Kratka povijest idiotizma: Ne možeš da sediš sa nama


Moja lista albuma na Deezeru ima bolje albume od tvoje liste. Nema diskusije. Kako to „Pablo Honey“ nije loš? Šta si ti, seljanin neki? Marš bre u pab da slušaš Oasis ili neki sličan Nickleback. Tebra, jesi li to upravo zapevao Bajagu? Izvini, ali Džek Vajt je genije. G E N I J E. Eliot Smit nije samo tužni akustični folker, varvaru jedan, on je najnežniji pesnik na svetu sa predivnim harmonijama. Šta? Bitlsi i harmonije? Ma daaaaaj, Brajan Vilson, čoveče. The Beach Boys su veći od The Fab Four. Isus je na trećem mestu. Metallica posle „Justicea“ nije dobar bend, prodaja bre. Prodaja.

Iako smo sajt koji u okviru svog delovanja ima i odeljak zvani recenzije, moram da kažem da je ocenjivanje muzike kao da je u pitanju sportska disciplina malo diskutabilna stvar (komentari dobrodošli i na mrežama i na samom sajtu). Dok je to nekako i svarljivo, neretko i objektivno, lično uzdizanje na osnovu sadržaja kojim volite da mrcvarite bubne opne je, u najmanju ruku, čista potvrda da ste idiot. U redu je voleti određena dela, u redu je argumentovano ih voleti više od nekih drugih dela, ali sto mu gromova, niko nije poseban jer favorizuje neku opskurnu muziku u odnosu na nešto prihvaćenije.

Sam elitizam svoje korene vuče u sociološkom kontekstu nadmoći u odnosu na plebs. O, patriciji vajni, ne šokira li vas činjenica da postoje ljudi koji uživaju u prostijim oblicima umetnosti kojom vi zadovoljavate vaša čula? Uživaju. Ponovite sa mnom – uživaju. Isto kao što i vi uživate u svojim omiljenim albumima, numerama i trakama.

Jedan od najlepših primera za elitizam u okvirima široke kulturne grupacije koja se okuplja oko alternativne i rok muzike je oksfordski Radiohead. Nesumnjivo jedan od najvećih bendova koji su ikada hodili ovim plavim klikerom koji bez svesti o njihovom postojanju pluta kroz svemir, obrćući svoj N-milijarditi put oko umiruće nam zvezde. Sa takvim renomeom, u doba kada je do granica imbecilnosti bačen akcenat na ničim izazvano lično uzdizanje, nesretna petorka često je predmet diskusije u muzičkim kružocima. Praveći muziku koja se često igra sa pojmom i poentom zvučne umetnosti, Radiohead privlači armiju pseudointelektualaca koji bi, eto, umrli da ne dokažu nekome da su superiorni. Štaviše, gorepomenuti debi album Radioheada često je predmet sprdnje i ismevanja, delom jer ga je bend odbacio (zbog kretanja u potpuno drugačijem pravcu), delom jer je eto bolje mrzeti nešto arhaično kao što su grandži gitare „Pablo Honeya“.

U mnogo većoj meri, ovakve egzibicije narcisoidnosti prisutne su među „ljubiteljima“ džeza. Bez osporavanja tuđih afiniteta, rizikujući da me neko sutradan polije White Russianom kolutajući očima, prosto je neverovatno da svi baš volite džez u toj meri da na njega sečete vene kao što to volite da istaknete na modernim vašarima taštine (čitaj: društvenim mrežama). Atonalna zbrka tonova, potpuno ignorisanje harmonijskih i ritmičkih pravila nisu nešto što prija običnom uhu. U tome nema ničeg lošeg, naravno. Sasvim je okej, zapravo. Malo je, doduše trulo, da se 90 odsto publike radi dokazivanja nekakve uzvišenosti diči svojim džez afinitetima, a da su pritom u pitanju vlasnici baš tih običnih, prosečnih ušiju. Da se ne dotičem objašnjavanja sa stanovišta muzičke teorije i njenog delovanja na čula, činjenica je da neke stvari svoju pravu vrednost prikažu samo obrazovanom umu, studentkinjo arhitekture sa Fejsbuka, batali beretku i rolku.

Daleko veće izmotavanje je pak u audiofilskim krugovima. O, da. Ovaj samozadovoljni kult zapravo ima pravo do trenutka kada fizičke karakteristike visoke rezolucije zvuka imaju smisla u kontekstu čovekovog sluha, sve nakon toga je prosto porez na glupost. Na nesreću velikih audiofila, taj porez je viši od ceha koji su platili poverenici Dafiment banke. Ako neko misli da će ispasti pametniji i uzvišeniji ako potencira činjenicu da ima slušalice od 50,000 američkih dolara, neće, ispašće glup.

Slično je i sa samom muzikom. Sećam se teksta renomiranog domaćeg rok pisca koji je spočitavao sastavu R.E.M. da su obični pozeri i da nisu ni A od alternative, implicirajući da svi koji ih vole treba da se pokriju ušima. Ne znam za pokrivanje, ali bih radije da uši koristim da slušam muziku u kojoj uživam. Đubreta je bilo i biće ga, bilo ono u rokenrolu, hip-hopu, metalu ili polka muzici, ali to ne znači da vas slušanje kvalitetnog komplementa čini superiornim.

Omiljeni domaći primer za ovo je kult koji ima legendarni EKV. Iako kvalitet tog benda niko normalan ne može da spori, problem je u tome što je atmosfera takva da, i kada bi hteo, taj neko bi dobio salvu uvreda, pretnji i ostalih oblika verbalnog nasilja. Pogledajmo samo činjenicu da se najaktivniji tribute bend EKV-a zove IQV. Implicira pamet i bolju poziciju na imaginarnoj lestvici. Tu lestvicu rokenrol treba da ruši, ne da podstiče trku bez kraja za statusom. Elitizam, dakle, ima i onu veoma ružnu stranu, koja prevazilazi inicijalni refleks za povraćanje kada neko krene da prosipa netraženu mudrost. Hteli to ili ne, elitizmom vrlo lako klizimo ka diskriminaciji, a diskriminacija dovodi do separacije i ta nizbrdica vodi u krajnost koja veze nema sa osnovnim duhom rokenrola.

Kada ljudi počnu previše ozbiljno da shvataju i sebe i svoje afinitete, dolazimo do paradoksalne situacije u kojoj se pretvaraju u apsurd. Apsurd koji sebe smatra superiornim. Da nam se rok kultura, kako svetska, tako i domaća, ne nalazi u debelom egzilu, moderni rok elitisti bili bi kao neki dadaistički performans. Ovako, mogu da posluže samo kao magnet koji vuče eksere bliže kovčegu. Kada bi se samo pojavilo nešto što će da oslobodi društvo samonametnutih stega, nešto što će nas okupiti umesto da nas razdvaja, možda se i desi ta nova društvena renesansa koju sanjamo i mi tek ispileli i oni koji se sećaju Stonesa sa Mikom Tejlorom.

1 KOMENTAR

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.