-

NaslovnaAutorski članciKolumne i članciJe l’ to, to? Da, jeste – 20 godina od albuma „Is This It“ sastava The Strokes

Je l’ to, to? Da, jeste – 20 godina od albuma „Is This It“ sastava The Strokes

The Strokes, Is This It

Ukoliko se iz trenutnog društvno-političkog, međunarodnog konteksta osvrnemo 20 godina unazad, mogli bismo da odgonetnemo, ili makar bolje razumemo, aktuelna međunarodna dešavanja koja neminovno potresaju ceo svet. Ukoliko to isto uradimo, ali sferu interesovanja ograničimo na muziku, onda pronalazimo album koji je snažno uticao na mnoge bendove poslednjih 20 godina, a 20 godina rada sastava koji je taj album stvorio inspiriše i oblikuje rad novih bendova danas i dve decenije daje smisao svemu što je nakon njega nastalo. Da ne dužimo, album je „Is This It“ sastava The Strokes.

Njujork, početak novog milenijuma. U januaru 2001. godine pojavljuje se EP izdanje pod nazivom „Modern Age“. Što je ovo bok’te? To jeste bilo moderno doba, procvat tehnološkog razvoja i simboličan ulazak u novi milenijum. Strokesi su se stidljivo pojavili sa tri numere na pomenutom EP-u. Svaka pesma za sebe otkrivala o čemu razmišlja njihov potpisnik, autor i kompozitor – Julian Casablancas.

Nekoliko meseci kasnije, diljem sveta pojavila se ploča sa provokativnom naslovnom fotografijom. U pitanju je fotografija koju je napravio Colin Lane. Hteo je da napravi seksi fotografiju, te mu je ideja pala na pamet kada je video svoju tadašnju devojku kako izlazi iz tuša. Njena glatka oblina, na koju je naslonjena ruka u kožnoj rukavici oslikava sve porive i poroke skrivene u 11 numera, koliko je imao sveže objavljeni „Is This It“.

Za američko tržište album je bio malo drugačiji. Objavljen je uoči terorističkog napada u Njujorku, te je izbačena pesma „New York City Cops“ kao neprikladna i zamenjena je sa „When It Started“. U SAD-u čak ni naslovna fotografija nije odgovarala, te je zamenjena manje eksplicitnom.

U čemu je snaga ovog albuma? Posle nekoliko decenija pronalazaka drugačijih muzičkih rešenja (alternativisanja), slušaocima, a i bendovima je dosadilo. Hteli su nešto izravno u glavu, ravno do dna svakog ljudskog nagona. Strokes petorka muzički ličila je na Television, ali je bivala inspirisana Lou Reedom. Vratili su se sedamdesetim godinama, uzeli forme, dali im novi glanc i vratili gitarsku muziku u prvi plan. Uzeli su pravolinijsku muzičku dinamiku, ogolili je gitarama, a ukrasili melodičnim bas deonicama, kroz tekstove provukli seks, drogu i rokenrol, samo znatno sofisticiranije i dobili remek delo koje je oblikovalo mnoge kasnije prvence drugih bendova sa obe strane Atlantika.

Reče jednom jedan muzički producent, Samo down stroke na gitari, to je rokenrol. Da li je petorki, inače muzički školovanoj, ovo unapred bilo jasno il’ im se neobično potrefilo, te su se upustili u pravljenje pesama u kojima dva od tri žičana instrumenta samo proizvode zvuk dobijen čvrkanjem, dok onaj treći svira melodiju ukomponovanu sa vokalom, sve vreme podržanim gotovo robotskim bubnjem? Verovatno. S druge strane, sigurno je slušaoce zvuk pesama podsetio na pank i garažni vajb, podestio ih na jednostavnost koja im je nedostajala. Nema izmotavanja, pravo, do kraja.

„Is This It“ je time načinio iskorak i vratio muzički simplicitet u fokus. Ohrabrio je druge njujorške sastave, poput Interpola i Yeah Yeah Yeahsa da naprave „Turn On the Bright Lights“, album u koji se današnja alternativna scena kune, odnosno „Fever To Tell“. Istočna strana Atlantika je inspirisana albumom svetu podarila „Up The Bracket“ sastava The Libertines, odnosno „What Ever People Say I Am, That’s What I’m Not“, trenutno najpoznatijeg indie rock sastava The Arctic Monkeys. Alex Turner je bio toliko opčinjen Strokes počecima da je u poslednjem studijskom albumu Monkeysa konačno to i priznao, otvorivši album stihom I just wanted to be one of the Strokes. Možete li sada pojmiti značaj ovog ostvarenja?

Visoko obrazovani momci iz benda su pored zvuka vratili i estetiku – kosice, kožne jakne, uske pantalone. Nisu imali problema da se izraze ni na traci, ni van nje. Jedini problem bio je neopisani život njujorških mladića, a nedovoljno priznati Julian Casablancas je i taj problem otklonio ispunivši ga ličnim zapažanjima. Zbog toga se mladež jako lako identifikovala sa tekstovima pesama „Last Nite“, „Hard To Explain“ ili, recimo, „Barley Legal“. Mladići su mogli da prepoznaju situaciju u kojoj ne mogu devojci objasniti ono što su mislili, jer devojke ne razumeju, a ne razumeju jer su jedva u zakonskom okviru da im smeš i prići. Dok su devojke imale priliku da vrlo otvoreno čuju razmišljanje urbanih mladića. Julian je preneo emociju i spojio generaciju.

Tekstovi sa ovog albuma jesu bili suština. Julianove reči bile su direktne, iskrene, pune referenci, ali lako razumljive. Podržane gitarskom muzikom, vratile su rokenrol u žižu interesovanja. Zbog tih tekstova i lepo prenetog osećaja niko se nije obazirao na neinventivne progresije ili pozajmljene bas linije.

Mladi su početkom milenijuma tražili nešto novo. Dobili su priliku da se izraze samo slušajući jedan bend, jedan album. Da li je to bilo dovoljno, da li je to bilo to? Da, jeste.