Kratka povijest idiotizma – Životarenje i smrt srpske alternative

balkanrock repetitor darkwood dub vizelj bitipaitibi buč kesidi artan lili kkn

Pre nego što se upustite u čitanje ovog teksta, trebalo bi da imate dve stvari u vidu: 1) ovo će biti nešto duži tekst, 2) u ovom tekstu ćete naići na neke stavove koje ne biste očekivali u ovoj kolumni ili na ovom sajtu.

Ako ste kojim slučajem imali tu nesreću da ste na ovaj ili onaj način umešani u bilo šta alternativno na Balkanu, nesvesno ste od samog starta u problemu. Ako je u pitanju alternativna medicina, saberite se i okrenite se zvaničnoj medicini, desiće vam se nešto gadno, stotinu mu nenapisanih recepata. Ako ste se našli u alternativnim kulturnim kružoocima, onda jebi ga. Ne pomažu ni vakcine. Rečima Varga Vikernesa na njegovom bizarnom YouTube kanalu „Zašto je to tako? Hajde da saznamo!“

Sve što ima veze sa kulturom ovog podneblja sistematski je uništavano nekih tridesetak godina i sa te strane je sve jasno i vrapcima na grani. Kad je u pitanju ono buntovno, nepriznato, nezvanično i odmetnuto, situacija je haotična. Za razliku od nekih boljih haosa, ovaj stagnira. Stagnira, skoro deceniju i po. Ako za zvanične sfere kulture možemo da razumemo zašto su u rasulu, koji đavo nije u redu sa ovom tobože svih stega oslobođenom alternativnom kulturom? Odgovor koji se neumitno nameće je ono čuveno „nema ’leba od muziciranja/umetnosti“. To nas dovodi do jednog od mnogih paradoksa naše scene.

Gde odu te sve te pare od festivala, turneja, rasprodatih klubova, Telenor reklama, RTS-ovih serija za mlade? Od učestvovanja u žiriju kod Branke Glavonjić u onom grotesknom „Buntu“? Na mokar spid? Lešenje od Džeka jednom mesečno? Infostan? Okej, možda to i nisu neke pare, ali zašto nisu? To, naravno, nije direktna krivica bilo kog benda. Krivica se ne nalazi nužno ni na plećima od Dunava mutnijih organizatora. Krivica je, rečima kultne serije, negde tamo. Tamo između autora, distributera, promotera, konzumenta, medija i prošlosti, naravno. Uvek je kriva prošlost što sada nemamo snage, volje ili cojones da uradimo nešto drugačije. Ostavimo ovu ciničnu opasku po strani, svi ostali delimo „zasluge“ za trulež na tzv. sceni.

Oni koje danas bez pogovora smatramo za heroje domaće alternative, na korak su da postanu nakaradni kao ex-yu rock „zvezde“. Ono što je preteklo od novog vala u svojim medijskim pojavljivanjima i obraćanjima prodaje žvaku toliko puta prežvakanu da je izgubila svaki miris i ukus. Kada je u pitanju stvaralaštvo, nekoliko njih i dalje ima momente gde blista, ali momenti nisu dovoljni ni za šta ozbiljnije. Da li je neko jutro promenilo sve, verovatno zna samo pokojni Davorin Popović, pošto se od kompilacije koja je pre 12 godina pozajmila naziv ove pesme za svoju ličnu kartu drže samo dva benda. Dvanaest godina, čak i Arctic Monkeys postoje duže od toga. Dođavola, i ona dva od iste majke rođena kretena iz Mančestera su duže održali Oasis (i na kraju još ispali relevantni do samog raspada). Dok ne možemo da izuzmemo stamene bendove poput KKN-a ili Jarbola, pitanje je gde su potonuli i zašto ostali heroji tog vremena, ako im je muzika avaj uvek relevantna.

