Kolevka moderne demokratije i sočnih francuskih poljubaca, zemlja sireva, vina, Tour De France-a, kroasana, ekscentrične kinematografije i perverznog seksa, nikada nije prednjačila u pogledu modernih muzičkih formi. Ako izuzmemo klasične kompozitore i znamenite šansonijere, od ’70-ih godina 20. veka, kada se pojavio mag elektronske muzike Jean Michele Jarre, sve do početka ’90-ih u Francuskoj se na području pop muzike (pop muzike u najširem smislu) nije dešavalo ništa vredno pomena i pažnje, ukoliko govorimo o globalnim okvirima. Edit Piaf, Charles Aznavour, Jacques Brel i ostale šansonijerske perjanice slavili su uspešne i oplakivali neuspešne ljubavi, glorifikovali šarmantan pariski duh i donekle uspeli da popularizuju taj muzički obrazac najpre u ostatku Evrope, a zatim i sveta.

ŠTA MLADI FRANCUZI ŽELE?

Mlade generacije Francuza su, međutim, želele više. Inspirisani stvaralaštvom Jarre-a kao svojevrsnim ocem elektronske muzike, najpre su se 1993. godine pojavili Daft Punk (koji su danas dogurali do statusa najprodavanijeg elektronskog sastava ikada), da bi nedugo zatim na scenu stupili i downtempo sastav Air i čitav niz danas globalno priznatih DJ-eva, poput Bob Sinclair-a, David Guetta-e, te electro/house sastavi Stardust i Etienne de Grecy.

Proces revolucionisanja muzičkog segmenta pop-kulture u Francuskoj na taj način je započet i tokom godina će, kako se kasnije pokazalo, zauzimati različite pravce kretanja. Mnogi muzički pravci nikada nisu uspeli da iznedre bilo šta vredno pomena u internacionalnim okvirima i ta sudbina zadesila je rock, hip-hop i brojne druge žanrove. Neki drugi su, međutim, uspeli da prokrče put iz undergrounda i, što je još interesantnije, uspeli su da postave neke nove standarde čija vrednost tek poslednjih godina počinje da biva opšte prihvaćena i eksploatisana i na drugim meridijanima. Najupečatljiviji primer za to je francuski metal koji najveću eksploziju i komercijalni odjek doživljava 2003. godine kada je svetlost dana ugledao album „The Link“, death metal benda Gojira. Od tada do danas, francuski metal je u stalnoj ekspanziji. No, krenimo redom.

DEATH METAL NA SCENI

Pra-počeci tvrdog zvuka u Francuskoj mogu se vezati za 1994. godinu kada su, na jednoj strani, osnovani najpre Blut Aus Nord, avangardni black metal sastav iz Mondvija, a na drugoj Watcha, groove metal/hardcore bend predvođen ni manje ni više nego Bobanom Vukovićem, čovekom iz Ivanjice, koji je na francuskoj metal sceni poznat pod pseudonimom El Butcho. I Blut Aus Nord i Watcha do dan-danas su ostali kultni bendovi, sastavi namenjeni posvećenicima koji žele nešto više od mainstream metala, ali nikada nisu izbili u prvu ligu svetskog metala.

Lavina koja je, međutim, tada pokrenuta danas se meri hiljadama bendova. Kvantitet svakako ne garantuje i kvalitet, ali u ovom slučaju stvari stoje upravo tako-u poslednjih 15-ak godina francuska metal scena je iznedrila masu jako dobrih bendova najrazličitijih provenijencija, od progressive-a i brutal death-a preko black-a pa sve do metalcore-a, industrial-a, ethno metala i sludge-a.

Verovatno najpoznatiji metal produkt koji dolazi iz Francuske je Gojira, sastav iz grada Bajonea, koji deluje od 1996. godine, s tim što je njihovo prvo izdanje pod nazivom „Terra Incognita“ objavljeno pet godina kasnije. Iako je u početku bilo evidentno da su Morbid Angel glavni uzori momaka iz Bajonea, ipak je već tada bilo vidljivo da Gojira nije klišeiziran death metal bend, što je potvrđeno na narednom, „The Link“-u, koji je izašao dve godine kasnije. Tribalni elementi, psihodelične deonice u stilu Neurosis-a, netipični aranžmani-sve su to bili indikatori da se iza brda valja nešto zaista veliko. To „veliko“ na policama muzičkih radnji pojavilo se tek 2005. godine pod nazivom „From Mars To Sirius“ i momentalno je metal kritiku i publiku širom sveta bacilo na kolena; silina, bes, enviroment tematika (članovi Gojire su poznati i kao vatreni aktivisti za zaštitu životne sredine), tehnička superiornost (Mario Duplantier u muzičarskim krugovima trenutno slovi za jednog od najboljih bubnjara današnjice), teške, progresivne, komplikovane i neretko beskrajno repetitivne gitarske deonice, Joe-ov propovednički vokal i nastupi energični do granice ludila-inaugurisali su Gojiru u vrlo uticajan i nadasve autentičan bend, ime koje se izgovara sa strahopoštovanjem i prema kojem se sa respektom odnose ne samo publika i kolege muzičari, već i najoštriji muzički kritičari. Usledili su evropska i američka turneja, saradnja sa Max Cavalerom na projektu Cavalera Conspiracy, zapaženi video klipovi i onda-zatišje. Rad na poslednjem albumu pod nazivom „The Way of All Flesh“ trajao je pune tri godine, ali se na kraju isplatilo. Vrata mainstream metal scene koja je Gojira jednom nogom zaglavila na prethodnom albumu, sada su prosto raznesena; dovoljno je pogledati njihov ovogodišnji nastup na Garorock festivalu pa da vam sve bude jasno. Gojira ni za promil nije umekšala svoj pristup-i dalje dovoljno eksperimentalni i drugačiji, naterali su metal mainstrem scenu da ona njima priđe, ne oni njoj. Dakako da su Meshuggah i Mastodon još ranije dosta posla već bili uradili, ali je Gojira dodatno uspela da modifikuje masovni ukus metal publike i prilagodi ga sopstvenom stvaralaštvu.

Uticaj ovog sastava već je očit, bar sudeći po bendovima koji uzimaju Gojira obrasce i nastavljaju da ih dalje razrađuju. Jedan od njih je Trepalium, bend koji takođe dolazi iz Francuske i svira neobičnu mešavinu death/groove metala obogaćenu boogie/cabare obrascima. Zvuči čudno, svakako, ali odlično funkcioniše, o čemu svedoče tri full lenght albuma, gomila turneja i sve veća popularnost ovog benda.

U domenu death metala, osim pomenutih novih naraštaja, nikako ne treba izgubiti iz vida brutal death velikane Benighted i death/doom sastav Ataraxie, koji je inače vrlo cenjen u doom metal krugovima. Oba benda izdaju albume vrlo kontinuirano i uživaju solidnu reputaciju među fanovima, čemu dodatno doprinose ujednačenim kvalitetom albuma koje izdaju.

Pored različitih death metal derivata, francuska scena obiluje i sastavima koji posredno ili neposredno imaju veze sa black metalom, ali je važno pomenuti da najveću podršku i popularnost imaju oni izvođači koji naginju eksperimentisanju i mešanju žanrova, što je u koliziji sa vladajućim trendom prema kojem popularnost benda obično bude veća ukoliko je on žanrovski „čistiji“ i konkretniji.

OD ETNA DO ELEKTRONIKE I NAZAD

Anorexia Nervosa, Deathspell Omega, Notre Dame, pomenuti Blut Aus Nord i mnogi drugi, manje poznati bendovi, neguju black metal sa dodatkom različitih začina koji im udahnjuju neophodnu dozu autentičnosti, a sve je veći broj bendova koji sviraju i depressive/suicidal black metal, kao najnoviji izdanak ovog mračnog podpravca. Trend ili ne, o tome bi se moglo raspravljati, ali ostaje činjenica da su eksperimentalnost i nekonvencionalan pristup osnovne odrednice francuskog metala, bez obzira o kojoj se vrsti radilo.

U prilog tome, neizostavno je skrenuti pažnju na Dagobu, industrial/groove metal koji je aktivan od 2001. I ima tri albuma iza sebe. Ovaj bend pravi muziku koja je na tragu danskog Raunchy-ja, One Way Mirror-a, Mnemic-a ili, pak, našeg Draconic-a. Iako je reč o syber metalu, ogromno prisustvo sympho elemenata preporučuje ovaj bend za slušanje, makar informativno. Istu kreativnu liniju kao i Dagoba prate i bendovi Scarve (sa nešto većim akcentom na žestini i sirovosti, jer kombinuju industrial ,thrash i melodeath; referenca: švedski Darkane) i ETHS, koji, opet, naginju metalcore-u i nu metalu i prave muziku koja bi se mogla dopasti fanovima Kittie-a, na primer.

Ipak, jedan od svakako najznačajnijih predstavnika francuske scene dolazi iz malo drugačijeg miljea, a odazivaju se na ime Carnival in Coal. Ovaj sastav iz Amijena trenutno nije aktivan jer su članovi posvećeni drugim bendovima, ali je iza njih ostalo sasvim dovoljno radova za pomno i dugotrano analiziranje. Svaki pokušaj opisa njihovog rada ravan je pokušaju da objasnite kakvog je ukusa čokolada nekome ko je nikada nije probao, ali recimo da je reč o spoju uvrnute elektronike, žestokih black/death deonica, rocka, free jazza, neobičnih tekstova i avangardnih zahvata u stilu Mike Pattona (treba li pomenuti da su jedan od njegovih omiljenih bendova?). Iako je u početku zamišljen samo kao studijski projekat, Carnival in Coal je imao i vrlo zapažene žive nastupe, što je nevernim tomama pokazalo da sve to ipak može „da se odsvira uživo“. Za sada nije poznato da li će dvojac Arnaud Strobl/Axel Wurthstorn ponovo oživeti ovaj projekat.

Na kraju, u prvu ligu francuskog metala svakako treba ubrojati i multinacionalni ethno metal sastav Arkan, koji je već svojim prvim (i za sada jedinim) albumom uspeo da zatalasa metal javnost širom sveta. Ko je slušao izraelski Orphaned Land, može da pretpostavi kako ova alžirsko-francuska ekipa otprilike zvuči. Za ostale, dovoljno je reći da se na albumu „Hilal“ može čuti impozantan broj orijentalnih instrumenata i harmonija, divni ženski i brutalni muški vokali, sve to uokvireno death metal svirkom u maniru pomenutog Orphaned Land-a i ranog Amorphis-a. S obzirom na sve rečeno, nije ni čudo što metal komuna sa nestrpljenjem očekuje naredno izdanje ovog nesvakidašnjeg benda.

Pomenuti bendovi su, da zaključimo, samo najočiglednija manifestacija vitalnosti ove scene; ispod nje, krije se veliki broj onih koji će svoju afirmaciju tek doživeti; ima i onih koji do tog stupnja nikada neće doći, ali to ne znači da njihova muzika nije vredna pažnje. Ukoliko pripadate delu metal publike koja je otvorena za nove stvari i spremna za stalno istraživanje, francuska scena definitivno predstavlja zahvalan teren za „kopanje“, jer tamo možete naći gotovo sve moguće podpravce, pa čak i neke za koje niste ni pretpostavjlali da uopšte postoje.