-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članciNeću ruže, hoću "Superunknown"!

Neću ruže, hoću “Superunknown”!

Soundgarden Superunknown

Na današnji dan (8. mart), pre 27 godina, izašao je album koji će slušateljkama (ali i slušateljima, naravno) alternativne muzike zauvek promeniti definiciju idealnog osmomartovskog poklona, a jednom bendu iz Sijetla promeniti tok muzičke karijere. U pitanju je četvrti studijski album benda Soundgarden, “Superunknown“.

Iako je u tom trenutku bio grunge bend s najdužim stažom, oformljen još 1984, kao i prvi grunge bend koji je potpisao ugovor s velikim izdavačima, Soundgarden se poslednji u svojoj generaciji afirmisao i postigao veliki komercijalni uspeh. Album kojim su to postigli jeste upravo “Superunknown”. On je dostigao višestruki platinasti tiraž širom sveta, bio nominovan za Grammy nagradu, dok su njegovi singlovi “Black Hole Sun” i “Spoonman” tu nagradu i osvojili.

Ovaj album je objavljen u pravom trenutku, s obzirom na to da su se ovom periodu Pearl Jam i Nirvana postepeno povlačili iz žarišta muzičke scene, što je ostavilo Soundgardenu prostora da istupi. Na “Superunknownu” su članovi benda samostalnije stvarali muziku nego do tada. Naime, oni bi se okupili u studiju da dorade i upotpune pesme tek kada je svaki od njih već imao samostalni demo, a ostatak benda bi svaku pesmu završio bez odstupanja od prvobitne ideje.

Takođe, Soundgarden je imao novog producenta na albumu, Michaela Beinhorna, koji nije pokušavao da nametne svoje ideje i svoj zvuk bendu, nego se njime bavio isključivo s tehničkog aspekta, ostavljajući prostora bendu za autentičnost. Štaviše, Chris Cornell je pomenuo da je Beinhorn toliko bio opsednut albumom, da bi terao bend da snima iznova i iznova, kako bi postigli savršen zvuk, pa bi im se često pesme i smučile dok nisu snimili konačne verzije.

Prvi put na izdanju “Superunknown” bend je snimao u tehnički bolje opremljenom Bad Animals studiju u Sijetlu, gde su maksimalno iskoristili date mogućnosti, poigravajući se sa slojevitošću, raznim temama i stilovima u nekoliko različitih intonacija, dok se kroz ceo album provlačilo komešanje ritam sekcije u neparnim ritmovima. Biranje ritma pesama je bila naknadna misao benda, i rekli su da se nikad nisu koristili mešani i neparni ritmovi s nekim posebnim ciljem. “Superunknown” je sniman pesmu po pesmu, koje bi prvo svirali Matt Cameron na bubnjevima i Ben Sheperd na bassu, pa bi onda Kim Thayil i Chris Cornell dodali svoje deonice.

Beinhorn je podsticao bend da traži inspiraciju u starijim muzičarima. Na primer, Cornella je savetovao da sluša Franka Sintaru kako bi se inspirisao za vokale na “Black Hole Sun“, a instrumentalni deo je nastao pod uticajem “Lucy in the Sky With Diamonds” The Beatlesa. Nisu ni očekivali da će pesma doživeti takav uspeh, kao ni da će nadrealni spot odneti Grammyja. Sheperd je doneo bliskoistočne uticaje kroz svoju pesmu “Half“, a Cornell je svoje tekstove pisao inspirisan stihovima Sylvie Plath. Iako je tematski i stilski raznovrstan, pesme na “Superunknown” objedinjuje koherentnost u prizvuku i atmosferi. Za razliku od metal agresije na prethodniku “Badmotorfinger”, on nosi notu melanholije i prigušenog besa kroz pesme kao što su “4th of July” ili “Like Suicide“, dok “The Day I Tried to Live” i “Fell on Black Days” nose sumornost decenije, a “My Wave” održava buntovnost, dok “Spoonman” čuva metalski zvuk iz prošlosti.

Soundgarden je kompletan album od sedamdeset minuta jedva uspeo da ugura u jedan CD, odbijajući da izbaci bilo šta što su snimili za njega. Osetno je da su autorima bile bliske teme o kojima su pisali i da im je nemešanje produkcije omogućilo svojstven izraz, pa njihova iskrenost i individualnost izbija u svakoj numeri.

“Superunknown” koliko god da je utemeljen u iskustvima i okolnostima vremena kad je snimljen, uspeo je da ostane aktuelan skoro trideset godina nakon svog objavljivanja, jer svaka nova generacija slušalaca uspeva još uvek da se poveže s njegovom atmosferom i pričama na novi autentičan način.