-

Naslovna Izdvajamo Celovečernji the Kid: Uz 40 godina karijere Đorđa Balaševića (I)

Celovečernji the Kid: Uz 40 godina karijere Đorđa Balaševića (I)

Petar Kostić

Funkcija: Recezent

Sebe vidi kao: Nekog ko dokazuje muzičarima da ne rade onako kako bi on radio kad bi umeo.

Moto: "Čoveče, svi su glupi osim mene." - Homer Dž. Simpson

Zabavnjaci me ne smatraju za svog, jer ne prihvatam neke njihove šablone, rokeri takođe. Narodnjak nisam, te sam prinuđen da lebdim u nekom svom prostoru i zbog toga dolazi da mi se tu i tamo ponešto uskrati. – Đorđe Balašević, 1986.

You are a stranger, but you know everything of course

Naći će se svakako među štovanim čitateljstvom kakav muzički pametnjaković koji će se, bacivši pogled na naslov ovog teksta, razvikati kako Đorđu Balaševiću nije mesto na portalu koji u svom naslovu sadrži reč „rok“. Nikada nisam imao snage i volje da onima koji od Balaševićevog opusa znaju prstohvat hitova objašnjavam zašto njegovo delo spada (i) u rokenrol. Jer, sve i da Balaševićevi radovi po formi nisu rok – a veći deo jeste – ta jednosložna reč označava mnogo više od karakteristika žanra poput sastava orkestra, ritma, melodije; zato su rokenrol i Džoni Keš, i Kraftwerk, i Public Enemy. Ja sam se, međutim, češće no sa onima koji to znaju sretao sa rokenrol puritancima koji su (ne samo zbog svog odgovora na pitanje „Šta je to rokenrol?“) zanavek razvejali moje tinejdžerske iluzije o rokerima kao ljudima širokih pogleda i otvorenog uma. Tako bih, umesto da govorim o rok komadima u Balaševićevom opusu, o koenovski širokom spektru žanrova u koje je Balašević zahvatio, o činjenici da ga je moj imenjak Janjatović uvsrtio u YU rok enciklopediju (pobogu, zar iko ozbiljan misli da je Janjatović mogao i trebalo da uradi drugačije?), u razgovorima sa takvim tvrdoglavcima samo odmahnuo rukom.

Jasno, deo rokera je osećao animozitet prema Balaševiću i tokom osamdesetih, kada je nesumnjivo dolazilo do preseka između skupina njegovih fanova i fanova gitarskog (gitarskijeg) rokenrola; kako piše Đorđe Matić, Balašević je, „rokerima – kad su vladali urbani fajteri Štulić i Đorđević – oduvek bio ‘prelagan’ – a činilo se, usput, da je on uvijek više cenio rokere nego oni njega“, a Miljenko Jergović priznaje: „Balašević nikada nije bio moj izbor. Manje iz razloga senzibiliteta, više zato što smo se generacijski mimoišli – jer nisi baš mogao biti punker i alternativac i imati simpatija za romantičnog, djevojačkog kantautora“. No, sve i da „Balašević nije rok“ kako veli neki bandoglavi hard roker, svakako je reč o muzičkom fenomenu koji, ako ne kvalitetom – koji mnogi uporno i nedovoljno argumentovano osporavaju – ono svakako odjekom i trajanjem, zaslužuje ozbiljne analize. Četiri decenije karijere bez većih turbulencija zavređuju ogromnu pažnju i na većim scenama, nekmoli na jugoslovenskoj (razbijenoj i ponovo, bez ikakvog podstreka i bez ičije pomoći, srasloj).

Originalni omot singla “U razdeljak te ljubim”

Naravno, upućeni čitaoci mogli bi (s punim pravom) potpisniku ovih redova zameriti nepreciznost u naslovu. Jer, iako se ovaj tekst pojavljuje u godini u kojoj će se navršiti 40 godina od objavljivanja Balaševićevog prvog albuma (ako njegovu diskografiju proširimo i na diskografiju Ranog Mraza), Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu, muzička karijera Đorđa Balaševića započela je 1977, kada se dvadesetčetvorogodišnji Balašević priključio grupi Žetva. Sa grupom je proveo samo jednu sezonu, snimajući samo jednu singl ploču. Numera sa A strane, „U razdeljak te ljubim“, bila je mnogo više od šaljivog pesmuljka: bila je to pesma u kojoj se Balašević duhovito poigrao sa austrougarskim kulturnim nasleđem, na koje se vazda gledalo sa sumnjičavošću, i pesma koja je nosila nesumnjiv seksualni innuendo – omot u kojem je ploča ugledala svetlost dana, foto kolaž sa obnaženim ženskim torzom i otiskom nakarminisanih usana, zamenjen je kasnije te godine, kada je doštampan novi tiraž ploče, omotom sa bezličnim crtežom nalik na onovremene ilustracije iz školske lektire.

