-

Kada su rokeri digli glas protiv rata – 30 godina od koncerta „Ne računajte na nas!“

RimtutitukiOvih dana biće tačno trideset godina od kada su se najveća imena srpskog rokenrola, okupljena oko novoosnovanog benda pod nazivom Rimtutituki, koncertima održanim u Beogradu, izjasnila povodom besmislenog bratoubilačkog rata, poručivši i vrhušci zaraćenih republika, kao i svim Jugoslovenima – MIR, BRATE, MIR! Veliki koncert u Beogradu, kada je ovaj bend kružeći na otvorenom kamionu svirao po ulicama glavnog grada, održan je baš na današnji dan, 8. marta, 1992.

Prvi antiratni koncert u Srbiji održan je 31. avgusta, 1991. godine u Kragujevcu. Pozvani su autori širom Jugoslavije, a na poziv su se odazvali: Osvajači, Galija, Istok Iza, Zabranjeno pušenje, Atomsko sklonište, Smak, Mobi Dik, Bora Dugić, Uroš Dojčinović, Jova Maljković. Osim muzičara (pretežno rokera), u programu su učestvovali i glumci: Rade Šerbedžija, Gorica Popović, Predrag Ejdus, Josif Tatić i mnogi drugi. Koncert je održan u Šumaricama, pod sloganom Mir za sve ljude Jugoslavije. Medijator programa je bio Rade Šerbedžija, a Radio-televizija Vojvodine direktno je prenosila ovaj događaj. U jednom momentu, Rade se malo zaneo, pa je uzviknuo: J***m vam mater životinjsku!, nakon čega je prenos prekinut.

Uprkos očekivanjima organizatora da će odziv publike biti masovan, koncert je doživeo potpuni fijasko. Zlonamernici su komentarisali da je bilo više izvođača nego publike. „Zanimljivo“ je da je reditelj TV prenosa dobio otkaz, a uskoro mu je i onemogućeno zaposlenje u bilo kojoj državnoj instituciji.

Krajem 1991. godine u Beogradu je osnovan bend Rimtutituki, sa idejom da se snimi nekoliko pesama koje bi nosile snažnu antiratnu poruku. O bendu, a i o samim dešavanjima u glavnom gradu tih godina, u intervjuu za emisiju Rokovnik (autori emisije su Dušan Vesić i Sandra Rančić; prim. aut), Zoran Kostić Cane je rekao:

Centar za antiratnu akciju (CAA) nas je pozvao da učestvujemo u nekoj akciji protiv nasilne mobilizacije, jer su u to vreme momke kupili na ulicama, išli na njihove gajbe i slično. Među prvima smo im pokazali srednji prst (Cane misli na tadašnju vlast; prim. aut). Mi najgori smo postali sinovi najboljih. Dok su ostali otišli, neki van zemlje, neki na ratište, mi smo bili u fazonu ‘Mir, brate, mir’. To je bila jedina solucija u to vreme za nas.

Rimtutituki

I dok je narode na Balkanu drmala strahovita histerija, što će uskoro, uz zdušnu „podršku“ nekih zapadnih zemalja, dovesti do krvoprolića neslućenih razmera u posleratnoj Evropi, ekipa najpopularnijih (i najkvalitetnijih) beogradskih rok autora snima čuvenu antiratnu himnu, „Slušaj ‘vamo„, sa refrenom (i porukom): Mir, brate, mir!

Mir je najlepša devojka
Koju ne može imati svako.
Ako ne mogu da letim
Ja neću da puzim
Jer kad puzim
Ja ne mogu da guzim.

Mir! Mir, brate, mir!

Nećemo da pobedi
Narodna muzika.
Više volim tebe mladu
Nego pušku da mi dadu.

Prljave borbe
u ljubavne torbe
Više tucaj
Manje pucaj

Rimtuti tuki
(stihovi pesme Slušaj ‘vamo)

Ispalo je, međutim, da je bend Rimtutituki bio „za jednokratnu upotrebu“. Bilo je planova da se snimi i album, ali sve se završilo sa dva održana koncerta. Oformili su ga članovi Partibrejkersa, Cane (Zoran Kostić), Anton (Nebojša Antonijević) i Borko Petrović, zatim, članovi Električnog orgazma, Gile (Srđan Gojković), Čavke (Goran Čavajda), Jovec (Ljubomir Jovanović) i Švaba (Zoran Radomirović), a na samom snimanju, u studiju se pojavio i Milan Mladenović (iz benda EKV).

Koncerti Rimtutitukija održani su 8. marta i 22. aprila, 1992. godine. Ovom prilikom promovisan je i singl „Slušaj ‘vamo“ . Koncert u aprilu, sa sloganom „NE RAČUNAJTE NA NAS„, održan je na beogradskom Trgu republike i okupio je, prema rečima vinovnika događaja, između 50 i 100 hiljada ljudi.

Okupio se na Trgu republike mlad, lep i pametan svet, koji je bio protiv svega toga. Elita sastavljena od raznih glumaca, reditelja, pisaca, sve se to skupilo na jednom mestu, ponosan sam što sam bio deo toga, priča Jovec iz Orgazma.

Pitali su me da li smo se mi zanosili da možemo muzikom da zaustavimo rat. Naravno da nismo, prepričava Gile svoja iskustva, to nikad nije uspelo ni jednom umetničkom delu. Moja lična ideja bila je da naša pesma nekako dođe do naših prijatelja sa druge strane barijere i da im kaže na kojim se mi pozicijama nalazimo u tom ludilu koje eskalira.

milan-mladenovic

Orgazam je u Sarajevu imao dva koncerta u dva dana (petak i subota) i članovi benda su singl delili publici. Sledećeg vikenda dva koncerta zakazali su Partibrejkersi; jedan su odsvirali, a drugi nisu jer je počeo rat, pa su morali da se vrate u Beograd. Priseća se Gile reči jedne novinarke koja ga je, nekoliko dana pre izbijanja rata u Bosni, pitala: „Zašto ste sad izdali tu pesmu protiv rata kada se rat već završio?“. Ova rečenica mnogo govori o naivnosti običnog, malog čoveka, o mentalitetu ljudi na Balkanu, kao i o raspoloženju koje je vladalo u narodu.

I bez obzira šta ko mislio o bivšoj zemlji, pretpostavljam da je svaki (iole) normalan čovek protiv rata i krvoprolića. A glas protiv ratnički raspoloženog režima nisu digli pinkovci, splavari i splavaruše, sitni kriminalci koji su se reklamirali po TV emisijama, pevači novokomponovane muzike. Glas protiv rata digli su rokeri – i tako osvetlali obraz našoj zemlji, pokazavši da ovde, ipak, nisu svi „seljaci“, iako su i pre trideset godina, baš kao i danas, kojekakve spodobe dobijale najviše medijskog prostora.

Kako je Cane rekao:

Mi najgori, postali smo sinovi najboljih.