Pre nego što se upustite u čitanje ovog teksta, trebalo bi da imate dve stvari u vidu: 1) ovo će biti nešto duži tekst, 2) u ovom tekstu ćete naići na neke stavove koje ne biste očekivali u ovoj kolumni ili na ovom sajtu.

Ako ste kojim slučajem imali tu nesreću da ste na ovaj ili onaj način umešani u bilo šta alternativno na Balkanu, nesvesno ste od samog starta u problemu. Ako je u pitanju alternativna medicina, saberite se i okrenite se zvaničnoj medicini, desiće vam se nešto gadno, stotinu mu nenapisanih recepata. Ako ste se našli u alternativnim kulturnim kružoocima, onda jebi ga. Ne pomažu ni vakcine. Rečima Varga Vikernesa na njegovom bizarnom YouTube kanalu „Zašto je to tako? Hajde da saznamo!“

Sve što ima veze sa kulturom ovog podneblja sistematski je uništavano nekih tridesetak godina i sa te strane je sve jasno i vrapcima na grani. Kad je u pitanju ono buntovno, nepriznato, nezvanično i odmetnuto, situacija je haotična. Za razliku od nekih boljih haosa, ovaj stagnira. Stagnira, skoro deceniju i po. Ako za zvanične sfere kulture možemo da razumemo zašto su u rasulu, koji đavo nije u redu sa ovom tobože svih stega oslobođenom alternativnom kulturom? Odgovor koji se neumitno nameće je ono čuveno „nema ’leba od muziciranja/umetnosti“. To nas dovodi do jednog od mnogih paradoksa naše scene.

Gde odu te sve te pare od festivala, turneja, rasprodatih klubova, Telenor reklama, RTS-ovih serija za mlade? Od učestvovanja u žiriju kod Branke Glavonjić u onom grotesknom „Buntu“? Na mokar spid? Lešenje od Džeka jednom mesečno? Infostan? Okej, možda to i nisu neke pare, ali zašto nisu? To, naravno, nije direktna krivica bilo kog benda. Krivica se ne nalazi nužno ni na plećima od Dunava mutnijih organizatora. Krivica je, rečima kultne serije, negde tamo. Tamo između autora, distributera, promotera, konzumenta, medija i prošlosti, naravno. Uvek je kriva prošlost što sada nemamo snage, volje ili cojones da uradimo nešto drugačije. Ostavimo ovu ciničnu opasku po strani, svi ostali delimo „zasluge“ za trulež na tzv. sceni.

Oni koje danas bez pogovora smatramo za heroje domaće alternative, na korak su da postanu nakaradni kao ex-yu rock „zvezde“. Ono što je preteklo od novog vala u svojim medijskim pojavljivanjima i obraćanjima prodaje žvaku toliko puta prežvakanu da je izgubila svaki miris i ukus. Kada je u pitanju stvaralaštvo, nekoliko njih i dalje ima momente gde blista, ali momenti nisu dovoljni ni za šta ozbiljnije. Da li je neko jutro promenilo sve, verovatno zna samo pokojni Davorin Popović, pošto se od kompilacije koja je pre 12 godina pozajmila naziv ove pesme za svoju ličnu kartu drže samo dva benda. Dvanaest godina, čak i Arctic Monkeys postoje duže od toga. Dođavola, i ona dva od iste majke rođena kretena iz Mančestera su duže održali Oasis (i na kraju još ispali relevantni do samog raspada). Dok ne možemo da izuzmemo stamene bendove poput KKN-a ili Jarbola, pitanje je gde su potonuli i zašto ostali heroji tog vremena, ako im je muzika avaj uvek relevantna.

A ovi najsvežiji od „matoraca“, šta je sa njima? Repetitor se i dalje drži kao jedan od najvećih bendova na ovim prostorima, Artan Lili posle inicijalnog megauspeha jedva porodiše ostatak drugog albuma, kontinualna drama zvana Bitipatibi je postala zanimljivija na društvenim mrežama nego što je ikada bila zanimljiva za uši. Darkwood Dub bizarnim sticajem okolnosti nekako spada u ovu ekipu, ali u drugoj formi (dve forme, zapravo). Stagniranje je možda reč koja odiše rezigniranošću, ali je upotrebljavam svesno.

Simptomatično za ovaj propali eksperiment od društva, sve smo u stanju da konstatujemo, ali ni tuđim prstom ne bismo mrdnuli da od loših uslova stvorimo dobre. I hirurg i anesteziolog znaju da alternativa na Balkanu gubi previše krvi i umire na stolu. Taman da se proglasi vreme smrti, a preminuli pacijent pošalje mrtvozorniku, javlja se generacija koja stalno „bulji u telefon“.

I pre nego što odahnete, vesti nisu baš vau. Jednokratna poseta mrtvozorniku nije otkazana. Odložena? Možda. Otkazana? Nikako. Po prvi put u novijoj istoriji (hehe), imamo gomilu bendova koji se, svesno ili ne, obraćaju svojim i srodnim generacijama. Daju glas svojoj publici, pa makar on bio besmislen i uzaludan, njihov je. Neko će reći da bilo koje delo koje pomaže nekome da bolje spozna sebe i život nije besmisleno i uzaludno i taj neko će biti u pravu. Ono što pomalo razbija entuzijazam je činjenica da gomila mladih bendova koja polako preuzima spotlight, kao da želi da automatski dođe u poziciju u kojoj se nalaze domaći bendovi na kojima su odrastali (kod nekih proces još uvek traje). Neverovatna je i njihova povezanost i po svemu sudeći prijateljski odnos. S druge strane te medalje, svi nekako jure isti cilj, prolazeći istim stazama, otvarajući ista vrata. Imaju priliku da sa autoputa balkanskog alternative klišea siđu na potpuno nepredviđenom skretanju, jedno od takvih je bio Hali Gali vašar u Drugstoreu. Lični favorit će svakako ostati Buč Kesidi sa svojim prošlogodišnjim hiperhitom. Taj bend jedini kapira kako se sve radi.

U probleme organizacije muzičkih događaja i finansija ne bih da se upuštam u ovom tekstu, postao bi neki miks emisija Milomira Marića i „Nedeljnika“, a taj nivo tek treba da dostignemo. Sve se svodi na diletantizam i ugradnju. Tema je tužna, a proleće je stiglo i što kaže Aksentijević Vladan, „svima je do jaja“, ko smo mi da kvarimo to.

Jedna od karika u rđavom trulom lancu je i publika. Iako je kroz redove ove kolumne publika nebrojeno puta razvlačena kao kore za burek, red bi bio da se podsetimo – otvorite umove ljudi. Kalendar kaže da je 2019. godina, ne možete da slušate jedne te iste stvari non-stop i žalite se kako se ništa novo nije pojavilo. Mislim stvarno. Nismo mi ovde da bismo vam crtali šta da slušate (A čemu služi odeljak Recenzije? pit. urednika), ali dajte se urazumit. Ako znate nekog ko može da tvrdi 2019. godine da su Divlje Jagode bili dobar, a kamoli najbolji bend u vremenu kada su diskografski bili aktivni, poklonite mu kalendar. Isto važi i za one zaklete alternativce koji ne pobegoše dalje od Discipline, EKV-a, Haustora, Idola ili u malo boljem slučaju, Jarbola.

Najbolniji udar biča ovog meseca (pored obligatornog upućenog bendovima koji nisu u stanju da porode pišljivi hit) ide kolegama iz „branše“. Alo, muzički novinari vajni, jeste li vi upamet? Pa ne možemo baš sve subjektivno da posmatramo. Ne može baš sve da valja, samo jer je domaće! No, i pored tog neprofesionalizma, mnogo je veći problem romantizovanje padavičarskog fazona leta gospodnjeg 2019. Najozbiljnije, većinu blogova i portala ovde kao da vodi neka ne toliko kul verzija Hajda iz „Veselih Sedamdesetih“.

Promptno dizanje kuke i motike na svaki nagoveštaj bilo kakvog sistema, progresa, hita i konsistencije na sceni i dalje ljudi dočekuju na nož. S druge strane, saopštenja sedmorazrednih bendova koji kreativno nisu odmakli od šestog razreda se uredno puštaju i prate. Jasno je da sve ima svoju publiku, ali nemojte, za ime sveta, hraniti svinju pa kukati posle kako je predebela. „Almost Famous“ je izmišljotina Kamerona Kroua, niste kul ako pišete o nekom bendu, vi ste deo mehanizma, mehanizma koji je potreban da bi taj neki bend imao pokrivenost. Smete apsolutno da kritikujete, smete da hvalite, smete sve, samo ne smete da budete strogo subjektivni, to će vama ubiti kredibilitet, a bendu legitimitet. Podstaknite publiku da ostavi relikte prošlosti tamo gde im je mesto, bendovi će pratiti brzo. Domino efekat mora od nekud da počne. Da srpska alternativa ne završi u mrtvačnici, ugledajte se na inostranstvo. Svi vi.