Kratka povijest idiotizma – Seksualna edukacija


Balkanski rokenrol je pre nekih 25 godina konačno zvanično izgubio bitku za prevlast u popularnosti sa turbo-folkom zbog proste činjenice da ga nije bilo briga da bude seksi. Zavodljiv, ako vam je lepše. Nema svrhe ulaziti u to da li je šund zapravo privlačan ili ne, poenta je u tome da su gotovo svi bendovi na ovim prostorima propustili priliku da ponude prvu stavku čuvenog klišea „Sex, drugs and rock’n’roll“.

Dok je dobre muzike skoro uvek bilo, a ni droge nikad nije manjkalo (od Milana i Momčila do St-a i Kojota), seksipila je bilo manje nego u porodičnom foto-albumu Vjerice Radete. Pod seksipilom, naravno, ne podrazumevam samo priču o jebanju vulgaris, već tu oslobođenost i samopouzdanje koje jednostavno privlače ljude ka vama.

Činjenica je, da je, osim navodnih zavijenih metafora („Oči boje meda“ je, po mišljenju mnogih mesečevih kći i dečaka iz vode na internetu pesma o facialu) i ostalih odličnih ispada novoga vala, balkanska alternativna muzika sa seksom koketirala tek na nivou adolescenta koji je tek otkrio onaniju. Dalje od pankerskog dečačkog zezanja i pukih vulgarnosti, seks u domaćoj alternativi nije išao.

Istorija muzike modernog Balkana tek kao statističku grešku beleži bilo kakav izliv senzualnosti. Slika se, doduše, znatno popravila trenutnom scenom (a i „Novom srpskom scenom“), ali smo i dalje daleko od statusa liberalnog i zrelog odnosa prema seksualnosti u muzici. Ono što bi trebalo da bude istovremeni i znak koračanja napred i ozbiljan ukor rokerima od Vardara do Triglava uglavnom je pojava vulgarne Klike iz Novog Sada. „Ako humrem danas bebo“ su čuli i videli svi koji imaju pristup YouTubeu u Srbiji, a alt rok obradu Ane Ćurčin barem polovina.

Šta sprečava neki mladi gitarski bend da bude dovoljno drzak, hrabar i provokativan i valjano uzdrma generalno ušuškanu scenu? Pritom ne mora da se pribegava vulgarnosti. Ni na trenutak se ne nameće potreba za vulgarnostima, ako neko od njih ima averziju, mada ne vidim potrebu za tim u 2018. godini. Ne, poslušajte senzualnost Bitipatibija, emotivnu škakljivost Svemirka, ma čak i taj adolescentski šmek u nastajanju koji imaju Buč Kesidi. Sve to kipti od naboja, budi želju za kontaktom, bio on puki flert ili višesatna sesija vođenja ljubavi. Čak je i večito aseksualni Repetitor poklekao i u „Suženim snovima“ s poslednjeg albuma predstavio svoju agresivnu viziju senzualnog.

Dok je nekadašnja muzička kritika u nebesa dizala određene milion puta prežvakane fore, bendovi poput Autoparka, koji su davali noviju perspektivu, sklanjani su pod tepih. Zato raduje svaki novi ženski glas na sceni. Jedna od stvari koju žene bez izuzetka donose svakoj muzičkoj sceni je svežina i zrelost na polju svih tema vezanih za seksualnost. U društvu u kome je seks i dalje tabu, a žene uvek stavljane u položaj nedostojan čoveka, alternativa bi trebalo da nudi jasan stav ili bar putokaz za kreiranje stava na tu temu. Iako poštenih ispada iz rutine ima, evidentan je nedostatak konzistentne „ofanzive“. Hoću bend koji će devojkama da kaže da je u redu da preuzmu inicijativu. Da ne čekaju prinčeve, da ne čekaju bele konje ili spasioce, da dođu i lupe šakom o sto. Rokenrol treba da bude bezobrazan, ne ušuškan i uljuljkan u sopstveni snobizam. Bilo da su za mikrofonom žene, muškarci, trans osobe ili hor pijanih veverica, budite drski i bezobrazni. Uzdrmajte konzervativni zatucani narod ovog podneblja nečim suptilnijim od šake vulgarnosti uz tri power chorda.

Tu smo da kukamo kako je sve sranje i kako scena ne može da uspe i niko neće na koncerte, a u isto vreme odbijamo da serviramo materijal koji će da promeni nešto. Da se dopadnemo nekom uhu. Ali ne, inertnost velike većine „kreativaca“ ovde i dalje nam donosi more nezanimljivih americana bendova, bendova koji pokušavaju da budu inovativni po svaku cenu, pritom gubeći cilj, svrhu i svaku naznaku koherentnosti.

Izuzetaka naravno ima, ali u nedovoljnom broju da bilo šta krene u smeru zrele, provokativne, seksualno interesantne domaće alternativne scene. Dajmo se uozbiljit, dječki i djevojke, pokažimo truležu da smo svuda oko njih, da smo tu i ne idemo nikuda, da noć pripada nama, a ne usranom kraljevstvu šunda. Nema više razloga i vremena za mlaćenje jedne te iste prazne slame i borbu protiv vetrenjača. Hajde da vratimo promiskuitet, aromu i bezobrazluk tamo gde mu je mesto – u srce alternative, u Tvornice, Domove Omladina, na festivale, u Šalate, na lokalne svirke i na te cenjene snimke na Deezerima i Bandcampovima.

Ako želite da napravite atmosferu za muvanje ili strastveno provedenu noć sa osobom čije vam prisustvo budi uragan u donjem delu abdomena, sigurno nećete posegnuti za domaćim bendom. Razlog za to ne bi trebalo da postoji, ume srpsko-hrvatski da bude krajnje zahvalan za zavodljivost.

Pitanje je samo zašto se u 90 odsto slučajeva ne koristi s mozgom, nego sve živo upada u kalup „vlast je sranje – legalizujmo vutru – niko me ne razume – ja sam baš car – jedi govna što me više ne voliš“. Dajte, muzičari i tekstopisci, nemoguće je da je jedini pokušaj inteligentne kulturne provokacije na Balkanu nestao sa poslednjom lajnom koksa koju je povukao Oliver Mandić. „Dođe mi da vrisnem tvoje ime“ ima više seksualnog naboja nego bilo koji pokušaj zavodništva nakon nje. Nemoguće je da smo toliko ogrezli u čemer i jad da smo zaboravili da muvamo. Za početak, smuvajte publiku. Kad uspešno probudite primalne instinkte kod publike pritom ih terajući da koriste mozak, možemo da pričamo o napretku. Dotle, u krevet ćemo sa nekim uvek ići uz stvaralaštvo „vanjskih“ autora.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.