Na ivici ludila: Bitlsi protiv Rolingstonsa

Pre nekih dve, tri godine, drugar i drugarica su me zdušno ubeđivali, da je u poslastičarnicu na Novom Beogradu, ušao niko drugi – ni pet, ni šest – već sam Iggy Pop. Nakon njihove upornosti, i mog apsolutnog negiranja, da u tu glupost poverujem, ostao je znak pitanja da li su ga stvarno videli; jer su, i posle ovoliko vremena, ostali pri tome – da je to bio on.

U redu, razumljivo je da su šanse mizerno nemoguće, da se kroz Beograd neopaženo prošunjao, a da to nitko, osim njih dvoje, nije primetio. Ali, postavlja se pitanje: “Odakle tolika doza nepoverljivosti kada bi zaista netkoga tako poznatog videli u balkanskoj metropoli?”

Više ti nitko ne veruje ni da si video Doktora Igija, a kamoli ovog usred Beograda.

Pa, mislim, i oni spavaju, jedu, prde, češkaju se po zadnjici, seku nokte na nogama, bazdi im ujutru iz usta, međutim, naša svest ih, ipak, doživljava na jedan vanzemaljski način.

Dapače, ta otuđivost od običnih ljudi dolazi briljijantnim usponom rokenrola. Odjednom više Elvis Prisli nije mogao da otpeva svoje, a da ne bude u pratnji obezbeđenja, policije i redara.

Bitlsi & Stonsi su bili čuvani poput same engleske kraljice, mada je to Peca Popović interesantno spomenuo, u svom intervjuu, za nedeljnik Ekspres, “da su Bitlsi spavali samo u dve sobe, dok su Stonsi zauzimali ceo hotel i izolovali čitavu okolinu”.

I upravo su se nad njima dva različita sveta rokenrola izgradila.

Jedan bitlsovski: umiljat, drag, blizak, naivan i topao, dok je drugi bio džegerovski: energičan, nedodirljiv, stravstven i razjaren. Uprkos tome što Lenon i ekipa nikada nisu svirali na Woodstocku, ali je kamen temeljac bio u potpunosti njihov. Nažalost, liverpulski momci su otišli u povijest, a i Džon je dobio metak zbog “tolike prisnosti”; dok kotrljajuće kamenje i dalje rocka širom sveta, i ne namerava da stane.

Ali, biografije svedoče, kolika je ta naprasna uzvišenost opasna po njih same. Momenat kada krenu da gube tlo pod nogama; kada upadnu u bezdušni vir alkohola i opijata; kada ih izmasakriraju psihički poremećaji; kada krenu zbog svega toga da im se raspadaju porodice – i kada ceo svet prati to, kao đavolsku cenu slave, da vidi kako će se na kraju završiti, retko tko se iz toga čitav izvuče. Nedvosmislen primer je Ozzy Osbourne i njegova porodica. A ovih dana kod nas, nažalost, tragedija Milića Vukašinovića.

Zato se u Jugoslaviji rokenrol gradio na bitlsovski način. Ispratio je svetska pomeranja, kontrakulturne promene, seksualnu revoluciju, razvijao se u svim pravcima, bio narodnjavan, blizak sa svojim fanovima jer nijedan od velepoznatih rockera nije bio nedodirljiv; naprotiv, svi su oni zajedno sa svojom publikom rasli u istim govnima. I Rundek, i Cane, i Džoni, i Milan, i Vlada, i Bajaga, i Koja, i Loša…

I kada su se mračne utvare nadvijale nad Yugoslavijom – oni su bili refleksija svetlosti.

Jer je rock’n’roll – nastavši na ruševinama čovečanstva koje se jedva izvuklo iz Drugog svetskog rata – u sopstvenoj bazi antiratni poklič, sa jasnom porukom, da se takav horor više nikada ne dogodi, a da njegovi predstavnici budu poput proroka i mesija, koji vode svoju publiku ka nekom šarenijem razdoblju.

Ali, nažalost, takva grozota se na Balkanu ponovo dogodila; a i, na kraju krajeva, ispostavilo se da je to bio, ipak, jedan veliki, preambiciozni, bitlsovski talas, koji je samo lupio o glomazni, industrijalizovani, džegerovski zub vremena, a zatim se stidljivo povukao, i zauvek nestao u tmini nostalgičnih sećanja u kojima je rock’n’roll nekada bio oštro koplje protiv svakojakih beštija, hulja i gnjida ovog odvratnog i usranog sveta.

1 KOMENTAR

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.