Na ovogodišnjem Danu prodavnice ploča, među specijalnim izdanjima, izdatim ekskluzivno za ovu priliku, naći će se i reizdanje mono verzije albuma „Strange Days“ grupe The Doors, iz 1967. godine, kao i mono verzija albuma “The Basement Tapes” Boba Dylana sa grupom The Band. Mono reizdanja su objavljivana i ranijih godina i izvan ove manifestacije, a veliku pažnju publike i kritike, sa izuzetno pozitivnim reakcijama na obe strane, izazvali su mono boks setovi Beatlesa, Kinksa i Boba Dylana, sa komentarima da zvuče dosta dobro i da su neke verzije pesama, pa i celokupnih albuma bolje u mono nego na stereo izdanjima.

Čitajući ove redove, možete se slobodno zapitati kako je to moguće, kada je već skoro pola veka standard slušanje muzike u stereo formatu, da izvan kruga kolekcionara, koji su spremni da izdvoje velike svote novca kako bi posedovali što raritetnija izdanja, postoji neko ko bi zaista želeo da sluša muziku u mono formatu. Cilj ovog teksta je upravo bolje upoznavanje sa prirodom mono i stereo zapisa, kao i pokušaj dolaska do odgovora na pitanje „Da li slušanje albuma, koji su originalno miksovani u mono formatu, predstavlja kvalitetan način slušanja muzike, ili je u pitanju samo zabluda kolekcionara i entuzijasta?“

Pre bilo kakve diskusije, treba u najkraćim crtama utvrditi šta je tačno monoauralni, to jest monofonski, a šta stereofonski zapis, ali i napisati nešto o njihovom istorijatu. Mono predstavlja zvučnu reprodukciju audio signala kroz jedan kanal, koji se treba percipirati kao jedinstven izvor zvuka. Čak iako biste slušali mono snimak na više zvučnika, svaki od njih bi reprodukovao isti signal. Sa druge strane, stereo predstavlja slanje dva različita zvučna signala kroz dva različita kanala, kako bi se proizvela psihoakustična iluzija prostornosti zvuka i rekreiranja originalnog prostora u kojem je zvuk snimljen.

Mono zapis datira još iz kasnog 19. veka kada su pravljeni fonografski zapisi, dalje se razvijao preko ranih gramofonskih ploča na 78 obrtaja, do standardnih ploča na 33 i 45 obrtaja u minutu. I pored toga što datira još iz ranih 1930-tih, stereo postaje tehnički i komercijalno dostupan širokoj publici tek u drugoj polovini šezdesetih, a 1969. godina se smatra godinom „trijumfa“ stereo formata. Ipak, mono je i dalje vrlo bitan deo naših života, s obzirom na to da se i dalje koristi u telekomunikacijskoj industriji, u pomagalima za osobe sa oštećenim sluhom, radio i televizijskim prenosima, filmskoj industriji, itd.

Vratimo se na šezdesete godine i temu današnjeg razgovora. Do kraja šeste decenije dvadesetog veka, većina razvijenog sveta i dalje je koristio gramofone sa jednim zvučnikom, radio uređaji u automobilima i tranzistori su takođe imali jedan zvučnik, a mono zapis se smatrao standardom. Tih godina, pojavili su se i stereo uređaji, koji su bili isuviše skupi za široke narodne mase, pa samim tim, nije im se pridavala naročito velika pažnja. Filozofija slušanja muzike bila je pozicioniranje jednog zvučnika ka glavi slušaoca, na način sličan današnjem pozioniranju televizora ili kompjuterskih monitora.

Beatlesi su, recimo, smatrali mono miksove albuma onim koje treba slušati, i na njima su zajedno radili sa producentom Georgeom Martinom. Lennon je stereo verzije i njigova reizdanja smatrao „blamirajućim“, a George Harrison „vrlo ogoljenim“. I najveći producenti toga vremena bili su zagovornici mono zvuka. Phil Spectoru je nezvanični nadimak „Back to Mono“, a njegov koncept produkcije, tzv. „zid zvika“, bazirao se na mono formatu. George Martin je poznat po izjavi „Ako niste slušali mono Sgt. Peppera, kao da ga niste ni slušali“. Brian Wilson iz Beach Boysa je albume miksovao gotovo ekskluzivno u mono formatu, smatrajući stereo nekompletnim, „s obzirom da varira od pozicije i balansa zvučnika pojedinačnih slušaoca“.

