fbpx

-

Naslovna Autorski članci Kolumne i članci Kopile i jad: Bijelo Dugme - Bitanga i Princeza (1979)

Kopile i jad: Bijelo Dugme – Bitanga i Princeza (1979)

U naletu nostalgije prouzrokovane izolacijom i zatvaranjem u četiri zida, setih se ranog detinjstva kada mi je pažnju privuklo sivo-plavo oko na omotu ploče „Bitanga i princeza“. Bend Gorana Bregovića i pored svoje neosporive veličine, većinom svog stvaralaštva obezbedio je sebi status „pastirskog roka“ i danas bi se mogao svrstati u narodnjake i kič. Taj stav o njima, uz par izuzetaka, zauzimam otkako slušam muziku. Da li je u pitanju vremenska razdaljina, samoproklamovani snobizam (članovi redakcije se smeju u pozadini, prim. aut.) ili nešto treće, nije bitno za dalji sadržaj ovog teksta. Najveći jugoslovenski bend nikako nisam smatrao najboljim i pored neosporivih bisera u karijeri. Sve dok je njih nekoliko, nijedan orkestar za svadbe ili sahrane ne može kompletno da ukalja sliku o najvećem sarajevskom bendu. Najsjajniji od tih bisera upravo je gorepomenuti album sa kultnom naslovnicom koja prodorno zuri u vas, kao izgubljeni entitet u moru egotripova Gorana Bregovića. „Bitanga i princeza“ je album sa kojim je najveći jugoslovenski bend, makar i na kratko, postao najbolji.

Četvrti po redu album Bijelog Dugmeta i prvi koji je razbio kombo snimanja u londonskom AIR studiju, „Bitanga“ je bez ikakve sumnje najkompletniji i najupeglaniji album bosanske velesile i „Titovog omiljenog benda“. Sniman nakon Bregovićevog služenja vojske, album jedva da prelazi pola sata trajanja, a u tih pola sata trajanja, stiče se utisak, svi prisutni ginu za muziku. Sada već uigrani Neil Harrison, producent ovog i prethodna dva albuma, kao da je znao da kasnije neće raditi sa Dugmetom pa daje sve od sebe da ovih pola sata zvuče svetski kao da su uzela taj čuveni crveni pasoš i obišla ceo svet tri puta. Od početka do kraja, album se bavi muško-ženskim odnosima i ljubavnim jadima Gorana Bregovića, ali ni u jednom momentu ne zalazi u patetiku. Muzički, od tada najzajebanijeg hard roka preko fanka i progresivnog roka pa sve do grandiozne simfonije na kraju, album pokazuje sve što Goran Bregović ume, bez da zalazi u „Oj! Sa! Svadba, svadba, svadba!“ deo svog mozga. Album vas dočekuje đavolski ritmičnim rifom i Bebekovim gotovo animalnim režanjem. Pre nego što neko potegne argument mačoizma i klišea, setimo se da je u pitanju 1979. godina i da je žanr (barem za sada na albumu) hard rok. Rif i Bebek reže, tekst se bavi stereotipom lošeg momka i naivne šiparice, ali sve upućuje da ovog puta bend ostavlja za sobom svoje „Hop, cup, poskočiću“ korene. Ruku na srce, „Ala je glupo zaboravit njen broj“ ima nekoliko elemenata bez kojih je ovakav album mogao da preživi, ali ne kvare ni inč cele slike.

Iako će muzički iskorak da naprave na narednim albumima, prateći slepo trendove sa američke hard rok scene osamdesetih sa uplivima novog vala, ovaj put se Bijelo Dugme distancira od svojih korena i verovatno nesvesno dostižu vrhunac tvrđeg roka na ovim prostorima do tada. Điđi Jankelić, tada dvadesetčetvorogodišnji novi bubnjar Dugmeta, od gotovo metal prelaza u naslovnoj numeri šeta do pikantnih progresiv deonica u „Ipak poželim neko pismo“ kao da ima 24 godine bubnjarskog iskustva, a ne života. Kaubela (cowbell) i disko bas linija ima u izobilju u „Na zadnjem sedištu moga auta“, a „Kad zaboraviš juli“ i „Sve će to o mila moja prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ imaju orkestracije kojih se ne bi postideo ni Paul Buckmaster (radio sa svima od Bowiea i Milesa Davisa preko Stonesa i Grateful Deada do Taylor Swift). Aranžman za „Juli“ je delo Vojkana Borisavljevića, autora najsuptilnijeg jugoslovenskog pop aranžmana „Ljubav je samo riječ“. „Ruzmarin, snjegove i šaš“, pak, potpisuje Ranko Rihtman, kojeg znamo kao vrhunskog klavijaturistu zaista najboljeg jugoslovenskog benda – Indexa.

Ukoliko se potegne argument da su Bregovićevi izlivi emocija kroz muziku u vidu ovih prevelikih balada čista patetika, podsetio bih kritiku da je pre samo nekoliko godina svet otkidao na indie himnu „505“ Alexa Turnera, a koja ima gotovo identičan sentiment kao „Kad zaboraviš juli“. Po mnogima najveći duo frontmena i gitariste na ovim prostorima – Bregović/Bebek – kroz čitav ovaj album funkcioniše kao par atoma čija je fuzija dostigla svoj cilj. Veći atom koji čine su ovih sedam pesama. Pomeri li se jedan element i mikrometar, to više nije to. Žalosno je što ne postoji dovoljno snimaka sa turneje ovog albuma, budući da Bebek odavno nije u zdravstvenom stanju da ovo otpeva, a nekadašnji mu kamarad ubira pare međ gastosima. Na apsolutnom vrhuncu svoje pevačke karijere, harizmatični Sarajlija ovde ispostavlja performans za divljenje, kako sa tehnič(ars)ke tako i sa strane harizme u pevanju. Reži, šapuće, gotovo vrišti i svaki takt koristi da uspešno ubedi slušaoca u ono što peva. Od šmekerskog pristupa u „Na zadnjem sjedištu moga auta“ i „Bitangi“ do bivšeg ljubavnika u „Pismu“, „Julu“ i „Ruzmarinu“, Željko Bebek ovde bez prekida u koncentraciji igra glavnu ulogu pravog rokenrole. Ni u jednom trenutku, ipak, u njegovom pevanju ne čujemo trunku patetike ili fol. Kao što pomenuh, Bregovićeve pesme i Bebekov glas nikada više nisu bili jedno. Na bek vokalima je tadašnja zvezda u usponu Maja Odžaklievska (vidi pod „Ipak poželim neko pismo“), čiji kasniji rad ne treba posebno obnavljati.

Od patetike su mahom i tekstovi operisani. Tu i tamo postaju neki kliše rokenrola i muške uloge u njemu za koje se čini da nisu ostarili dobro, ali su na svom mestu kao i svaki mačoizam Micka Jaggera iz tog perioda. Na delu je, takođe, i izvesna sinergija muzike i stihova. „Ipak poželim neko pismo“ ima čudan miks popa, proga i fanka, pa je i tekst nekako distanciran od puke bivše ljubavi. S druge strane, „Kad zaboraviš juli“ i „Sve će to o mila moja prekriti ruzmarin, snjegovi i saš“ svoje tekstove uklapaju u melodramatične gudačke aranžmane. No, nije im to nikakav minus. Sve, jednostavno, zvuči iskreno i istinito. Upravo je to konac koji krasi inače do savršenosti dovedene pesme. Objektivne mane pesmama na ovom albumu može tražiti samo okoreli cinik. Veličinu ovih pesama dokazuje i kasnije obrađivanje sa svih strana (“Ipak poželim neko pismo” je u verziji koju peva Scott Walker “Man from Reno”, naravno u saradnji sa Bregovićem).

Sa nepunih 30 godina, Goran Bregović, glavni negativac svake priče o rokenrolu na Balkanu, uspeo je da stvori remek-delo gde se ne zna da li više briljira on ili pet godina stariji Bebek. Ako izuzmemo Bregovićev rad na muzici za filmove, ni jedan ni drugi nikada kasnije nisu dostigli visine koje su dotakli sa „Bitangom i princezom“. Svojevrsno kopile u diskografiji Bijelog Dugmeta, ovaj album koji je nastao godinu dana pre nego što će glavni stožer tadašnje republike konačno leći međ cveće, verovatno je najbolji album izdat do 1980. godine na ovim prostorima, iako to možda nije trebalo da bude.