-

Naslovna Autorski članci Kolumne i članci Kratka povijest idiotizma: Spisak postoji

Kratka povijest idiotizma: Spisak postoji

kratka povijest idiotizima spisak postoji plus jedan maj

Znate šta ubija svaki vid jasne i funkcionalne organizacije? Sile sa zapada? Ruski oligarsi? Domaći oligarsi? Osiromašeni uranijum? Boemi u pokušaju kojima niko nije rekao da su šeširi glupost ako niste Bob Dilan ili Tom Vejts? Jok. Ništa od ponuđenog, koliko god autor ovog teksta voli da tvrdi da je poslednja opcija zapravo tačna, realnost je nešto drugačija. Svaki sistem, kao i svaku osnovu za sistem kao od šale može da razori jedna naizgled benigna stvar – drugarski pristup svemu.

Pređimo na stvar, ovomesečni kamenčić u mojoj cipeli od kog će se stvoriti trn u nečijem oku je činjenica da je ovde sve prokleto drugarski, puno nepotizma i kao takvo, ne stvara plodno zemljište ni za šta osim za hroničnu beznadežnost. Prvi element ovoga definitivno se ogleda u čuvenom spisku na koncertima. Tu smo, jebi ga, svi mi krivi. Neki od nas će pružiti kontra-uslugu u vidu teksta ili foto-galerije sa utiscima sa koncerta/svirke, neki će se bendu odužiti drugačije, mnogi neće nikako. Vrlo je gorka pilula prihvatiti da u nama samima leži jedna od mnogobrojnih crnih rupa domaće scene – nitko ne želi platit jebeni ulaz na koncert. Jasno, zemlje Balkana su čabar same po sebi, nema se para, al’ ono, nije ni sto dukata, majku mu. Ovo se naravno ne odnosi na ljude koji uredno kupuju karte i za najmanje svirke gde im sviraju drugari, takve ljude treba kanonizovati. Nama ostalima stvarno „svaka čast“. Ide leto, svi se lože na nekakve izazove, izazivam sve nas „sa spiska“ da za narednih pet koncerata ili svirki pazarimo karte, čisto da vidimo kakav je osećaj. Ne tako davno, u dnevnom listu “Danas” se pojavio tekst u kom se autor zgražavao zbog činjenice da neko nije mogao da dobije mesto na spisku, konstatujući da to uopšte nije pankerski. Više je pankerski podržati taj bend ili koncertni prostor tako što ćete pljunuti par stotina za kartu.

Iako je goreopisani aspekt direktno vezan za finansije organizatora, benda i često osobe koja radi za šankom u lokalu, problem nepotizma ima i onaj sablasniji dublji oblik. Izvesno je da ovaj tekst neće biti dovoljan za seciranje ovog ozbiljnog problema, ali pokušajmo barem do nekakvih zaključaka da dođemo.

Mala smo sredina, sasvim je normalno da svako zna svakog, to nije sporno, sporno je to što se na saradnje zasnivaju na principu poznanstva i drugarskog odnosa. Neko dovoljno dokon da analizira ekosistem alternativne scene na Balkanu primetiće da postoji neka bojazan od profesionalizma u određenim aspektima bavljenja muzikom. Kažem određenim jer, osim ako niste fabrikovana glupost kao Greta Van Fleet, Majli Sajrus ili Tejlor Svift, kreativni deo ne bi smeo da bude opterećen rigoroznim profesionalizmom. Ali neke stvari moraju da budu striktne – rokovi, bukiranje koncerata, menadžerisanje, promocije, festivali, probijanje na sceni i slično. Čak i bulumenta iz DJI sveta ima bolje razrađen način delovanja. I te kako bolje razrađen. Zar nije malo tužno da je jedini aspekt koji je blizak svetskom trendu i načinu razmišljanja u ovoj zemlji zapravo gomila autotjunovanih polurepera koji ne mogu da se kontrolišu kad otvore frižider? Jeste, naravno da je tužno. Ako se pitate kako to da alternativcima ništa dugoročno ne uspeva, link je ispod.

U 2019. godini, kada se svi pokidaše od truda da pokažu kako su urbani i progresivni, imamo mlade bendove koje vuku stariji bendovi sličnog kova kao kakav roditelj koji gura nezainteresovanog tinejdžera kroz školu potplaćujući sve u školi od tetkice do direktora. Nekad je jasno da se radi o idolima, pa da bend tinejdžer ne može da odoli, ali ljudi bre, neće uvek biti pomoćnih točkića, kamo hrabrost, kamo sablje britke? S druge strane te iste medalje imamo (sada već) matore bendove koji cockblockuju mlađe utrkivanjem sa prijavama za festivale koji imaju za cilj upravo promovisanje anonimusa. Takođe, i malopre opisana situacija gde bend uzima pod svoje krilo mlađi bend često dovede do toga da ovaj mlađi bend posle jedva izađe iz te senke. Pomoćnih točkića, dakle, neće uvek biti, a bez mukotrpnog samostalnog rada nema trajnih rezultata. Doduše, skoro dodeljene GODUM nagrade Bajagi i Instruktorima (koji jesu imali dobar album) i, paz’te sad, NEVERNIM BEBAMA za najbolji rok i pop u 2018. godini i nisu neki pokazatelj da će vam rad tek tako biti primećen. Dok u problematiku Nevernih Beba ne želim da ulazim ni u HAZMAT odelu, moje pitanje za kultnog zemunskog rokera glasi “Zašto niste vratili nagradu i rekli da treba da se da nekim novim klincima?” Opet, ništa protiv Momčila, legenda je legenda, ali bi legenda bila još veća da je ustupio mesto mlađima. To bi, je l’ te, bio žestok bunt.

Treća varijacija ovog BFF koncepta koji diže kose na glavi tiče se nepostojanja bilo kakve objektivnosti. Koliko ste domaćih bendova, iz Beograda, iz Kragujevca, Novog Sada, Niša ili bilo kog drugog grada čuli i upitali se „Ko je bre dozvolio da se ovo snimi?“ Ima ih, zar ne?Takve bendove ne želim da imenujem u ovoj kolumni, ako znate ko su, ako znate takve bendove, budite pošteni i recite im. Sujeta je jako lomljiva stvar, ali je pucanje daleko snažnije kada sve pukne kasnije. Verovatno negde na internetu postoji kliše citat o tome kako si veći prijatelj kad udeliš kritiku. Zapravo je tačan.

Na samom kraju, možda najopasniji oblik nepotizma leži u onom starom koristoljubivom ulizivanju, gledanju kroz prste radi manjih prilika za novčanu dobit. Postoji određena tuga u činjenici da će neko ugroziti svoj integritet i mišljenje kako bi zaštitio sujetu bilo kog umetnika i naširoko hvaliti izraženo prosečan rad. Klasičan primer medveđe usluge. Ovog puta u oba moguća smera. Valjda neke stvari dolaze na naplatu na kraju, savest je čudna stvar, valjda je svi imamo. Pročitati tekst na domaćim portalima koji udeli konstruktivnu kritiku postalo je pravo osveženje. Nikom nije potreban ni preterani hejt ni preterano hvaljenje. Da ne bude zabune, i na stranicama ovog portala se sigurno desio neki takav slučaj, rekoh, mala smo sredina, ali zar ne bi sve bilo lepše kada biste kao čitaoci uvek imali objektivne izvore. Na tome može da se radi uvek.

U idealnom svetu, postojala bi muzička scena u kojoj bend može da se obrati za uslugu menadžerstva, izdavaštva i logistike licu koje se prema tome odnosi profesionalno (ukoliko bend ne želi sam da se bakće sa tim, što ne ume svako). Konkurencija bi bila zdrava, a ne puna hijena koje ili ujedaju ili daju privid voljenosti. Na festivale za probijanje mladih bendova se ne bi prijavljivali bendovi koji iza sebe imaju pozamašnu bazu fanova, a stariji bendovi bi pružali iskrenu pomoć. Kada postavite dobar temelj, kuća na tom temelju stajaće stabilno i ponosito i trpeće svakakve izmene. Niko ne traži da se ukinu prijateljski odnosi, ali bi za promenu bilo lepo da se jave i oni profesionalni, ući ćemo u dvadesete godine XXI veka. I dalje vučemo principe iz perioda pre tzv. „Nove srpske scene“. Đe ba zapelo?

Najnovije vesti

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe