Celovečernji the Kid: Uz 40 godina karijere Đorđa Balaševića (II)

He was a big padron

Đorđe Matić je o prvih deceniju i po Balaševićeve karijere zapisao: „Balašević je primer uspješnog growing up in public principa: trebalo mu je puno vremena da svoje sjajne pjesme uobliči i prezentira na odgovarajući način. Mučio se kako bi im dao pravi okvir – godinama radio sa krivim aranžerima i producentima – a one su mu svejedno ne samo preživljavale nego bile tu da ostanu. Raspet između beskrajno lakog prepoznavanja sa publikom, goleme povratne ljubavi koju je od nje dobivao i, s druge strane, neke vrste odbačenosti od profesionalaca – muzičari nenaklonjeni mu opanjkavali su njegove pjesme kao ‘muzički banalne’, a ‘ozbiljni’ pjesnici i kritičari zamjerali su mu ‘jednostavnost forme’ (misleći na stilska sredstva, metar, rimu itd. u kojima Balašević pjeva) – što je sve sigurno moralo stvoriti silnu frustraciju, sumnju i nesigurnost.“ Sredinom osamdesetih Balašević se u jednom intervjuu jadao Peci Popoviću: „Više sam u prošlosti bio u društvu Novih fosila i Zlatka Pejakovića nego Čorbe i Dugmeta, gde smatram da mi je prirodnije društvo. Žacnulo me je i zabolelo što nisam pozvan u YU Rock Misiju, jer verujem da sam mogao, ne kao neki pevač, već kao tekstopisac da napišem barem strofu… Nesvrstan sam po pitanju žanra i zato imam problema.“

Deceniju kasnije Balašević je jedno od retkih velikih imena za koje se granice nisu zatvorile i koji se tokom pet krvavih godina obrukao valjda jedino podrugljivom „Laku noć, braćo Janezi“ – koju svi (uključujući i Slovence) slabije pamte no „Bečke konjušare“ Bore Đorđevića (mada su braća Janezi i jednom i drugom oprostili; fin svet); strastveno ga mrze i pljuju mu pod prozor samo budale, u Hrvatskoj i Federaciji jer je Srbin, u Srbiji jer peva u Hrvatskoj i Federaciji. Sklonjen od idiotluka (poput prebacivanja što peva „njima“, prebrojavanja krvnih zrnaca i redovitog prepričavanja i čupanja njegovih izjava iz konteksta) iza štita neizmerne ljubavi publike, veći nakon rata nego što je bio pre njega, Balašević poslednjih par decenija, oslobođen sumnji u sebe kakve su ga na velikoj jugoslovenskoj sceni mogle pratiti i potrebe da bude u bilo čijem društvu, izrastao u scenu za sebe, ume da potkači Arsena Dedića, Gorana Bregovića, Boru Đorđevića, Džonija Štulića (usput odgovarajući nepotrebno i sopstvene veličine nedostojno i na komentare kritičara, ali i reči štokakvih kritičarčića i novinarčića i raznih bizarnih pojava naše javne scene).

Jedna od brojnih specifičnosti jugoslovenske rok scene svakako je bila poetski izraz najznačajnijih domaćih autora, ponikao i rastao u križanju uticaja Lenona, Dilana, Morisona, Koena, Vejtsa, Smitove, Springstina, Kejva sa jedne te Visockog, Okudžave, Brela, Brasensa, Birmana sa druge strane, a čitav Balaševićev opus na takvim križanjima počiva – „Balašević je ‘zemljopisno’, kulturno i poetikom naravno bio vezan za šansonu, dakle visoko evropski i visoko slavenski žanr, ali generacijski naslušan anglosaksonske muzike – Dylan, singer-songwriters, uopće, rock-bandovi, blues, country, koji mu je uvijek dobro ležao zbog imanentnog humora – tako da je kod njega u stvari pitanje bilo – kad će koja strana, Zapad ili Istok, pretegnuti“ (Matić). U pomenutim ukrštanjima poetika i formi na jugoslovenskoj sceni nastajala su čvorišta koja predstavljaju svojevrsni ključ za razumevanje i tumačenje fenomena jugoslovenske rok poezije; takva su se čvorišta stvarala i kada su Bregović i Štulić dogovarali nikada realizovan zajednički album, kada je Dedić na Kantautoru obradio Mlinareca i Šifrera, kada je Šerbedžija sa Dedićem i Rudnekom snimio „Na nešto me sjeća taj grad“, kad su Dedić i Đorđević u Pozorištu na Terazijama održali jedan od najznačajnijih koncerata na ovim prostorima, kada su Predin i Dedić snimili Svjedoke priče i pozvali Đorđevića da sa njima zajedno otpeva „Domovinu“, kada su „Takvim sjajem može sjati“ snimili Zvijezde, Zabranjeno Pušenje i Šerbedžija, kada je Galija na Jednom u sto godina obradila „Sanjam“ i „Mi nismo sami“, kada je „Mi nismo sami“ svirao Rundek, i kada je Rundek svirao „Ona se budi“, kada se Mile Kekin pridružio Zabranjenom Pušenju na bini da otpeva „Lutku sa naslovne strane“. Našli su se na takvim čvorištima i Balaševićevi stihovi – Arsen Dedić je na Kantautoru obradio „Život je more“, Zoran Predin i Matija Dedić na Tragovima u sjeti „Priču o Vasi Ladačkom“, a Džoni Štulić na svom YouTube kanalu „U razdeljak te ljubim“ – ali je Balašević, čini se, niti koje su ga spajale sa drugim našim rok pesnicima i rok scenom uopšte odlučno i pomalo nadobundo – presekao. Kada sam pre pet godina u jednom intervjuu pitao Sandru Rančić zašto Balaševića nema u Rockovniku, svakako najvećem dokumentarnom poduhvatu na temu jugoslovenskog roka, odgovorila mi je: „Đorđe Balašević nije hteo da učestvuje.“ Pre šest godina sam Petra Janjatovića pitao zašto u njegovoj antologiji jugoslovenske rok poezije Pesme bratstva, detinjstva i potomstva nema Balaševićevih pesama. Odgovorio mi je da jeste planirao da uvrsti veliki broj Balaševićevih pesama u knjigu, ali: „kada smo videli koliko ih ima, izdavač i ja smo shvatili da se tu vrlo ozbiljno postavlja pitanje autorskog prava. Pa je bolje da Balašević napravi knjigu sa izborom svojih pesama.“ Pesama Draga Mlinareca, Andreja Šifrera, Gorana Bregovića, Bore Đorđevića, Zorana Predina, Džonija Štulića, Momčila Bajagića, Darka Rundeka, Ramba Amadeusa u knjizi – ima.

Balašević je danas možda i odviše svestan svoje vrednosti, naročito, vele upućeni, kada je reč o tržišnoj. Mnoge su me gospođe sa ladnim trajnama pitale: „Petre, sine, ti to znaš, slušaš, pišeš… Ja mnogo volim Balaševića… A što on ne voli nas ovde, sa juga? Vidiš da sve peva po Vojvodini i Hrvatskoj tamo, kod nas je zadnji put bio… Ne pamtim kad!“ Ja strpljivo objašnjavam da veliki izvođači ne gledaju u kartu i govore: „Ovde želim da sviram“, već da za njihov nastup treba platiti određenu cifru – a estradno tržište je kao i svako drugo: tačno se zna ko koliko vredi (po atraktivnosti i usviranosti) – i da je na organizatoru koncerta da taj novac isplati, obezbedi tehničke uslove i gleda da li će utrošena sredstva da pokrije novcem od ulaznica, te da nema orgnizatora koncerata u Nišu, a kamoli u Leskovcu, Vranju ili Pirotu koji bi se na tako rizičan posao odvažio. Naročito je tako bilo u periodu od albuma Rani mraz do pre par godina, dok su Balaševićevi nastupi imali formu primereniju pozorišnim salama no sportskim dvoranama; publika u Hrvatskoj i Sloveniji za takve nastupe ima novca, publika u Srbiji nema. „Ali zašto onda on, ne znam, ne spusti malo cenu, pa on je odavde, zna kakva je besparica?“, pita gospođa, na šta ja mogu samo da slegnem ramenima. Balašević je, za razliku od Bore Đorđevića, odlično znao da ne valja kada te previše ima, no čini se da nije svestan da deo publike nepovratno guraš od sebe kada te nema dovoljno.

Da Balaševićeva supruga Olivera vuče mnoge poslovne poteze kada je reč o njegovoj karijeri nije tajna – ni sam Balašević to ne krije. I tu treba stati, jer se u tuđ novčanik i u tuđ krevet ne gleda. No, ako želite da radoznalcima i zlobnicima uskratite priliku da guraju nos u vaš buđelar i ložnicu trebalo bi da od njihovih očiju krijete svoj privatni život. A Balašević nije to uvek činio; njegova supruga i ćerka su medijima – čak i onima koji ne vire ljudima kroz plot i ne kopaju po im po kantama za smeće  – zanimljive zamo zato što su njegova supruga i ćerka, i u tome ima i njegove i njihove sopstvene krivice. Dodamo li tome i da je Olivera Balašević žena izuzetno lepa te da skladni brak Đorđa i nje traje, evo, već tri i po decenije – eto dobitne kombinacije za palanačka opanjkavanja. (A priča o porodičnoj idili Balaševićevih ume da ide na živce i onima koji Balaševića vole; kako da vam kažem: ne vole besni, razočarani i poniženi kad se hvalite srećom.) Balaševića je Bruno Langer pre deset godina, ljut zbog toga što je Balašević otkazao gostovanje na proslavi trideset pete godišnjice Atomskog Skloništa nazvao  – bio sam šokiran kada sam čuo da takve reči izlaze iz usta tog dobroćudnog čoveka – „papučićem“, a u godini koja je za nama Bora Đorđević je, predstavljajući u jednoj emisiji zbirku Pusto ostrvo, pročitao stihove iz svog klozetskog ciklusa u kojima se veli da „Đole od svoje Olivere niti piša niti sere“; Balašević je ubrzo na koncertu u beogradskoj Areni odgovorio: „Moj nekadašnji kolega iz benda za Novu godinu nastupa kao predgrupa Aci Lukasu.“

He was a friend of Pancho Willa

Najpoznatija postava Ranog Mraza: Đorđe Balašević, Bilja Krstić, Bora Đorđević i Verica Todorović

To nadgornjavanje između Đorđevića – ime Bore Đorđevića je, uz Balaševićevo, neizbežno najpominjanije u ovom tekstu – traje neke dve decenije, na golemu radost žute štampe. Balašević to čini mangupski, a Đorđević ponajčešće prostački, i jedan i drugi uz ogradu: „Ja njega cenim kao autora“. Najčuvenija i izuzetno kratkotrajna postava Ranog Mraza, ona u kojoj su se našli Balašević, Đorđević, Biljana Krstić i Verica Todorović, ostaje do danas jedan od mitskih trenutaka jugoslovenske rok scene, onaj u kome su se, u magli kroz koju vode staze od prvih akorda do hora od deset hiljada grla, putevi legendi ukrstili. Za priključivanje Đorđevića i Krstićeve (podsetimo: napustili Suncokret jer su ostali članovi odbili da izvode Đorđevićevu novu pesmu, „Lutka sa naslovne strane“) Ranom Mrazu, zaslužan je bio Peca Popović, dobri duh jugoslovenskog rokenrola, čovek koji je uvek video dalje i dublje no ostatak beogradske muzičke čaršije. Đorđević je u knjizi autobiografskih zapisa Šta je pesnik hteo da kaže zabeležio: „Moj brat Peca Popović, kome zaista moram da zahvalim na mnogim dobrim stvarima koje je učinio za mene, priča kada je ‘Lutka’ bila prvi put odsvirana. Desilo se to kod njega u dvorištu. Pozvao je u goste Balaševića, Stanka Terzića [glavnog urednika PGP-RTB-a], mene i verovatno Nikolu Neškovića [urednika u PGP-u]. Uzeli smo gitare, Đole je odsvirao ‘Računajte na nas’, a ja ‘Lutku sa naslovne strane’. ‘Gospodo, evo vam milion maraka!’, rekao je Peca Stanku i Nikoli. I bio je u pravu.“ No da ta i takva saradnja nije mogla potrajati moralo je biti jasno i samom Popoviću; on je zapisao: „S jedne strane ranjeni Đole (posle brodoloma sa Žetvom), toliko molske duše, sa širokom paletom svojih prečanskih balada, nasuprot uvređenom Bori (odbačen iz Suncokreta), sa durskim gnevom odmetnika na zadatku prekopavanja pločnika Beograda u potrazi za gradskim gubitnicima da ih ovekoveči. Na logici nespojivog, ta je kombinacija postojala nekoliko meseci ne samo da bi Bora i Đole preboleli svoje sveže rane i došli do neophodnog samopouzdanja, već da bi jedan od drugog dobili dragoceni impuls. Bora je od Đoleta naučio da ne postoji ništa lepše od otpevane priče, a Đole je od Bore saznao da bez ikakvog ustezanja na scenu valja izneti sve svoje vrline i mane.“

Dvojica najpopularnijih srpskih autora uglazbljene poezije nastaviće u narednim decenijama da hodaju svako svojom stazom, ali neprestano poređeni i kontrastirani: šansonjer i rokenrol buntovnik, pesnik ravnice i pesnik asfalta, „panonski mornar“ i „šumadijski razarač“, majstor paučinastih stihova o ljubavima pravim, šašavim i slinim i slikar bodlerovskih prizora iz potkrovlja i suterena, „naš Dilan“ i „naš Springstin“, ambasador dobre volje Ujedinjenih nacija i četnički vojvoda, pacifista i čovek koji je „samo bio uz svoj narod“, umiveni ljubimac sredovečnih gospođa i emotivnih klinaca i kaljavi heroj hevimetalaca i večitih gubitnika. (Mogli bi se ovde osvrnuti i na dihotomiju koju će počesto pomenuti antikomunistički nastrojeni komentatori jugoslovenske scene, a koja dolazi od nepoznavanja hronologije Balaševićeve i Đorđevićeve karijere: Balašević – ljubimac vlasti naspram Đorđevića – rokenrol disidenta. No ovakva obratnost netačna je; jer, i Đorđević je svojevremeno – na izvestan način – pevao na zakletvu Titu, učestvujući na snimanju „Računajte na nas“ kao prateći vokal, a problema sa urednicima izdavačkih kuća i radio stanica imao je i Balašević – mada su oni bili mnogo manji od onih sa kojima se susretao Đorđević.) Kada je reč o adoriranju kolega, stvari su se, svakako, izokrenule: Balaševića poslednjih par decenija nekadašnji i aktuelni prvaci jugoslovenske scene hvale, za Boru Đorđevića (iz poznatih razloga) sve je manje lepih reči. Pun hvale za Đorđevića ostao je, doduše, Onaj Najveći – Arsen Dedić govorio je pre nekoliko godina kako je „od svih srpskih kantautora Bora Đorđević bio najdarovitiji“ te kako „više vjeruje njemu, nego balaševićizmu“. (U jednom kasnijem intervjuu, objasnio je šta pod „balaševićizmom“ podrazumeva: „To je čovjek koji je šest puta u jednoj sezoni napunio dvoranu Lisinski. To je taj stil koji se rađa u tim krajevima, koji u sebi nosi poetsku eleganciju. Ona je pučka, ima veliku dozu humora i tu se ljudi nalaze. Ali ne oduzimam sebi pravo da o tome mislim tako. Našu estradu ne mogu gledati od toliko samoljublja. Svi se nešto prijete, ja sam reper, ja sam rocker, kao da se prijete. I ja sam svašta napravio pa ti to ne nudim dnevno. Nikome neću nanijeti zlo, ali u samoobrani nisam naivan.“)

Izvesno je da je uzavreli život prestonice, njegovih rok klubova i bircuza presudno uticao na trpki jezik i naturalističke motive Đorđevićeve poezije i da Riblja Čorba ne bi mogla biti ono što je bila da je nastala u nekom drugom gradu, kao što je izvesno da je Balašević mogao postati, kako reče Popović, „naš Dilan, naš Brel, i naš Visocki“ („našim Dilanom“ Balaševića je prvi nazvao Momčilo Bajagić, a „našim Visockim“, u pesmi Balaševiću posvećenoj, Izet Sarajlić) samo potkraj sedamdesetih u gradu Zmaja i Laze Kostića; kako je primetio Mihajlo Pantić, Balašević je „istinski nastavljač upravo novosadske romantičarske tradicije sa svim njoj pripadajućim registrima (od melanholije, preko idile i elegične uspomene, do satire i jetke ironije koja je, kadikad, znala da preraste i u cinizam prvog reda). […] Đorđe Balašević je, pri svemu tome, i hroničar jednog podneblja, jednog načina života, i analitičar jednog naizgled mirnog, a zapravo do suicida kompleksnog mentaliteta, tog građanstva koje je uvek težilo da drži do reda i obzira, ispod kojih je tinjala egzistencijalna drama svake pojedinačne, anonimne, male ili velike ljudske sudbine, ako uopšte ima malih sudbina.“

From Rio Grande to Guadalahara, and all along the Mexican bay

Balašević je nesumnjivo prvi na našoj mejsntrim sceni veštim potezima i bogatim koloritom, živo i verno (mada, po sopstvenom priznanju, za realizam nije mario i nije mu težio) slikao Ravnicu, ostajući do danas prvi (u svakom smislu reči) pesnik Vojvodine u jugoslovenskoj muzici. Kako reče Peca Popović: „Kao kad Crnjanski digne krvavu čašu vina, kao kad gospodin Mika uspori u velelepnoj poemi o Vojvodini, kao kad Vasko Popa kosmos širokog neba pretopi u paorski prah, kao kad Konjović umoči četkicu u onu drugu plavu ili žutu, kao kad Saša Petrović komponuje kadar od krvi i blata, strasti i banatskog neba, tako Đorđe Balašević, naslednik najsjajnije linije poetskih prvaka našeg jezika i autentični Vojvođanin s darom da drugačije, ali ne manje potresno ili manje tačno, oslika Ravnicu u njenoj složenoj posebnosti.“ Sa Balaševićevim pesmama svečari i salaši, protinske kćeri i Mađarice (dabome, i tekst Čolićeve „Mađarice“ potpisao je Balašević), konjokradice i dunavski lađari, carski soldati i džandari, Tisa i Tamiš postali su legitimnim delom jugo-rok ikonografije. Iz Balaševićevog šinjela izašao je Garavi Sokak (od strane rokera vazda potcenjen, ali zbog društva koje je vođa grupe sebi izabrao dolepotpisani nije u stanju da ih uzme u zaštitu), a i u poetici Grive, živopisnih metal paora, primetan je bio, pored očiglednog uticaja Bore Đorđevića, odjek Balaševićevih stihova.

Ako bi neki od Balaševićevih panonskih komada morali označiti kao paradigmatski, mogle bi to biti „Ćaletova pesma“ i, razume se,  „Priča o Vasi Ladačkom“. Stihovi „Ćaletove pesme“ spadaju u zanatski najuspelije kada je o Balaševićevim pesmama reč: nepodudaranjem poetskog i muzičkog refrena, obgrljenim rimama, anaforom i gradacijom, Balašević peva o onim duhovima (na ovim prostorima tako čestim) koji piju, lutaju i sviraju bezuspešno tragajući za mirom i počinkom, uspevajući redovno da satru one koji ih vole i sebe same. Pesma je, nipošto slučajno, postala tamburaški standard; od naših rok pesnika, samo je Dediću, Balaševiću i Bajagiću pošlo za rukom da takvu pesmu napišu. „Priča o Vasi Ladačkom“ jedina je naša rok pesma pretočena u film; čak i kada film Balada o Pišonji i Žugi bude ugledao svetlost dana, „Priča o Vasi Ladačkom“ biće za jedan film ispred nje, jer su po njoj snimljena dva – doduše slaba – filma, Jesen stiže, Dunjo moja Ljubiše Samardžića i Balaševićev Kao rani mraz (o tome zašto planirana saradnja između njih dvojice nikada nije ostvarena pisala je srpska štampa nadugačko i naširoko). Sa „Pričom o Vasi Ladačkom“ jugoslovenska muzika dobila je svoj pandan velikim pripovednim folk rok baladama na engleskom jeziku. Pripovest o Vasi Ladačkom nije zaslužila da bude ispirpovedana zato što je reč o pojedincu naročitih sposobnosti i postignuća, pa ni neobične sudbine. Vasa Ladački ne umire od nesrećne ljubavi, već od srčane kapi, kao i toliki drugi koji su se jednoga dana zapitali „A šta ću sad sa svim ovim“ i od sebe načinili ruine. A onda, sve je u toj priči nepouzdano i maglovito – „Znate l’ priču…? I ja sam je tek onomad čuo… Kažu da je bio čudna sorta…“ Balašević je više puta naglasio kako pesma ne veli da je Vasa Ladački umro mlad; stihovi glase: „Mlad je, kažu, bio i kad je umro.“ Važniji u čitavoj priči su onaj koji pripoveda i oni koji slušaju. Lirski subjekat Vasu naziva „čudnom sortom“; iz perspektive slušaoca ovdašnjeg, sa pogledom na svet oblikovanim višegeneracijskim otimanjem od zemlje da se da caru u Stambol il’ ćesaru u Beč, mora biti nekakav čudak taj čovek koji i pored silnog bogatstva ni nakon mnogo godina ne može da zaboravi ženu koja mu je daleko od očiju. No pripovedač i slušaoci su nad sudbinom Vase Ladačkog samo tobož začuđeni – njegove poslednje reči, „Džaba bilo… Kada nisam s onom koju volem“, dobro su razumljive svim ratnicima i paorima koji su priču čuli, i oni se pričom o Vasi Ladačkom ne teše, „Eto, on je sve im’o i ništa im’o nije“, već ga iskreno i duboko žale. Goran Bregović je sredinom osamdesetih na pitanje postoji li tuđa pesma koju bi voleo da može da nazove svojom bez dvoumljenja odgovorio: „Balaševićevu ‘Priču o Vasi Ladačkom’, zbog stiha – kad ja nisam s onom koju volem“. Krajem decenije, ovaj stih poslužiće Bregoviću kao potka na kojoj će nastati „Đurđevdan je, a ja nisam s onom koju volim“ (što je – to je ovde neobično važno – pun naziv pesme ispisan ploči Ćiribiribela), još jedna velika pesma natopljena blatom, krvlju i vinom, koju je Veliki Maher u svojoj brižljivo oblikovanoj skromnosti nazvao „malom ljubavnom pjesmom“.

His pistolero with bullet long play

Goran Bregović je, svakako, od svih naših rokenrol pesnika najlepše pevao o smrti; činjenica da ovaj motiv zauzima tako značajno mesto u domaćoj rok poeziji zaslužuje barem knjigu, u kojoj bi čitavo poglavlje moralo biti posvećeno Đorđu Balaševiću. Široka slovenska duša, koja uvek boli jače, koja i suviše mlade navede da misle o grobu, ista ona koju su u sebi napipali Bregović, kada je pisao „Sanjao sam noćas da te nemam“, „Pjesmu mom mlađem bratu“ i „Te noći kad odem“, i Radoman Kanjevac, kad je pisao „Da li si spavala“, „Stare trube“ i „Godinu“, vodila je Balaševićevo pero i strune kada su nastajale veličanstveno melanholične „Slovenska“ i „Kad odem“, бардовские power ballads, najizrazitiji primeri prepleta slovenskih i anglosaksonskih poetskih i muzičkih uticaja u Balaševićevom opusu, prva sa egzistencijalističkom zapitanošću pred milionom nebeskih sveća i druga sa prihvatanjem neumitnosti neme pesme crnog slavuja.

Balašević ulazi u najveće majstore sete među našim rok autorima. U pesmama „Badnje veče“ i „Jednom su sadili lipu“ seta je durska, one su poput akvarela na kojima su prizori iz prošlih dana oslikani lakim potezima, ali upečatljivo i živo, požutele slike koje izazivaju čas smešak, čas suzu u oku. O „Čoveku za koga se udala Buba Erdeljan“, pesmi o nepovratno propuštenoj prilici za sreću, Mihajlo Pantić pisao je u ključu poetike naslova kod Balaševića: „Što se mene tiče, sjajna pesma koja posle toga sledi nije ni morala biti napisana: sva romantičarska, gorka melanholična rezignacija o promašenom životu stala je u taj naslov.“ U „Neverniku“ je Balašević maestralno ispripovedao povest o jednoj od bezbroj ljubavi koje je prekinuo nezadovoljavajući odgovor na pitanje roditelja: „Da l’ si od Naših, il’ baš i nisi?“. „Nedostaje mi naša ljubav“, muzički i poetski najtananija Balaševićeva balada, spada u najlepše izdanke Balaševićevog programskog stiha: „Sve prave su ljubavi tužne“. „Nemam ništa s tim“ mogla bi se komotno smestiti među ono malo domaćih bluz standarda; lako je zamisliti stihove „U ovoj sobi atmosfera je prosta / Sto i krevet i prekidač za luč / Ispod cene mole cenjenog gosta / Da pre puta ne zaboravi ključ“ otpevane napuklim glasom na sirov zvuk distorzirane gitare. Alegorijska „Odlazi cirkus“, uz „Burnu pijanu noć“ Predraga Milosavljevića najlepši autoportret umetnika u našoj rok muzici, prekrasna je slika onoga što ostaje kada padne zavesa, ili, rokerskim jezikom rečeno, when the smoke is going down: klinci zamagljenih očiju koji će, kako vreme prolazi, zaboravljati svoje heroje, gomila koja će naći nove zabavljače i usamljeno pitanje koje lebdi u vazduhu: „Da l’ je sve bilo samo fol…?“. I „Starim“, koja se, valjda, počne razumevati u onoj deceniji u kojoj sam sada ja, kada nas jutro zatekne same, kao školjke u pesku, u pravom haosu tema i kada spoznamo da se neke bistrine nepovratno mute.

For senoritas this is OK

A pomenuti komadi samo su onaj deo Balaševićevog opusa naročito prirastao za srce potpisniku ovih redova. Kada sebe samog pobedim u borbi da delo odvojim od lika svog heroja Balaševića – kako, uostalom, moram da činim sa gotovo svakim svojim rok herojem sa ovih prostora – ostaju tri stvari koje Balaševiću zameram. Pre svega, što je odustao od rok formata, koji mu stoji mnogo bolje no što on sam misli (mada je poslednjih par godina, nakon godina nastupa u akustičnoj varijanti i sa svojom Panonskom mornaricom, sa vraćanjem koncertima u sportskim dvoranama sa svojim Unfuckablesima – skupom vrsnih instrumentalista, u ovoj priči nepravedno zanemarenim – ponovo oživeo rokenrol komade, čak i neke sa početka karijere, poput „Mirke“ ili „Pa dobro gde si ti“, za koje je bilo malo očekivano da će ih opet izvoditi). Potom, što je odustao od objavljivanja albuma (poslednji, Rani mraz, objavio je pre deceniju i po). Stoji ono što je govorio Balašević kada bi ga pitali o mogućem novom albumu, da u digitalno doba albumi teško pronalaze put do publike. Ama album – dobar album to jest – mora biti mnogo više od skupine pesama nabacanih na gomilu, mora se kroz njega provlačiti određena poetska, estetička ili idejna nit (što su Balaševićevi albumi u prošlosti imali). Istinske umetnike od muzičara i muzikanata dele dobri albumi, i ne samo da se umetnici albumima dokazuju već se i neprestano iznova potvrđuju; singlovima ispunjavaju obaveze prema samom sebi, albumima prema svojoj umetnosti. Istina, Balašević je pre nešto više od godinu dana najavio da će „pokušati da napravi nešto što su u njegovo vreme zvali ploče“, ali to ne mora ništa da znači; mnogo je važnije što je Balašević u pomenutoj izjavi rekao da „neće ponoviti grešku da pušta jednu po jednu pesmu“.

Na posletku, Balašević, autor autentičnog senzibiliteta i izraza, dozvolio je sebi da zaliči na svoju publiku, onaj fini svet što dolazi na njegove koncerte da se smeje duhovitim a neopterećujućim pričama o Balaševićevim dedovima i rođacima (komičar Balašević, romanopisac Balašević i glumac Balašević zavređuju posebne tekstove) i nauzdiše slušajući „Provincijalku“ i „Ne volim januar“, sve uveren da je prava poezija baš onakva kakva je Balaševićeva. Nove generacije klinaca rokera – a oni su jedini koji su istinski u stanju da muziku koju vole natope i poslednjom kapi svoje krvi, svog znoja i svojih suza – Balašević je od sebe verovatno odbio ravničarskim folk rokom (prvi njegov u potpunosti „laloški“ album bio je izvrsni Na posletku… iz 1996), sve prisutnijom šansonom i sve kabaretskijim koncertima, pa je, svakako nesvesno i netendenciozno, slušajući odjeke svojih reči o svoju novu publiku, postao u pesmama i nastupima nešto – zašto uvijati – njanjaviji nego što je bio. Na poslednjem Balaševićevom koncertu koji sam posetio, u niškom Domu vojske pre deset godina (bio je to poslednji Balaševićev nastup u Nišu), sedeo sam izmeđ dve dame koje su se, zatvorenih očiju, zaneseno njihale levo-desno. Potrebu za osećajem tribalnog jedinstva na koncertima izgubio sam, mislim, već na početku studija, ali sam u tom trenutku, sa dugom kosom i Bili Ajdol ili Whitesnake majicom, ne sećam se više, osećao da bi mi mnogo više prijala atmosfera kakva je vladala na Balaševićevim koncertima krajem osamdesetih, kada je punio sportske dvorane mladim rokerima, ili početkom devedesetih, kada je sejao vrcave a oštre komentare na dnevnopolitička zbivanja i protestvovao protiv Miloševićeve vlasti.

Pre tačno deceniju i po Matić je o Balaševiću zapisao: „Svoje najbolje albume napravio je kad su se već polarizovale grupe – onaj tko ga nije volio nije razmišljao o njegovu radu, za utjecajnu kritiku bio je previše mainstream (čitaj: safe), a ogromna publika obožavala ga je sasvim nekritički, što je šteta jer nikad nije dobio valorizaciju kakvu zaslužuje“. Popović je pisao: „Najbolje Balašević zna i oseća koliko nije lako biti pesnik u našoj javnosti i stvarnosti. Pouzdani zapisničar emotivnih bankrota, socioloških nelogičnosti složene panonske koloritnosti, za profane pesmotvorac, a za upućene tvorac čudesne simfonije vojvođanske zemlje u kojoj i sada ponekad ‘šlepovi pod oraje pristaju’.“ „Jednog dana sve će to doći na svoje“, zapisao je sam Balašević, „to znam, ali prethodno bih morao da nađem malo vremena da umrem, i ispunim još par rubrika u formularu Večnosti, tako da baš i ne vapim za tim danom…“ Na kraju, kada se sve doda i oduzme, ostaju pesme, kao jedino što je važno. I to, kada je o Balaševiću reč, možda bolje znaju devojčice i dame vlažnih očiju nego naslušani muzički sladokusci koji se u društvu sebi sličnih jedva odvaže da kažu kako „Balaševiću neke pesme nisu loše“.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde