Retki su bendovi koji uopšte prežive odlazak frontmena nakon više od decenije rada, tokom koje su izgradili određen, karakterističan izraz i ugled rodonačelnika čitavog žanra – u ovom slučaju heavy metala. Još je manji broj onih za koje se može zaključiti da je promena vokala i, po prirodi stvari, najisturenije figure sastava, prošla relativno bezbolno, čak ostavljajući (kako vreme kasnije pokaže) istorijski trag. Kada se prebrode ta dva iskušenja, preostaje treće: poslovično problematična druga ploča, sada u kontekstu novozapočete ere. Black Sabbath je odgovor na takav stvaralački izazov pružio pre tačno četiri decenije, 4. novembra 1981.

Objavljen za diskografsku kuću „Vertigo“, „Mob Rules“ je deseti album u njihovoj dugoj i turbulentnoj karijeri, a drugi na kome se iza mikrofona našao Ronnie James Dio. Usledio je nakon velikog uspeha ploče „Heaven and Hell“, Diovog vatrenog krštenja do danas slavljenog kao dela obavezne lektire iz domena „teškog zvuka”. Usred turneje koja je pratila promociju, grupu napušta bubnjar Bill Ward, te na njegovo mesto uoči snimanja narednog studijskog ostvarenja dolazi Vinny Apice. Kao veliki poštovalac Sabbatha i svog prethodnika, bez problema se uklopio u postavu koju su pored Dia činili gitarski virtuoz Tony Iommi i basista Geezer Butler. Na klavijaturama je gostovao Geoff Nicholls.

Ne samo zbog očekivanog pritiska da nadmaše ili makar zadrže nivo prethodne ploče, snimanje u losanđeleskom studiju „Record Plant“ pratila je prilično čudna atmosfera. Članovi su većinom vodili pojedinačne borbe sa zavisnostima, čemu su ubrzo dodate one zajedničke, oko kreativnog udela na predstojećem materijalu. Iommi se snimanja seća kao konfuznog i nelagodnog, pre svega usled promenjenog radnog pristupa. Koautori svih devet pesama bili su on, Butler i Dio, s tim što je potonji u potpunosti preuzeo ulogu tekstopisca, na basistino neskriveno nezadovoljstvo. Biograf benda, novinar Mick Wall, smatra da je ploči time oduzeta prepoznatljivost Sabbatha, učinivši je „generičnijom i više američkom“, lišenom „brutalnog, čudnovatog, britanskog elementa od pre.“

Sam Dio je „Mob Rules“ smatrao podjednako kvalitetnim albumom kao „Heaven and Hell“, s tim što su na strani prvog činjenice da je probio led i bio osmišljen sa upadljivo više žara. „Ako zajedno niste srećni, a to se s vremenom neminovno dešava, dobijete istu takvu ploču“, rekao je jednom prilikom. Tada mu je, zapravo, već bio ponuđen solistički ugovor sa „Warner Brothers“, a rastanak na vidiku čekao je i producenta Martina Bircha koji ubrzo prelazi u tabor saradnika benda Iron Maiden. Iommi danas ističe kako, uprkos svemu, neobično voli ovaj album, u čemu nipošto nije usamljen: sagledamo li većinom pozitivne reakcije kritike, stiče se utisak da je u pitanju zaista nepravedno potcenjeno delo.

Inače, pored trenutnih, proces nastanka ploče pratili su i demoni prošlosti – barem tako veruju pojedini fanovi, tvrdeći kako se sa zanimljivog omota mogu iščitati dobro zakamuflirani tragovi. Radi se o modifikovanom delu „Dream 1: Crucifiers“ Grega Hildebranda, nastalom deset godina ranije. U odnosu na original, naslovna slika ploče je uveličana, ime benda i albuma dodati su na zadnji zid, levo je postavljeno raspeće umesto prvobitne udice, dok je središnja mrlja preoblikovana u nešto nalik đavoljoj glavi.

Namera autora, inače umetnika naklonjenog žanrovima naučne fantastike i klasične fantazije, bila je da takva estetika korespondira sa pretežno mračnom tematikom stihova. S obzirom na to da se u dnu omota nalazi Hildebrandov potpis, pojedini fanovi do danas uporno insistiraju na tome da, ako se pažljivije zagledate, okolne fleke formiraju natpis „Kill Ozzy“ ili samo „Ozzy“ – što je Iommi odbacio kao besmislicu.

Pesma koja otvara A stranu ploče, „Turn Up the Night“ , udarnički je primer heavy metal zvuka sa posebno istaknutim, nezadrživim bubnjevima, čistim moćnim vokalom i gitarom koja se razigrava na pravim mestima. Takav potencijal hita koji istog trenutka podiže adrenalin nijedna sledeća numera ne uspeva da u potpunosti ponovi. No, svoje kvalitete ima i „Voodoo“ , tematski i klasičnijim rock zvukom koji čuva stil tek okončanih sedamdesetih, skoro pa produžetak „Tarot Woman“ iz repertoara Diovog prethodnog benda. Neverovatna je usaglašenost ritam sekcije, gitare i predivne izražajnosti glasa.

Vrhunac ploče stiže veoma brzo i zove se „The Sign of the Southern Cross“ . Monumentalno raskošna kompozicija u trajanju od sedam i po minuta, počinje sanjivom atmosferom akustičnog zvuka koji suptilno sledi vokalno izvođenje. Ubrzo oboje narastaju do samouverenog i furioznog daljeg toka intoniranog Diovim čuvenim proročko-propovedničkim kvalitetom interpretacije. Dok se naslov odnosi na sazvežđe (Southern Cross ili Crux) u južnom delu Mlečnog puta, neizostavno je spominjanje jednog od autorovih opsesivnih motiva duge, uz vrstu pouke date kroz stih: Don’t live for pleasure, make life your treasure. Pred nama je primer savršeno kontrolisanog, bogato nijansiranog glasa koji zvuči neopisivo moćno.

Instrumental „E5150“ neobično odudara, predstavljajući ubedljivo najčudniji deo albuma. Naslov zapravo glasi „Evil“, grubo preneto sa rimskih cifara (pri čemu je V – 5, I – 1, a L – 50). Kompoziciju su koristili prilikom otvaranja koncerata na pratećoj turneji. Neobično „svemirski“ zvuk, nalik ehu koji dolazi iz nepregledne praznine, predstavlja presek uoči naslovne numere sa velikim simboličkim i dinamičnim potencijalom.

„The Mob Rules“ kreće kao krik produžen u vrlo energičnu, uzbunjivačku pesmu zgodnu za više nivoa tumačenja (i danas nepromenjeno relevantnu: If you listen to fools, the mob rules). U nešto drugačijoj verziji, prethodno se našla na soundtracku filma „Heavy Metal“, baš kao i „E5150“ – koju, istina, čujemo mada nije zvanično istaknuta u odjavnom delu.

B stranu odmah obeležava još jedna starinska stvar, na prvo slušanje možda čudna i neskladna „Country Girl“. Pošto, naročito rifom, isprva prizove u sećanje početke karijere Black Sabbatha, uviđamo da je drugom i stišanijom polovinom skliznula ka mističnom, epskom raspoloženju specifičnom za Rainbow. Čak su smisao i pesničke slike veoma bliski baladi „Catch the Rainbow“. Nakon toga dolazi nešto dinamičnija, direktna „Slipping Away“ svedenog ritma.

Grandiozna numera „Falling Off The Edge of the World“ predstavlja kompleksno, zamagljeno snoviđenje o prošlosti kao idealu suprotstavljenom dubokom osećanju nesnalaženja i stranosti postojanja u sadašnjem trenutku. Neobično su topli i dirljivi početni, baladični stihovi: I think about closing the door / and lately I think of it more / I’m living well out of my time / I feel like I’m losing my mind. / I should be at the table round / a servant of the crown, / the keeper of the sign, / to sparkle and to shine. Štimung posebno kreiraju klavijature, čiji se zvuk gubi u odsečnom spoju gitare i bubnjeva, dalekom odjeku melodije „Iron Man“ . Za njima dolazi nezaboravna eksplozija u punom zamahu kompozicije, sa objedinjenim najboljim odlikama koje je sviračka ekipa demonstrirala na prethodnim numerama.

Album zaokružuje pesma „Over and Over“, još jedna neobična laganija stvar, sigurnog, čvrstog zvuka i ubedljive sprege vokala sa instrumentalom. Poziva na introspekciju, melanholiju i zamišljenost, razbijane tek uzbudljivim Iommijevim soliranjem.

Pre svega, nije bilo lako odmeniti Ozzyja, po mišljenju mnogih apsolutni simbol benda, tako da je već dovođenje Dia predstavljalo ogroman, rizičan iskorak. Kada je već prošlo više nego dobro, rezultirajući statusom klasika u koji se „Heaven and Hell“ ubrzo prirodno uljuljkao, na red dolazi spomenuti izazov drugog albuma (ovde, zapravo, samo sa novim pevačem).

Navedeno stvara već u začetku nezahvalnu polazišnu osnovu, tako da su mišljenja o ploči „Mob Rules“ do danas podeljena: od obožavalaca koji je smatraju nepravedno omalovažavanom, do onih čiji je utisak kako album ostaje u dubokoj senci izuzetnog prethodnika, samim tim ne ispunivši celokupni potencijal. Postoje i zastupnici trećeg stanovišta, kojima su upravo dva Ronijeva studijska albuma s početka osamdesetih bila možda prvo upoznavanje sa bendom uopšte, ali ih i nezavisno od toga smatraju samim vrhuncem diskografije Sabbatha.

„Mob Rules“ je ploča u čijim se mračnijim, pomalo rezigniranim (iako nipošto umornim) tonovima naslućuju sva umetnička i međuljudska kolebanja koja su okruživala i pritiskala članove benda u periodu njenog nastanka. Pa ipak, postignuti zvuk je ubedljiv, konzistentan, potpuno sampouzdan. Već ranije zastupljena ideja obraćanja i poigravanja pripovedačkom pozicijom ili vizurom dobila je nove varijante, ali se od nje nije odustalo.

Izrazita obojenost Diovim autorskim prisustvom ne umanjuje udeo ostalih članova. Gromoglasno izrekavši svoje, album podjednako efektan odjek dobija u svetu današnjice – zato ne bi bilo nimalo loše vratiti se njegovom opominjućem, istovremeno  zagasitom i burnom štimungu.