-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članciNa ivici ludila: Mladi i zaglavljeni u ovoj državi

Na ivici ludila: Mladi i zaglavljeni u ovoj državi

Širom Srbije su danima trajali naporni i uporni protesti, povodom poskupljenja goriva, gde u određeno vreme sve nadrealno stane, iz kojeg se isticao jezivi prizor kao iz nekog sci-fi filma, u kojem se svake sekunde iščekuje napad vanzemaljaca, koji su čovečanstvo onesposobili da se kreće. Ali, nažalost, nije taj, ovaj film je poprilično realan, mučan i surov, jer, kada na 30 i kusur stepeni, u gradu od preko dva i po miliona stanovnika, zastane samo nekolicina automobila – zaglavi se sve. Međutim, ovde je sve još odavno stalo.

U prethodnih tridesetak godina, od završetka Osme sednice, Srbija ne može da se pomakne iz miloševićevskog blata u koje se sama uvalila. Tridesetogodišnja šizofrenija uništila je poslednje vapaje nade, da će ovde stanje uma ikada imati trenutke normalnosti.

Već u prvim koracima psihoze, imali smo sa jedne strane bacane ruže na tenkove koji su jurišali 1991. kroz Beograd prema Hrvatskoj, dok smo sa druge strane imali “Mir, brate, mir”. Da li je iko 1977., na famoznom koncertu Bijelog Dugmeta kod Hajdučke česme, mogao da pretpostavi da će samo deset godina kasnije jedan čovek sa svojih kataklizmičnih šest reči “Niko ne sme da vas bije!”,  izgovorenih na Kosovu, pokrenuti anticivilazijski tajfun u SFRJ?

Ma, retko tko, od moje generacije, može da shvati da zato što nemamo pare da platimo kartu za Robbieja Williamsa nije zato što je on mnogo skup, nego zato što smo se sami kao društvo doveli u poziciju, da moramo da molimo njegove menadžere da nam “namignu” popust, jer, šta ćeš, istrošismo se, tokom devedesetih, da napravimo Veliku Srbiju, ali ispade skupa.

Tako da, ako je ‘95. godine Prodigy u Beogradu bio naša milosrdna pukotina, kroz bodljikavu žicu, ka ostatku sveta, ondak su Rolling Stonesi bili izlog, koji smo mogli samo da ližemo i da ga stidiljivo posmatramo, dok razmišljamo o svemu onome što smo tako olako, radi sopstvene megalomanije, kroz prste propustili.

Isti prosjački osećaj – taj stidljivi, taj degradirani, taj opustošeni – javlja se kada moraš da objašnjavaš strancima, koji su u poseti Srbijatriji, da, u stvari, ti nemaš pare za sve te festivale po Evropi, ili, nedajtibože, Americi.

Šta ima više da kažem, kada je vrhunac srbijanskog festivalčenja Petrovaradinska tvrđava i Vrnjačka Banja, a i to ne prolazi bez mrmaljanja i gunđanja da je papreno. Sve je u ovoj zemlji skupo. Zato su oni ljudi stajali svaki dan na ulici, ćutali i pokušali da se solidarišu jedni sa drugima. Zato i naša mladost u ovoj državi stoji. Zaglavljena u 1987, zablenuta u Osmu sednicu i zabrinuta za nacionalno pitanje.

Jer, jebi ga, bogo moj, ko sada ima vremena, da ide po festivalima, žurkama i koncertima, kada nam otimaju hiljadugodišnju kolevku srpstva, kada nas je sve manje & kada su svi u svetu protiv nas.

Umesto da moja generacija, eto, jurca po svetu za seksom, kvalitetnom muzikom, mamurlucima i raširenim zenicama; ona će da juriša ka odbrani Kosova, ćirilice, pravoslavlja i nataliteta.