A ovi najsvežiji od „matoraca“, šta je sa njima? Repetitor se i dalje drži kao jedan od najvećih bendova na ovim prostorima, Artan Lili posle inicijalnog megauspeha jedva porodiše ostatak drugog albuma, kontinualna drama zvana Bitipatibi je postala zanimljivija na društvenim mrežama nego što je ikada bila zanimljiva za uši. Darkwood Dub bizarnim sticajem okolnosti nekako spada u ovu ekipu, ali u drugoj formi (dve forme, zapravo). Stagniranje je možda reč koja odiše rezigniranošću, ali je upotrebljavam svesno.

Simptomatično za ovaj propali eksperiment od društva, sve smo u stanju da konstatujemo, ali ni tuđim prstom ne bismo mrdnuli da od loših uslova stvorimo dobre. I hirurg i anesteziolog znaju da alternativa na Balkanu gubi previše krvi i umire na stolu. Taman da se proglasi vreme smrti, a preminuli pacijent pošalje mrtvozorniku, javlja se generacija koja stalno „bulji u telefon“.

Buč Kesidi Elektropionir Beograd

I pre nego što odahnete, vesti nisu baš vau. Jednokratna poseta mrtvozorniku nije otkazana. Odložena? Možda. Otkazana? Nikako. Po prvi put u novijoj istoriji (hehe), imamo gomilu bendova koji se, svesno ili ne, obraćaju svojim i srodnim generacijama. Daju glas svojoj publici, pa makar on bio besmislen i uzaludan, njihov je. Neko će reći da bilo koje delo koje pomaže nekome da bolje spozna sebe i život nije besmisleno i uzaludno i taj neko će biti u pravu. Ono što pomalo razbija entuzijazam je činjenica da gomila mladih bendova koja polako preuzima spotlight, kao da želi da automatski dođe u poziciju u kojoj se nalaze domaći bendovi na kojima su odrastali (kod nekih proces još uvek traje). Neverovatna je i njihova povezanost i po svemu sudeći prijateljski odnos. S druge strane te medalje, svi nekako jure isti cilj, prolazeći istim stazama, otvarajući ista vrata. Imaju priliku da sa autoputa balkanskog alternative klišea siđu na potpuno nepredviđenom skretanju, jedno od takvih je bio Hali Gali vašar u Drugstoreu. Lični favorit će svakako ostati Buč Kesidi sa svojim prošlogodišnjim hiperhitom. Taj bend jedini kapira kako se sve radi.

U probleme organizacije muzičkih događaja i finansija ne bih da se upuštam u ovom tekstu, postao bi neki miks emisija Milomira Marića i „Nedeljnika“, a taj nivo tek treba da dostignemo. Sve se svodi na diletantizam i ugradnju. Tema je tužna, a proleće je stiglo i što kaže Aksentijević Vladan, „svima je do jaja“, ko smo mi da kvarimo to.

Jedna od karika u rđavom trulom lancu je i publika. Iako je kroz redove ove kolumne publika nebrojeno puta razvlačena kao kore za burek, red bi bio da se podsetimo – otvorite umove ljudi. Kalendar kaže da je 2019. godina, ne možete da slušate jedne te iste stvari non-stop i žalite se kako se ništa novo nije pojavilo. Mislim stvarno. Nismo mi ovde da bismo vam crtali šta da slušate (A čemu služi odeljak Recenzije? pit. urednika), ali dajte se urazumit. Ako znate nekog ko može da tvrdi 2019. godine da su Divlje Jagode bili dobar, a kamoli najbolji bend u vremenu kada su diskografski bili aktivni, poklonite mu kalendar. Isto važi i za one zaklete alternativce koji ne pobegoše dalje od Discipline, EKV-a, Haustora, Idola ili u malo boljem slučaju, Jarbola.

Najbolniji udar biča ovog meseca (pored obligatornog upućenog bendovima koji nisu u stanju da porode pišljivi hit) ide kolegama iz „branše“. Alo, muzički novinari vajni, jeste li vi upamet? Pa ne možemo baš sve subjektivno da posmatramo. Ne može baš sve da valja, samo jer je domaće! No, i pored tog neprofesionalizma, mnogo je veći problem romantizovanje padavičarskog fazona leta gospodnjeg 2019. Najozbiljnije, većinu blogova i portala ovde kao da vodi neka ne toliko kul verzija Hajda iz „Veselih Sedamdesetih“.

Promptno dizanje kuke i motike na svaki nagoveštaj bilo kakvog sistema, progresa, hita i konsistencije na sceni i dalje ljudi dočekuju na nož. S druge strane, saopštenja sedmorazrednih bendova koji kreativno nisu odmakli od šestog razreda se uredno puštaju i prate. Jasno je da sve ima svoju publiku, ali nemojte, za ime sveta, hraniti svinju pa kukati posle kako je predebela. „Almost Famous“ je izmišljotina Kamerona Kroua, niste kul ako pišete o nekom bendu, vi ste deo mehanizma, mehanizma koji je potreban da bi taj neki bend imao pokrivenost. Smete apsolutno da kritikujete, smete da hvalite, smete sve, samo ne smete da budete strogo subjektivni, to će vama ubiti kredibilitet, a bendu legitimitet. Podstaknite publiku da ostavi relikte prošlosti tamo gde im je mesto, bendovi će pratiti brzo. Domino efekat mora od nekud da počne. Da srpska alternativa ne završi u mrtvačnici, ugledajte se na inostranstvo. Svi vi.

17 KOMENTARA

  1. Ovaj tekst zapravo pogađa suštinu. Problem je što većina mlađanih mrsomudadžija odbija da čuje i prihvati istinu i realnost, i umesto toga bira da živi u svom malom univerzumu “nas 200 smo fensi i baš smo najs i mnogo smo lepi i pametni, a ovi svi ostali su seljaci”
    Sektašenje i zatvaranje u male krugove u kojima se pljuje po svemu “ostalom” je rak koji ovde raste već više od dve decenije. Povremeno se neko normalniji otme po malo tu i tamo, ali sve dok postoje oni koji ga hrane, tumor opstaje i raste.

    Najlepši noviji prmer vam je Dingospo Dali … bend koji je odbačen i konstantno pljuvan od kvazi-gradskih-kvazi- pametnjakovića-kvazi-pozera jer je pobedio “na onom glupavom Buntu koji je samo za seljake”.
    Zlo, iskvareno i pogrešno.
    Zato što se uvukao Kardašijanovski duh i pristup (mada mora se priznati vizionarstvo ekipi – bili su Kardašijani pre Kardšijanovih, oh užasa!) muzici, Srpska muzička scena (šta god to bilo) je sistematski i vrlo precizno gažena i uništavana, tako što se negativnom selekcijom trovalo ono malo zdravog duha i pristupa svetu.

    Zato danas imamo situaciju da novi Bajagin album (dobar, ali realno za Bajagića prosečan) zvuči bolje i svežije od (skoro) svega snimljenog prošle godine ovde, zato Darkwood Dub od Elektro-pionira na ovamo nije snimio kršten album, zato KKN izbaciju već tri albuma zaredom koji su debelo debelo ispod njihovih realnih mogućnosti … Da ne nabrajam dalje ponaosob.
    Ostaje nam da se nadamo da će se opet neko od mladih snaga (možda baš pominjani Buč Kesidi) otrgnuti iz žabokrečine lažnog fenseraja koji utapa u blato i kaljugu zdrave muzičke radnike.
    Svi vi koji mislite da se niste prepoznali u ovom komentaru – razmislite još jednom …

  2. Šta tačno znači rečenica:
    “Taman da se proglasi vreme smrti, a preminuli pacijent pošalje mrtvozorniku, javlja se generacija koja stalno „bulji u telefon“.”
    ???
    Unapred zahvaljujem na pojašnjenju…
    D.P.