S obzirom na to da se u to vreme muzička industrija bazirala na prodaji mono verzija ploča, koje su bile višestruko jeftinije od stereo verzija, mnogo je više studijskog vremena trošeno na kreiranje mono mikseva, u odnosu na stereo. Na primer, Bob Johnson, Dylanov producent duplog albuma „Blonde on Blonde“, jednog od najboljih u njegovoj karijeri, izjavio je da je mono miks albuma bio mukotrpan posao od nekoliko dana, da bi, kako sam kaže, stereo miks završili za samo četiri sata. U nekim slučajevima, u stereo miksovima ne bi uopšte učestvovali ni originalni izvođači ni producenti, a često bi ti miksovi izostavljali ukrase i detalje iz originalnih aranžmana.

Štaviše, tehničari tog vremena, s obzirom na još uvek primitivnu tehnologiju i neiskustvo u tada novom načinu miskovanja snimaka, vrlo često su miksovali albume na, za današnje vreme, krajnje neuobičajene načine. Naime, upotreba dva individualna kanala omogućila je prostornost i širinu, ali se ona u to vreme koristila za, recimo, razdvajanje vokala na jedan kanal, od ostatka benda, koji je na drugom kanalu (primer „Yellow Submarine“ Beatlesa); smeštanja vokala samo na jedan kanal, dok se bend čuje na oba („Purple Haze“ Jimi Hendrix Experiencea); smeštanje bubnjeva samo na jedan kanal („Sunshine of your Love“ grupe Cream); itd.

Današnjem slušaocu ovakvi detalji mogu biti kako iritirajući, tako i odbojni, iako se ove verzije albuma danas smatraju njihovim „pravim verzijama“. Sa druge strane, mono zvučno polje je znatno fokusiranije, što albumima iz ove ere daje dosta jasniji, prijatniji i prirodniji zvuk. Iz tog razloga pojavila se potreba među samim izvođačima iz tog perioda, i njihovih timova, da se ta izdanja reizdaju u izvornom obliku na savremenim nosačima zvuka. Od izdavača treba izdvojiti Universal Music, koji je u okviru „deluxe“ CD edicija, uz raznorazne bonuse, nudio mono i stereo verzije albuma Velvet Undergrounda, David Bowiea, Kinksa, Creama, Tho Who, i drugih.

Pravu mejnstrim rekogniciju doneo je CD i vinilni mono boks set studijskih albuma Beatlesa, koji obuhvata period od 1963 do 1968. Ubrzo za njim, objavljeni su i boks setovi Kinksa (1964-1969) i Bob Dylana (1962-1967), oba takođe hvaljena kao izgubljena blaga šezdesetih godina. Vraćamo se na sam početak teksta, 2015. je godina, i mono albumi se i dalje reizdaju, ne samo zarad kolekcionarske vrednosti, već i zbog činjenice da su mnogi albumi predviđeni da se slušaju upravo u ovom formatu. Odgovor na zadato pitanje sa početka je, dakle, da, postoje ljudi koji žele da slušaju muziku u formatu u kom su originalno snimljeni, iako taj format nije stereo, quadrophonic ili 5.1.

Da li biste pre gledali originalnu, crno-belu verziju „Kazablanke“, kako je zaista autor predvideo, ili kolorizovanu, samo zato što je danas standard televizija u boji? Da li ćete odbiti da igrate bilo koju 2D video igricu, samo zato što danas postoje ultrarealistične 3D igre? Poput „Kazablanke“, i drugih crno-belih klasika, albumi iz ovog perioda istorije muzike oslikavaju kako način razmišljanja i pogled na svet, tako i tehnološki razvoj. Samim tim, ukoliko uopšte želite da slušate muziku šezdesetih godina, decenije koja važi za period zlatnog doba rock muzike, onda mono ne treba odbacivati kao artefakt prošlosti, jer će sutra, brže nego što smo i sami svesni, isto tako neko odbaciti ono što danas smatramo savremenim produktima kulture.

Današnji dan nije posvećen samo nosačima zvuka, već i slušanju muzike na pravi i kvalitetan način, pa, ako niste u mogućnosti da odete do neke prodavnice i tamo pazarite voljena vinilna ili CD izdanja, onda, makar, kliknite u pravom smeru.