avgust), kao izdanje „Mercury“ (za američko), odnosno, „Vertigo Records“ (evropsko tržište). Autor svih deset pesama je Tom Keifer, koji je pored vokala i gitare bio zadužen i za klavirske deonice.

Ploču je producirao iskusni Andy Johns, a fotografiju sa omota potpisuje legendarni Mark Weiss. Danas jedan od vizuelnih markera epohe, snimljena je u istorijskom distriktu Filadelfije poznatom kao Head House Square (potiče iz osamnaestog veka), po dnevnoj svetlosti. Sumnjičavom Tomu fotograf lakonski odgovara: „Snimam dan za noć“, postigavši zaista besprekoran vizuelni doživljaj koji potpuno odgovara atmosferi albuma.

Uspeh dolazi praktično za tren oka. Dotle relativno nepoznat bend dostigao je treće mesto na listama, pesme počinju da im se vrte na radiju i MTV-ju, a tiraž u jednom trenutku ide do pedeset-šezdeset hiljada prodatih primeraka sedmično, pa već u februaru ’87. album stiče dvostruki platinasti tiraž. Ken Tucker iz „Chicago Tribune“-a piše:

Cinderella svira bazični, pravi hard rock, najmanje moderan rokenrol žanr. Ali, njihove pesme su melodičnije od većine sličnog materijala, Keifer ih peva sa zaista dobrim rasponom i izražajnošću, a sama muzika poseduje snagu i agresivnost za kojima mlada, pretežno tinejdžerska rokerski orijentisana publika žudi.

Sa ploče su izdvojena tri singla, a gostovanje na „Slippery When Wet“ turneji Bon Jovija zaokružuje pobednički niz.

Nažalost, nekako zanemareno ostaje jedno od najefektnijih mogućih otvaranja, a to je naslovna stvar. Pre svega, „Night Songs“ (noćne priče) kao objedinjujući, odlično izabran naziv, zvuči mistično, romantično, a opasno, pri čemu sjajno korespondira sa nagoveštenom dvostrukom simbolikom. Važan motiv u bajci koja je poslužila kao nominalna inspiracija za bend jeste (po)noć, koja i za rokenrol ima ključni značaj kao vreme buđenja, idealan ambijent svirki, okupljanja i provoda.

O tome, uostalom, govore stihovi posvećeni drskom uživanju u svesno biranom autsajderskom statusu, od slikovitih: I get so hot I see steam; do: Ridin’ to the East and ridin’ to the West, sleepin’ all day but never get a rest. Melodija je hipnotišuće i nekako lenjo, a u isti mah čvrsto razvučena, sa izuzetnim uvodnim efektima gde, dok se čuje otkucavanje sata i udaljeno zavijanje vuka, kao iz magle na peronu u mraku, postepeno izranja zvuk gitare.

Prvi singl „Shake me“ nije im doneo očekivano visok plasman, mada je pesma do danas ostala jedan od njihovih najprepoznatljivijih hitova. Stoga je brže-bolje lansirana odlična power balada „Nobody’s Fool„, koja im donosi prvi pravi, veliki trijumf. Postaje drugi najprodavaniji singl u karijeri grupe, plasiran kao 13. na listi „Billboard Hot 100“ i uvršten među 10 najboljih pesama glam metala prema izboru časopisa „Rolling Stone“. Pre svega precizno, dosledno ispunjava obrazac za ovu vrstu numera: tugaljivo-samosažaljevajuće prebacivanje „sirotog“ rokera upućeno neosetljivoj devojci koja se poigrava njegovim osećanjima, u suprotnosti je sa situacijom ispričanom „u praksi“, odnosno, kroz video.

Pa, ipak, taj kontrast je i čini zabavno upečatljivom na način koji danas vešto provlači celokupni „mačistički“ heavy/glam metal svet izvan radara društveno-rodne korektnosti: oduzmimo im makar jedan aspekt i magija se gubi. A čarolija je, svakako, nezaobilazan element bajke i o nešto drugačijoj, rock Pepeljugi. Upitan za neposredno nadahnuće iza pesme koja govori o odljubljivanju, Tom kaže da se radi o akumulaciji više prethodnih iskustava sa kojima se svako može poistovetiti, a ne rezultatu konkretne situacije.

Između deklaracija nezavisnosti od društvenih kalupa („Night songs“) i emocionalne zloupotrebe („Nobody’s Fool“) smestile su se melodične, vrcave „Shake me“ i „Push, push„, gnusne, ali duhovito i nonšalantno prilagođene svom vremenu. Zapravo, moglo bi se reći da zvuče kao da se Brian Johnson (AC/DC) pridružio barskom sleaze sastavu.

Nothin’ For Nothin’“ je sjajna hard rock stvar sa nepretencioznim gitarskim deonicama, ubedljivom ritam sekcijom i pevljivim refrenima. Prati je „Once Around The Ride„, koja je znatno više u heavy fazonu, pa na nju s razlogom vredi skrenuti više pažnje. Ubrzanje druge strane ploče najavljuje potpuno zarazna, munjevita „Hell On Wheels„, dok „In From The Outside„, u kojoj je uvodnu strofu (baš kao i prateće vokale za „Nothin’ for nothin’“) otpevao Jon Bon Jovi, krasi razigrani, skoro pa plesni ritam.

Tom Keifer i Jon Bon Jovi

Tematika tekstova na ploči je jednostavna: putujući muzičari, žene, društveni revolt, svojevoljno otpadništvo… Još direktniju socijalnu varijaciju iz naslovne pesme sadrži „Somebody Save Me“ u kojoj, nakon uvertire u stilu Scorpionsa, čujemo: And everybody’s got opinions, but nobody’s got the answers, and that shit you ate for breakfast, well, it’ll only give you cancer. We’re runnin’ in a circle, runnin’ to the morning light, and if ya ain’t quite workable, it’s been one hell of a night. Album zatvara izuzetno zanimljiva stvar Back home again, sa motivom povratnika-lutalice i upečatljivim vokalno-gitarskim skokom ka odjekujućem refrenu.

Svojim hrapavim, a visokim vokalom, Tom Keifer je negde između Danna McCaffertyja (Nazareth) i Briana Johnsona, stavljajući na sve poseban pečat dvostrukosti muzičkog stila: prepoznaju se uticaj uzora (dakle, nešto staro) i mračniji glam (novo). Ne manje važno, fizički se svojom visinom, pospanim pogledom i negodujuće napućenim usnama, od početka nametnuo kao savršeni poster-model. Kad smo kod vizuelnog aspekta, bilo bi neoprostivo zaobići video trilogiju koja je, načinjena za pojedinačne singlove, u stopu pratila zamisao ploče.

Pre svega, kao lajtmotivske figure se u sva tri spota pojavljuju „zle sestre“ (iliti polka dot twins), ovde zamišljene kao groupie devojke koje se stalno motaju tu negde iza kulisa. U „Somebody Save Me“ ih vidimo ispred studija, dok odbijaju zainteresovane članove Cinderelle zbog Jona Bon Jovija i Richija Sambore, koji se i tom prilikom pojavljuju kao podrška kolegama.

Druga video priča, „Shake me“, dosledno prati verziju o glam Pepeljugi koja biva nagrađena odlaskom na njihov koncert, umesto na bal. Dok sestre ostaju sa druge strane kapije, iza oznake „rasprodato“, junakinja dospeva u prvi red, kasnije i u limuzinu. Naposletku, „Nobody’s Gool“ bi trebalo da se direktno nadovezuje na prethodni spot, tako da vidimo isto vozilo dok se zaustavlja ispred studija gde članovi snimaju spot. Dakle, sve bi se moglo posmatrati i kao razvojna putanja benda u usponu. Doduše, sada je u glavnoj ulozi druga devojka, ali su na dobar način provučeni motivi časovnika, bekstva i transformacije u ponoć.

Međutim, najbolji utisak ostavlja Tom, koji karakterističnim stavom, elegancijom pokreta i stilizovanošću anticipira sličan izgled Stevena Tylera i podseća na zanimljivu glam metal varijantu grofa Drakule. Sve to, naravno, služi kao začin zadivljujućoj ekspresivnosti i emocionalnom naboju njegove glasovne interpretacije. Takođe, završna scena bi se u simboličkom smislu mogla fino povezati sa već istaknutom suštinom: površinski sjaj i poza ipak nisu presudni da bismo nešto prepoznali i vrednovali.

Pesme su odmerene dužine, tako da ne zamaraju i nisu jednolične, nasuprot tome pokazujući uloženu veštinu, osećajnost i posvećenost izvođača. Isto važi za instrumentalne delove, skrojene bez viška, sasvim dovoljno da uvidimo razmere talenta koji se nalazi iza svega. Ploču je „LA Weekly“ proglasio jednim od 20 najboljih hair metal albuma svih vremena, a nalazi se i među „Top 10 hair metal albums that don’t suck“. Dalekosežni uticaj na pop kulturu neočekivano obelodanjuje sledeća zanimljivost: u trećoj sezoni popularnog sitkoma „How I met your mother“  Ted Mozbi – jedan od glavnih junaka, nosi majicu sa slikom omota.

Sve u svemu, ova Pepeljuga se sa otkucajima ponoći nije pretvorila u bundevu. Iza upadljivog, smešnog imidža članova sačuvanog na promotivnim fotografijama, ostaje čist, bezvremeni, jednom rečju istinski dobar zvuk. „Night songs“ je, pre svega, album pod čijom glamerskom površinom pulsira čvrsta blues rock osnova.  Kako je Tom odmalena veliki obožavatelj pravca, grupa mu se trajnije okreće već narednim studijskim ostvarenjem „Long Cold Winter“, ali, to je neka druga muzička priča.