  3. A kako da se ugledamo na inostranstvo kad ni tržište nemamo (da ne pričam o teritoriji)? Ne možeš ni bend u konstantnoj postavi da održiš, a kamoli nekakvu turneju u pravom smislu te reči. Nemaš državne (da, državne) institucije koje će te podržati. Pravi kompromise, batali sve ili se jednostavno snalazi kako znaš i umeš – to ti je to.

  4. Nemam ništa protiv da svako kaže šta misli ali ne treba baš sve da prođe kroz uredničko sito i rešeto. Ovaj tekst nema ni glavu ni rep, autor ne zna di udara, ne zna se šta je poenta. ako to autor ne ume i ne vidi, urednik je morao da mu ukaže na to i pošalje tekst na doradu. Srdačan pozdrav!

  5. Svima kojima ovaj tekst nije jasan, ne slažu se sa njim, ili ne znaju šta je pisac hteo da kaže, toplo preporučujem da tekst pročitaju još jednom.

    Ako i posle drugog puta budete imali zamerke, pročitajte ga još dva puta. Nakon toga još četiri. Sve dok ne budete ukapirali da tekst ima poruku i da poziva vas da uradite nešto da se ova scena pomeri sa mrtve tačke, bilo da ste bend, publika, ili novinar.

  6. Napustio citanje posle 2 ipo slova. Ovaj maliciozni clanak je udar na nasu jaku scenu i njene protagoniste. Isprazne price novog talasa? Te price su zlatna grana heroja nekih davno proslih vremena…i ovih sada, a i onih sutra. Danasnji alternativni umetnici svojim darom da kazu sve ne rekavsi nista su krem krema omnipotentnog talenta i sposobnosti da godinama istrajavas u necemu sa pola truda i cetvrtinom novih ideja. Nije to nesposobnost ni nase publike da prihvati nove koncepte i ideje, nego je to usavrsavanje starih, oprobanih recepata i nalazenje novih znacenja u starim estetikama, pojmovima, konceptima, uzorima. Otkud uopste ideje da nesto ne valja, kada nam je svima prosto neprijatno koliko nam je dobra scena?

  7. Intelekt i sposobnost osoba u društvu definiše celo društvo, njegove standarde i sisteme vrednosti. Kada nemaš sopstvene rezultate niti ideje o tome kako i šta je ispravno, onda počinješ da se dičiš (kvazi)nacionalizmom i da u množini prihvataš uspehe pojedinca kao svoje, da se boriš za ideale iako se ne boriš za ono osnovno – dostojansvenost sopstvenog života. Čim nema toga, nema ni savesti, a gde savesti pojedica nema, nema ni sistema vrednosti. Onda tako godinama, bez savesti i svesti uloge pojedinca u celokupnom mehanizmu, sve drastičnije propadamo i u svemu zaostajemo kao celina. Tehnički smo i u 2019. godini nepismeni, jer se odavno pismenost izmestila od onog šta je nekada predstavljala. Ne možeš iz korova filadendron isčupati, pa tako i u jednom omanjem podskupu ovog društva, zvanom rokenrol, vlada zabluda da ga čine bolji i umešniji primerci društva. Rokenrol je davno (kao i pismenost) otišao pedeset koraka dalje od onoga kako ga mi doživljavamo. Zato današnje uzdanice domaćeg rokenrola u metropoli i višemilionskom gradu imaju koncert decenije sa tri hiljade prodatih ulaznica, a neki omanji “jedan od hiljadu rnr bendova” bend ima čak pedeset. Zašto 50? Danas, u 2019. godini kada je sve HD i sve je instant i sve šljašti i sija, nikoga više ne zanima da plati ulaznicu za bedni raspali razglas i dve sijalice iz 1978.godine i grupu ljudi kojima to ništa ne smeta i koji prihvataju to kao nekakvu šansu. Zašto im ne smeta? Iz istog razloga iz kog im ne smeta i nesnošljivo loša produkcja i neka “benda fotka sa probe” na “uradi sam” Jutub plaformi. Zašto? Jer ne umeju bolje. Ne znaju. Da li neko očekuje da onda umeju da naprave kompoziciju?
    Onda baciš pogled malo samo pored, tamo gde su oni koje rokeri više hejtuju nego što oni hejtuju rokere, pa se pitaš zašto je moderan Rap i Trap-pop tu gde jeste? Na Jutubu simpatični vizuali kvalitetni audio izradci, pesme lete ko na “traci”, gomila samostalnih izdavačkih kuća, gengova, i ostalih udruženja koja pozivaju na event u kome sve svetli da oslepiš i vibrira da ogluviš. Onda baciš pogled još malo dalje, preko grane, i vidiš nekakav The 1975 i skontaš da rade po istom takvom principu. Rokenrol.

    • Da li stvarno misliš da bendovima odgovara nedostatak kvalitetnih mesta gde se može svirati, da ljudi vole da snimaju u niskobudžetnim studijima i prave spotove sa jednom kamerom? Sve to što nalaziš u modernom rap-u košta. Ja zaista ne znam kako se novac obrće u okviru tog žanra ali znam da se muzičari koji u ovom momentu pokušavaju da se ostvare u roku nalaze u sistemu bez zdrave infrastrukture gde se od benda očekuje da plati sve od opreme na kojoj svira preko studija i spota pa maltene sve do te sijalice iz 78. Isto tako znam da veliki broj mladih entuzijasta ulazi u celu tu priču sa gitarom koju su tata i mama kupili detetu za rodjendan od tromesečne uštedjevine. Na scenu isplivavaju bendovi sa boljim vezama i boljom materijalnom osnovom. Takav sistem je neodrživ a rezultat svega je 50 prodatih karata u klubu sa bednim razglasom.

      • Trebalo bi da znaš kako se “obrće” novac kod tog žanra, kao što bi trebalo da znaju i svi ostali mladi, pa čak i sredovečni muzičari. U tome je problem. Niko ništa ne zna a očekuje da se nešto desi.

  8. Ima jedan bend iz Beograda koji niste otkrili, a koji je sve vreme ispred svih, zove se Plejboj, obratite paznju, bas takav bend je godinama potreban, a svima je ispred nosa i sviraju i dalje…

  9. Mojne samo na inostranstvo da se iko ugledava, tamo čemer traje duže nego u nas. Stagnacija je trajala neko vreme, idemo nizbrdo odavno. Najboljim se zove bend koj svira rifove koje smo iz neznanja svirali u osmom razredu osnovne pre 35 godina… Ne mogu da verujem da sad pišem, al’ ajde… Skoro pa apsolutno sve na domaćoj sceni je smejurija odavno, kako bendovi, tako i menadžeri, organizatori, toboži izdavači, novinari, radio voditelji, tv voditelji, pa i publika. Skoro pa niko tu više blagog pojma nema po kom osnovu se uopšte nešto i stvara, kuda se ide, šta se želi postići, često ne umeju ni da se bar dobro prozezaju. I šta je uopšte danas hit? Hit je napraviti nešto autentično i novo, to bi bilo hit. Meni muka od bine, od klišea da bend svira instrumente na bini, da skakuću i glume ludilo, da su tu reflektori, muka mi od konstalacija strofa refren, srednji deo, strofa refren, od istih rokenrol pokreta telom, ikonografije, fotkenje benda, spotovi, pičke materine. S tim prvo treba završiti, sve klišee razbucati, pa krenuti iz nekog novog početka. TREBALO BI SVE PORUŠITI I U PEPEO PRETVOTITI. DOSADNO JE!

  10. Stvarno mi nije najjasnije šta je pesnik hteo da kaže. Ali svakako imam da dodam: postoje bendovi i van Beograda, verovali ili ne! Neki od njih su, zapravo, odlični.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde