-

King Diamond u šest poteza: 66 svećica za Kralja

King DiamondKada ga čujete prvi (a možda i svaki sledeći) put, ostanete u najblažem smislu iznenađeni. Čekajte, sve ove  glasove proizvodi jedna ista osoba? Podrugljivci znaju da prokomentarišu kako im zbog tog vrtoglavog falseta zvuči kao „Miki Maus koji peva metal“, dok se drugi kunu da je reč o jednom od najživopisnijih i najimpresivnijih vokala svih vremena. U svakom slučaju, ravnodušnost je isključena opcija, baš kao što ni sam King Diamond nesumnjivo jedinstvenom i potpuno autentičnom pojavom nije za svačiji ukus. Još nešto se ničim ne da osporiti: da je reč o neverovatno uticajnoj, originalnoj, odmah prepoznatljivoj figuri rock/metal scene. Dok sa svojom grupom Mercyful Fate upravo neumorno nastupa na letnjim festivalima žestoke muzike, klanjamo se neponovljivom Kralju koji danas (14. jun 2022) duva (krajnje simboličnih!) 66 svećica na rođendanskoj torti.

Sve je počelo 14. juna 1956. u predgrađu Kopenhagena, kada se radničkoj porodici rodio mlađi sin, Kim Bendix Petersen. Bio je radoznalo i inteligentno dete čiju maštu rano počinje da intrigira muzika, zajedno sa živopisnim košmarima i paranormalnim iskustvima za koja kaže da su ga povremeno i intenzivno pratila kroz čitav dosadašnji život, pronalazeći mesto u njegovom kasnijem opusu. Kao prekretničku godinu za svoju mladu svest, pominje 1971. kada se susreo sa pločama grupa Black Sabbath i Deep Purple. Kao tinejdžer, počinje da svira gitaru u grupi Brainstorm, gde se zadržao između 1974. i 1976. U istom periodu posećuje koncerte Genesisa i Alicea Coopera, koji ga opredeljuju za kompletan pristup izvođenju, sa scenskom šminkom i dramatičnim manirom kao neizostavnim obeležjima. Već tada je odlučio da, ukoliko započne solo karijeru, svaki izlazak pred publiku osmisli kao svojevrstan spektakl.

Po napuštanju Brainstorma, slučajno otkriva oglas hard rock benda Black Rose, kojim su tražili pevača. Još uvek primarno zainteresovan za poziciju gitariste, nadajući se da će mu nekako poći za rukom „provlačenje“ u svojstvu vokala sa toliko dragim instrumentom, odlazi na audiciju. U početku imitira način interpretacije Gillana i Dia, da bi na sugestiju jednog od fanova počeo da eksperimentiše sa falsetom. Sve više izučavajući ovu tehniku, usvaja budući apsolutni znak raspoznavanja.

Kratko se zadržao u punk orijentisanom bendu Brats, značajnom po tome što se u njemu začela ideja o grupi Mercyful Fate. Uveliko usvojivši umetnički pseudonim King Diamond (za koji kaže da ne znači ništa posebno ili simbolično, već je naprosto upadljiv i pamtljiv), Petersen je sa gitaristom Hankom Shermanom činio srž demo projekta Danger Zone, koji prerasta u nesumnjivo izuzetno važnu grupu. Pored Kingovog distinktivnog vokala i šminke uvek na ivici karikaturalnosti i groteske, izdvojili su se makabrističkom atmosferom pesama, virtuoznom svirkom i otvoreno okultnim temama.

Prvi LP „Melissa“ iz 1983. donosi im poštovanje kolega i kontroverzan status u javnosti, naročito usled provokativnog odnosa prema hrišćanskim simbolima. Na sebe su navukli čak zaista opsesivni gnev jednog danskog sveštenika, koji je otvoreno sabotirao njihove poteze, sve do javnog razračunavanja u jednoj televizijskoj emisiji. Tom prilikom je King vešto i elokventno potukao suparničku argumentaciju pozivanjem na, za razliku od njihove čisto muzičko-vizuelne igre, stvarnosne tekovine i ogrešenja Inkvizicije. Pesma „Into the Coven“ se zbog eksplicitnosti stihova našla na famoznoj listi „Filthy Fifteen“ PMRC-a, američke asocijacije zadužene za cenzuru kao vid čuvanja morala omladine od štetnog uticaja popularne muzike (danas je jasno koliko sve ovo ironično i licemerno zvuči). Kingu ništa od navedenog nije predstavljalo zaista ozbiljnu pretnju, budući da je u svakoj prilici nastojao da razložno objasni suštinu svog usmerenja. Iako već tada pobornik satanističke doktrine Antona Leveja, isticao je kako u okultizmu pronalazi isključivo filozofski koncept, a ne religiju.

Nakon objavljivanja druge ploče, „Don’t break the oath“ (1984), grupa se našla na američkoj turneji, gde između ostalog upoznaju članove budućih thrash giganata, Metallice. King se kasnije prisećao kako ih je spojilo sasvim patriotsko saznanje da je jedan od mladića, Lars Ulrich, sin poznatog danskog tenisera, pa su ih pozvali da im se pridruže na bisu. Metallica je album „Ride the lightning“ snimala upravo u Kopenhagenu, u zgradi za koju King tvrdi da je ukleta.

Usled neslaganja u pogledu muzičkih ambicija, Mercyful Fate je 1985. raspušten za narednih sedam godina, ali to nije značilo pauzu i za Kinga. Iz prethodnog sastava „nasleđeni“ članovi Timi Hansen i Michael Denner, kojima se pridružuju briljantni gitarista Andy LaRocque i energični bubnjar Mikkey Dee, činili su postavu njegovog novog benda nazvanog jednostavno – King Diamond. U ovom sastavu konačno daje potpunu slobodu mašti i naratorskom umeću, koji postaju njihovo vodeće obeležje, počev od debitantskog albuma „Fatal Portrait“ (1986).

Sve ono što su na tom, prvom od dosadašnjih dvanaest studijskih ostvarenja, tek fragmentarno sproveli u delo, do kraja decenije razvija se u impresivan niz konceptualnih muzičkih priča. Tri albuma se nižu na vrhuncu kreativnog nadahnuća: Abigail(1987), „Them“ (1988) i „Conspiracy“ (1989), predstavljajući remek-dela epskog horor stila pripovedanja, vrhunskog heavy metal muziciranja i Kingove sposobnosti ulaženja u najrazličitije uloge, igranja sa vlastitim glasom i isprobavanja njegovih drastičnih dometa. Sve ove ploče koje bi se lagodno mogle pretočiti u drugi medij, sa sobom nose začudno mističnu atmosferu, mračnu lucidnost, karakteristično uvrnute trenutke komike i, što je najbitnije, postojano odolevaju vremenu.

Ostalo je, takoreći, istorija. Paralelno vodeći stvaralačke puteve između Mercyful Fatea i King Diamonda, gospodin Petersen dosledno, verno sebi i obožavateljima, održava i stalno unapređuje originalnu umetničku personu. Pored teške crno-bele šminke koja je kroz decenije karijere evoluirala i zahteva u proseku dvočasovnu pripremu uoči svakog nastupa, zaštitni vizuelni znak su mu ukrštene kosti koje formiraju mikrofon. Početkom osamdesetih je jedno vreme na pozornicu iznosio i pravu ljudsku lobanju, nazvanu Melissa, koja mu je ukradena nakon koncerta u Holandiji.

Izborio se sa pretnjom Genea Simmonsa da će ga tužiti zbog tobožnjeg plagiranja imidža KISS-a, iako se King uvek neskrivano pozivao na Petera Gabriela i Alicea Coopera kao primarne uzore. Preživeo je, uostalom, mnogo ozbiljnije stvari. Posle serije srčanih udara i trostrukog bajpasa iz 2010. – koje opisuje kao pravi horor, naročito pamteći užasnu traumu operacije, okrenuo se zdravom životu. Zahvaljujući tome, skoro dve godine kasnije vratio se muzici, zadivljujuće neoštećenog glasa. Nezanemarljiv je uticaj emotivno-profesionalne podrške koju mu pruža supruga, mađarska pevačica Livia Zita Lokay, od 2003. prateći vokal grupe King Diamond. Zajedno sa sinom Byronom, rođenim 2017. i nazvanim po Kingovom najvećem pevačkom uzoru (David Byron iz Uriah Heep-a), žive u Dalasu.

King Diamond je inspirisao nebrojene bendove i čitave podvrste metala, kako teatralnošću i estetikom, tako i tematsko-ideološkim usmerenjima. Na neke od uticaja nije toliko ponosan, pa se od ekscesa i brutalnosti izvesnih skandinavskih black metal predstavnika jasno ogradio, ističući kako mu je strana svaka vrsta nasilja. Ne ubijam čak ni paukove. Obično ih uhvatim, pa izbacim, izjavio je, osvrćući se na neke od predrasuda. S druge strane, nikada nije imao dilemu po pitanju suštine svog izraza i onoga što želi da posreduje do publike:

Za mene je pričanje priče najbitnija stvar. Ako bih se usredsredio samo na poruku, bilo bi to previše kao: „Hej, ovako treba da razmišljate“. To rade političari i propovednici; ne ja.

U najskorije vreme se kao primer sledbeništva njegovog hrabrog i uzbudljivog stila često ističe grupa Ghost.

Za sledeću godinu najavljen je ambiciozno zamišljen, dvostruki album „The Institute“, sa koga je odavno predstavljen i dobro dočekan singl „Masquerade of Madness“. Prešavši dug put od ugledanja na vriskove Roba Halforda i šok-rock teatar sedamdesetih, King Diamond je uspostavio kultni status i izgradio stil koji možete voleti ili ne, ali sasvim sigurno ostavlja nezaboravan utisak. Nadajući se da će ga beogradska publika u bližoj budućnosti videti i čuti uživo (davno beše maj 2006. kada je gostovao u SKC), zaključujemo: jedan je metal Kralj – živeo Kralj!