Tim činom je „U razdeljak te ljubim“ svedena na novelty hitić na koji se u plesnim školama prave prvi koraci pri učenju tanga, a Balaševićev rad po prvi put došao pod cenzorske makaze. No bitno je da je ta pesma bila prvi korak ka zvezdama: zahvaljujući njoj o mladom Novosađaninu koji je na jedvite jade završio srednju školu i upisao studije geografije – dve godine kasnije u RTV Reviji pojaviće se pismo nekog čitaoca iz Požarevca, koji se, uz ogradu da su mu Balaševićeve pesme „simpatične“, pita treba li ponavljač i begunac sa časova Balašević da bude uzor našoj omladini – jugoslovenska štampa je počela pisati kao o „novoj nadi naše pop scene“. Svaki naredni korak morao je za mladog Balaševića biti sve teži sa balastom grupe Žetva, pa je iste godine napustio bend ne osvrćući se puno za sobom. „Prodaješ koku koja nosi zlatna jaja, rekli su mi…“, zapisao je Balašević dve decenije kasnije, „Koko-da, koko-da, pomislih u sebi… Jako se varate, gospodo… Ali jaja odlaze sa mnom…“ (Žetva je iste godine kada je objavljen prvi singl Balaševićevog Ranog Mraza snimila album Vreme žetve. Fascinantno i frapantno je koliko ovo izdanje stilski nalikuje prvom albumu Ranog Mraza: tu su radiofonični pop rok komadi, duhoviti tekstovi, visoki ženski vokali; a onda, tu su i teme kojima će se baviti i Balašević na prvom albumu Ranog Mraza: omladinci koji nisu pratili sve uzuse socijalističkog društva, bračni odnosi, pogled na kolege iz tvrđeg rok ešalona.

Kao da je Balašević prvim albumom Ranog Mraza hteo da bivšim kolegama poruči: „To se radi ovako“. Pa ipak, iako je prvenac Ranog Mraza stigao kasnije, Balaševićeva nova grupa je iza sebe već imala dovoljan broj uspešnica objavljenjih na singlicama da Balaševićevi bivši bandmateovi iz Žetve nervozno grizu prste i pokušaju da mu pariraju blatantnom – i neuspelom – imitacijom omladinske himne „Računajte na nas“, sa žaokicom u refrenu jasno uperenom ka novom bendu bivšeg kolege: „Bez obzira na manire / Minđuše i duge kose / Strane ploče i parfeme / Farmerice s Ponta Rose / Sve nas iste misli nose / U nama živi snaga / I davnih dana kletva / Mi se ne bojimo mraza / Svakog jutra biće žetva“ (kurziv P. K.). Vreme žetve je međutim, i pored zanimljivih rima, izdanje u svakom pogledu – idejnom, izvođačkom i naročito produkcijskom – daleko iza debija Ranog Mraza, te nije čudo što je ubrzo nakon njegovog objavljvanja grupa potonula u zaborav. Ono ostaje tek fusnota u istoriji domaće popularne muzike, značajnije po tome što je na njemu kao studijski bubnjar bio angažovan Ivan Fece te što su kao tekstopisci potpisani i Bora Đorđević i Miljenko Žuborski no po umetničkom dometu.)

Never interested in revolucion

Omot singla “Računajte na nas”, sa sjajnim vizuelnim rešenjem Đorđa Ristića

„Razdeljak“ je, i pored činjenice da se prodao u par stotina hiljada primeraka, bio tek inicijacija na veliku pozornicu, na koju se tada – vele oni koji to doba romantizuju, ama u tome što kažu ima istine – nije penjao svako. Rani Mraz, koji je Balašević osnovao krajem 1977. sa pevačicom Vericom Todorović i gitaristom Vladimirom Kneževićem, pobrao je u proleće 1978. na Opatijskom festivalu simpatije publike i medija baladom „Prva ljubav“. No meteorski uspeh usledio je nakon što je u maju, na večeri rodoljubivih pesama Omladinskog festivala u Subotici, grupa izvela „Računajte na nas“, prvobitno napisanu da bude izvedena na nastupu benda pred Najvećim Sinom.

Pesma na koju će glavni drugovi odobravajuće klimati glavom i koju će prigrliti omladinske organizacije, koja će postati veliki hit, nezvanična himna mladih Jugoslavije i križ koji će Balašević nositi do kraja karijere, proglašavana simbolom doba nevinosti sa jedne i simbolom rokenrol udvorišta naspram beskompromisnosti panka i novog talasa sa druge strane, bila je već u ono vreme u mnogome deplasirana – više od decenije i po pre toga Partija je rekla: „Dajte im rokenrol“, pa je potkraj sedamdesetih rok već bio široko prihvaćen kao dominanti socijalni i kulturni izraz jugoslovenske omladine. Pa ipak je sumnjičavost prema mladalačkoj fascinaciji zapadnom kulturom tvrdoglavo opstajala, što predstavlja jedan od centralnih momenata u „Računajte na nas“. Balašević je pre dve decenije o pesmi zapisao: „Napisao sam tako pesmu u dahu, kad je nabačeno ‘da će se možda i Maršal pojaviti’, i otpevao je nepromišljeno, istog dana, ne pustivši da malo odleži… Događalo mi se, pre ili kasnije, da ostanem nezadovoljan nekim stihovima, kao u ‘Iloni’ ili u ‘Lunji’, na primer, ali pesma o kojoj pričam ipak je bila nešto drugo. Ona je privukla ne samo one koji dotle nisu slušali nijednu Balaševićevu ploču, nego i one koji dotle nisu slušali nijednu ploču uopšte… Ispostavilo se da je svima od samog početka bilo jasno da je to veliki promašaj, ali su za svaki slučaj sačekali da prvo Tito malo umre, teškom mukom se uzdržavali još nekih desetak godina, pa mi otvoreno skresali u lice… Eh… Malo kom je, nažalost, pre nego meni bilo jasno da je to Veliki Promašaj… Pričam dakako o umetničkom, ili zanatskom kiksu, kako hoćete, jer, prvo i prvo, šta mi je uopšte trebalo da pravim rodoljubivu pesmu? Eto, napipao sam u grudima jeftinu paklicu na kojoj je pisalo ‘Patriotizam’, i popušio sam to bez veze, da se malo napravim važan pred društvom… U ime svih nas iz pedeset i neke? Koja nadobudnost, čoveče? […] Ko je tebe, frajeru, ovlastio da istupaš u ime generacije? Daš Amateru par naslovnih stranica, i tu i tamo ga pustiš na televiziju, a on odmah ište čekić i četiri eksera da se sam prikuca na krst. Zatim… I ono pominjanje partizana & ofanziva bilo je ‘ispod mere’ što kažu pecaroši? Zna se u kojoj su Partiji povlačeni takvi džokeri, a Igrač mog renomea nije sebi smeo dozvoliti da igra tablić sa šusterskim kalfama. Ali presudna greška je ipak bilo ime… Ne Tito kao Tito, nego Ime kao Ime… Imena savremenika nemaju šta da traže u pesmama koje nameravaju da potraju… No bilo mi je dvadeset i četiri, zaboga, kako sam mogao pretpostaviti da će moje pesme nadživeti nekog Besmrtnog? […]

Odrekao sam se Pogrešne Pesme odavno, i pre nego što su se drugi odrekli, a ljubav prema domovini polako sam prilagodio broju svojih godina […] Onaj kratki period Računanja Na Mene bio je sasvim dovoljan da upoznam talog oko omladinskih i partijskih organizacija, i da shvatim kakvu sam im uslugu učinio smislivši pesmu kakvu oni nikad ne bi umeli, a kakva im je odavno bila potrebna…“ Deceniju i kusur kasnije Balašević je o pesmi sudio, čini se, nešto blaže: „Ja sam došao [na Omladinski festival] sa neke tri četiri-pesme, jedna od njih je bila ‘Računajte na nas’, pesma koja je, u tom momentu i na tom mestu, imala jedno strašno dejstvo, jer smo mi svi u to vreme voleli tu zemlju, to nije bila pesma, kako bih rekao, režimska, komunistička, kasnije je malo uvrnuta, dobila je neke druge predznake, i ja sam zbog toga prestao da je izvodim, kad sam primetio da se od nje pravi parola, ali u tom momentu, dok je funkcionisala kao patriotska… Bila je te godine grupa Galija, čini mi se, na festivalu, Atomsko Sklonište… Znači neki koji su napravili posle velike uspehe, svi su bili nešto iza scene, ja znam kad sam došao da su svi bili na ivici nekih suza. To je bila jedna emocija koja je bila na neki način sa moje strane, kako bih rekao, trapavo narušena, jer sam pomenuo Tita u pesmi. Mislim, nisam trebao da ga pominjem u pesmi, pesma je bila dovoljno jaka i bez toga, al’ to su bila takva vremena da sam čak i ja, kao dripac sa ulice, koji nikad nije bio u tim organizacijama sa knjižicama, srpovima, čekićima i tako dalje, ga pomenuo, i ko je mogao misliti da će moje pesme trajati duže od Tita?“ Branio se Balašević godinama od prebacivanja da je pevao Titu, ovako i onako, a bio je dovoljan samo prvi deo rečenice koju je puno puta izgovorio: „Pevali su mu mnogi, ali on nije svakog slušao“; jer tih su godina pesme u slavu Tita (pesme o Revoluciji na stranu) snimali brojni izvođači, od Indexa i Korni Grupe, preko Suncokreta i Rezonanse, Zdravka Čolića i Olivera Dragojevića, do Novih Fosila i Srebrnih Krila. (Neki od Titoljubnih bisera, poput „Informbiroa“ Bisere Veletanlić i „Narodne vlade“, koju su snimili Neda Ukraden i Zlatko Pejaković, zavređuju ozbiljnu pažnju sociologa i istoričara kulture.)

Zašto se, onda, samo Balaševiću to zamera? Na prvom mestu – zbog kalibra. Recimo: mnogi su sa jugoslovenske rok scene početkom devedesetih jahali na talasu nacionalizma i debelo se obrukali (mada im se njihova bruka ponegde piše u zasluge; mnogi u Hrvatskoj i dalje degutatni rokenrol nacionalizam iz devedesetih smatraju domoljubljem), ali se nikome to ne reže u raboš kao Bori Đorđeviću. Zato što je bio najveći. Tako se i prigodnice kao što su „Pjesma o Titu“ Teške Industrije, „Moravo, mi smo uz Tita“ YU Grupe ili „Po Titu se dan poznaje“ Generacije 5 ne pamte. „Računajte na nas“ se pamti; jer je kompozicijski i tekstualno odskakala od ostatka rodoljubive produkcije (što, uostalom, važi i za tri godine kasnije objavljenu „Triput sam video Tita“, o kojoj je sam Balašević pisao: „Da su se svi ti bucovi koji mi zameraju na podilaženju i udvoravanju, samo malo spustili ispod površine na kojoj plove, mogli su se pošteno zabavljati sa ‘Triput sam video Tita’, to je tek nezamisliva ljiga…“) i jer ju je napisao i izvodio Đorđe Balašević. A potom, do pred kraj sedamdesetih prog i hard rokeri redovito su snimali pesme o Titu, malo zbog pritisaka da se dokažu kao poštena socijalistička omladina, malo iz iskrenih uverenja, malo iz nedotupavne ubeđenosti da je muzika ono što je važno. Društvenu kritiku i protest su tokom sedamdesetih najčešće izražavali kantautori, a Balašević se, iako je afirmaciju stekao kao vođa soft rok sastava u mnogome poniklog iz niše koju su početkom decenije osvojili i oblikovali beogradski akustičarski sastavi, već komadima sa prvog albuma Ranog Mraza kao što su „Drago mi je zbog mog starog“, „Uticaj rođaka na moj životni put“, „Brakolomac“ i, poglavito, „Neki novi klinci“ (koji će anticipirati album Odlazi cirkus, znatno molskiji i liričniji no njegov prethodnik) dokazao kao autor po senzibilitetu mnogo bliskiji Arsenu Dediću, Dragu Mlinarecu i Andreju Šifreru no ljubimcima širokih masa poput Novih Fosila ili Sedmorice Mladih, uz koje su ga urednici zabavnih programa (kako se i sam, sa pravom, vajkao) godinama trpali. A kada se 1982. pojavio Balaševićev solo prvenac, Pub (znatno rokerskiji od dva albuma Ranog Mraza), bilo je jasno da se na zahuktali voz sa lokomotivom čija je peć bila nabijena novom energijom i poetikom ukrcao i Đorđe Balašević, prešavši i definitivno sa  strane poželjnih na stranu nezgodnih autora. Na Pubu se Balaševiću – pesniku paperjastih osećanja („Na pola puta“), Balaševiću – pesniku Panonske ravnice („Ratnik paorskog srca“) Balaševiću – liričaru („Lepa protina kći“), Balaševiću  –  pesniku nepovratno izgubljenog doba nevinosti („Za sve je kriv Toma Sojer“, „Ilona“) Balaševiću  – hroničaru sudbina pobunjenika protiv društvenih konvencija („Boža zvani Pub“) i Balaševiću – erotičaru („Pesma o jednom petlu“) pridružio i Balašević – protestni pesnik („Za treću smenu“), da tokom narednih godina postane i ostane jedan od najznačajnijih glasova društvene kritike na jugoslovenskoj sceni.

There are bantidos mucco danger

I možda je baš taj deo njegovog opusa, koji je u zbirci stihova Dodir svile Balašević smestio u odeljak nazvan upravo „Za treću smenu“ (u odeljku nazvanom „Fina lagana stvar“ našle su se ljubavne pesme, u onom imenovanom „Stari laloški vals“ pesme sa vojvođanskim motivima, a u onom pod nazivom „Portet mog života“ ispovedna lirika), ono najvrednije sišlo sa žica Balaševićeve tambure, ujedno i ono Balaševićevoj publici manje poznato i manje omiljeno od njegovih ljubavnih komada. Od pesama „Za treću smenu“ i „Put u središte zemlje“, kojima je Balašević ušao u red naših autora – heroja radničke klase, te „Nikad kao Bane“, svevremene pesme o vrednim, usmerenim i proverenim ljudima (u spotu je solidnog i korisnog Baneta slučajno glumio danas solidan i koristan Svetislav-Bule Goncić), Balašević je prešao kratak put do autora koji je po Mudrom Rukovodstvu ošinuo žešće i duhovitije no većina savremenika iz vrha jugoslovenskog mejnstrima: u „Starom orkestru“ (ništa manje provokativnom no godinu dana mlađi „Član mafije“ Riblje Čorbe), komadu o Partiji bez ideja i energije, koja vlada još samo po zakonu inercije, očajnički se držeći tekovina borbe završene četiri decenije ranije, u „Onima“, o privilegovanim drugovima (koji izgledaju anegdotalno naspram današnjih krojača ljudskih sudbina), u „Kako su zli dedaci razbucali proslavu godišnjice braka kod mog druga Jevrema“, o Drugovima koji su preko noći postali Gospoda i Braća. I tu se Balašević, sem kao izvrstan beležnik atomsfere koja je vladala u sumrak Jugoslavije („Sve je otišlo u Honduras“, „Soliter“), pokazao i kao izvrstan orakul. Neke su Balaševićeve kolege povikale „Dajte šansu miru!“ tek kad su počeli da pucaju šavovi i topovi, a neki su rešili da svoju umetničku biografiju i intergitet stave u službu nacije; Balašević je na vreme prepoznao ona tri duha iz Rundekove pesme, sagledao dno ponora i učinio što je mogao: upozorio pesmom. „Samo da rata ne bude“, snimljena uživo 1987. u novosadskom Studiju M (nešto se u toj pesmi moralo opirati studijskom radu, ona je svakako mogla biti snimljena samo u jednom dahu) sa dečjim horom, od 1991. do danas u slušaocu budi jezu. Jer: nije u vrhu jugoslovenskog mejnstrima tih godina bilo puno slutnji na rat; da li zato što su jugo-rokeri odbijali da pevajući o zlu zlo prizivaju, da li što su, kako jednom reče Sale Veruda, verovali da ljudi ne mogu biti toliko glupi, ili što su bili, kako je pisao Muharem Bazdulj, deo „one generacije koje se u vrijeme kad se Jugoslavija raspadala, kad je propadala ‘misao narodnog jednistva kao baština najboljih naših naraštaja i plod teških žrtava’, to nije ticalo ama baš ništa. […] Svi ti gorčini mustafići (kao metafore) smijali su se Goranu Bregoviću kad je pjevao Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo, kad je lijepio Lijepu našu na Tamo daleko, kad je, u krajnjoj liniji, pokušao i politički nešto da radi sa Antom Markovićem na spasavanju Jugoslavije, makar bitka i unaprijed bila izgubljena. To njima, jebiga, nije bilo kul. Bilo je pametnijeg posla, da se čita Alan Ford i sluša Sisters of Mercy.“ Bregović je u „Ćiribiribeli“ u dalmatinsko ruho obukao hipi parolu „Make love, not war“, a Balaševićeva „Samo da rata ne bude“ bila je serioznija, opominjuća, sa ključnim stihovima otpevanim dečjim glasovima.

„Samo da rata ne bude“, „Čovek sa mesecom u očima“ i „Regruteska“ ulaze u red najpotresnijih domaćih pesama o Jugoslovenskim ratovima (iako je prva snimljena četiri godine pre početka ratova), a snimak uplakane devojke tokom izvođenja „Regruteske“ na prvom Balaševićevom posleratnom koncertu u Sarajevu (onom zbog kojeg ga je tada mlađani jurišnik Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić nazvao „sitnom fukarom“) spada u ikoničke momente jugoslovenske popularne muzike, kao što spada i sam koncert; kako piše Jergović, „Nakon uspjeha koncerta na stadionu Koševo, kada su U2 Sarajlijama i inim prisutnim Bosancima trebali pokazati kako su dio Europe, zamišljeno je nešto mnogo rizičnije i u svakom pogledu neizvjesnije: da se ljudima koji su živjeli pod najdužom opsadom u modernoj povijesti, bivšim borcima, onima koji su ostali bez ruku i nogu, onima kojima su stradali bližnji, onima kojima je, ako ništa drugo, ukradeno tri i pol godine njihovih života i u kojima su se u tom vremenu zametnule njihove buduće mirnodopske smrti, svi ti čekajući ratni tumori, infarkti i fizički slomovi, da se svima njima dovede pjevač iz – Srbije. Ali ne neki alternativac, rocker i punker, koji će privući specijaliziranu publiku i ušareniti marginu koja je ionako uglavnom šarena, nego netko za koga svi znaju, pravi, priznati prijeratni pjevač, onaj koji će biti simbolički Srbin i koji će tu doći, stati pred ljude i pjevati, a oni će, tako su, bit će, zamišljali stranci, shvatiti kako Srbi više nisu oni koji ubijaju i protiv kojih se ratuje. Ideja je bila jednostavna i pogrešna, preuzeta iz iskustva postrasističke Južne Afrike. Ovdje, međutim, nije bilo crnih i bijelih ljudi, niti zločina koji bi nastao na rasnim predrasudama i vidljivim razlikama. […] već sama situacija u kojoj pjevač iz Novog Sada, srpski pjevač – koji je, istina, u nekom prethodnom vremenu percipiran kao jugoslavenski pjevač, čovjek s one strane granice, staje u Sarajevu, pred ljude iz Sarajeva kao simbolička figura onih od tamo, koji su prethodnih godina, također simbolički, bili prisutni isključivo preko tenkova, topova i granata, djelovala je izazovno. Danas više nije lako ni objasniti zašto je djelovala izazovno, čak ni ljudima koji se tog vremena sjećaju. […] Balašević je iskoračio pred tih 14.000 ljudi. Već bi i to bilo mnogo, bez da išta izgovori ili otpjeva. […] U jednom je trenutku rekao: ‘Neću da se izvinjavam za nešto za šta nisam kriv…’ Vrlo se precizno sjećam te formulacije, koja mi se u trenutku nije svidjela, a kojom je taj zapravo vrlo neobični čovjek, na trenutak prevario i na krivi trag naveo i mene i svoju publiku, da bi zatim zapjevao: ‘Nisu krivi primitivci/što su pokupili mast/korov nikne digod stigne/ma svaka njima čast /// Krivi smo mi /// Odkud svi ti paraziti/što su nam zagustili/nemoj stari moj/krivi smo mi/što smo ih pustili /// Krivi smo mi /// Ma šta su znali đenerali/i brkati majori/jedino da viču pali/ali nisu najgori /// Krivi smo mi /// Ni svi ti infantilni/što su puške sanjali/krivi smo mi/što smo se sklanjali.’ U toj gorkoj pop-pjesmici, jednostavne kabaretske melodije, ritmičnog, za Balaševića tipičnog stihoklepačkog teksta, ista je ona poruka koju je Thomas Mann uputio Nijemcima. Istina, Balašević nije Mann, ali ni Srbi nisu Nijemci, kao što, recimo, ni Bošnjaci nisu Židovi. […] Ali da, to je bila suština: Balašević je pred punom Skenderijom najprije odbio da se izvinjava za nešto za što nije kriv, da bi onda vrlo zorno i jasno priznao da je kriv. I da, to je bilo izvinjenje, isprika i iskupljenje kakvih oko ratova devedesetih, kao ni oko ratova četrdesetih, u nas zapravo nije ni bilo. A ako ih je i bilo […] protagonisti bi od svjetine bivali izrugani i odbačeni. Tako je, uostalom, na kraju izrugan bio i sam Balašević.“

Mogla bi se svakako povući poetička linija od „Ratnika paorskog srca“ preko „Regruteske“ do božanstvene „Galicie“, ali se „Regruteska“ od druge dve razlikuje po tome što u njoj, poglavito u prekrasnoj temi na trubi na njenom kraju, ima nečeg solunaškog. Nije Balaševićevo delo bilo oslobođeno nacionalnog momenta, samo što se taj nacionalni momenat mnogima sa ove strane velike reke često nije činio takvim. (A onda, kod nas sa ove strane počesto nema onog momenta identifikacije sa Balaševićevim lirskim subjektima, momenta koji dolazi iz pripadnosti istoj kulturnoj sredini – meni lično, kao nekome iz onog dela Srbije gde dvorišta i sokaci još mirišu na pusto tursko, Balaševićevi laloški komadi uvek su bili pomalo daleki.) Morao je Balašević (drukčije naprosto nije moglo biti!), kao i svaki drugi veliki pesnik srpskog jezika, zahvatiti u epski narativ, nastaviti se na pesničku tradiciju od Branka do Miljkovića. Pesma „Ne lomite mi bagrenje“ – nipošto slučajno objavljena iste godine kada i „Tu nema boga, nema pravde“ Riblje Čorbe, „Rimljani“ Bajage i Instruktora, „Digni ruku“ Galije i „Seobe“ Kerbera – progovorila je o onome što se u to vreme dešavalo na prostoru koji je lebdeo – kao što će i ubuduće lebdeti, kao što lebdi već šest stoleća – između zemlje i neba (tih godina Balašević o njemu govori kao o Skadru na Bojani, gde se za noć sruši ono što se preko dana izgradi). Progovorila je rečima svečanim (ali nimalo patetičnim!) i pažljivo vaganim, kao i u svakoj velikoj pesmi sa tom temom, sa kompozicijom u kojoj je bilo nekakve epske (viševekovne?) težine, u aranžmanu koji je izvesnim minimalizmom izvrsno potcrtavao ozbiljnost poruke, sa folklornim motivima koji su predstavljali jasnu aluziju na određeni geografski prostor, mada takav nije bio slučaj sa tekstom, što je pesmu oslobodilo tendencioznosti i učinilo svevremenom; nije u pesmi bilo nijednog religijskog – što na ovim prostorima uvek znači i nacionalnog – momenta, čak ni balaševićevski sofisticiranog, poput krstića na lančiću, zvonika koji udaraju na Svetog Luku ili jedne jedine sveće upaljene o Svetom Jovanu. Peca Popović je, pišući o pesmi „Pogledaj dom svoj, anđele“, zapisao: „U kratkom periodu od deset meseci, sredinom osamdesetih još dve autorske ličnosti [pored Bore Đorđevića] oglasile su se pesmama koje otvaraju sličnu tematiku. Balašević je na albumu Bezdan imao “Ne lomite mi bagrenje”, a Bajaga je ‘Rimljanima’ zaključio Jahače magle. Mislim da ta koincidencija, taj visoki domet nacionalne odgovornosti, nije slučajnost, mada se o tome retko pisalo.“

Umeo je Balašević na prelazu pretposlednje u poslednju deceniju prošlog veka u onome što je govorio i pisao da krene i desnom stranom (zbog toga su mu neki, valjda, kasnije zamerali da uvek ide niz vetar), no bilo je to vreme kada je tom porivu svako sa mrvicom nacionalne svesti teško odolevao. I opet: Balašević je „Knjaza“ odmah prozreo – mnoge mudre glave, poput, recimo, Desanke Maksimović, Milorada Pavića i Ivana V. Lalića, nisu – a uvek je odlučno ustajao protiv zla. U jesen ’91. i zimu ’91/’92, kada, u opštem haosu, i najprisebniji gube glavu a najmiroljubiviji počinju da škrguću zubima, Balašević u kolumnama za RTV Reviju (uzalud) ukazuje na gadosti nacionaliz(a)ma, od kojeg (kojih) neko fino profitira, namenjujući svoje tekstove kakvom budućem balkanologu koji traga „za ogrlicom od prstiju, pudrijerom od lobanje ili nekim drugim tragom naše kulture s kraja dvadesetog stoleća“: „Ovo je vreme velikih promena. Vreme u kom se ostvaruju snovi od hiljadu godina i stanovi od trista kvadrata…“; „Podelili ste ovu zemlju na Suade, Igore i Nikole. Napalili ste dvadesetogodišnje klince da se razlikuju po broju prstiju kojima se krste, ili po recnutoj kiti…“; „Vukovar… Simbol pobede, kažu jedni… Simbol otpora, kažu drugi… Baš sam glup. Meni se to učinilo kao simbol tragedije. Očaja, sramote… Meni, šalabajzeru jednom običnom, to se učinilo kao ožiljak na dobroćudnom licu ravnice. Kao silovanje civilizacije. […] Pa, to bi se desilo i u Njujorku. I u Londonu, kažu eksperti. Svugde gde bi ludaci mogli da rade šta hoće. Aha. Ali tamo su, bolesni, ipak na svom mestu. Tamo su pod nadzorom. A ovde bolesni nadziru…“

Balašević devedesetih

Balašević je tokom devedesetih bio jedan od najglasnijih protivnika Miloševićevog kriminalnog režima, zbog čega se među prvima, uz Boru Đorđevića i Ramba Amadeusa, našao na medijskim crnim listama. Među prvima je na srpskoj sceni, u pesmi „Sloboda-ne“ (snimljenoj da bude emitovana na slobodnim radio stanicama, nikada objavljenoj na nekom od izdanja iz Balaševićeve zvanične diskografije), jednoj od himni pobune devedesetih, progovorio o vlastoljublju, (samo)izolaciji, prljavoj i ratnohuškačkoj propagandi državnih medija, stihovima i danas čudesno aktuelnim – „A TV dnevnik k’o kormilo okreću spodobe / Vrlo podobne“, „Tebi su mase odane / Ko sluša duše prodane“ i „Nemoj nas više braniti / Brigom ćeš nas sa’raniti“ – a njegove Devedesete predstavljaju jedan od onih albuma – svedočanstava o epohi, poput Godine sirotinjske zabave Block Outa i Napet šoua Marčela, albuma koji verno slikaju duh jednog istorijskog trenutka i o njemu daju sud pre suda istorije. Od uvodne, naslovne numere, koja je davala presek života u decenijama u kojima je život bio dostojan čoveka, a onda mu kontrastirala sliku decenije baruta i bitangi; preko „Živeti slobodno“, himne otpora u poslednjoj godini Miloševićeve vladavine (i jedne od himni aktuelnih protesta u gradovima Srbije), „Balkanskog tanga“, balade sa asflata natopljene krvlju, „Plave balade“, pesme o časnim murjacima, koji su tih godina delovali kao izumrla sorta, „Leged’e o Gedi Gluperdi“, jedne od najuspelijih muzičkih satira devedesetih, „Sevdalinke“ kao svojevrsnog nastavka „Čoveka sa mesecom u očima“ (bez epiloga); do „Dok gori nebo nad Novim Sadom“, kojom se Balašević, ako tako hoćete, odužio svom narodu, narodu koga je u dvadeset prvi vek uvodila zlokobna svetlost đavoljih kandila nad gradovima. (A potom, kada je i čoveka koji je poželeo da bude posle Tita Tito i novi Vožd odneo đavo, i kada su građani Srbije sa pravom počeli da se pitaju: „Jesmo li se za ovo borili?“, Balašević je novoj vlasti posvetio „Lajte kere varošanke“, pesmu o „dvoličnim barabama“, o kojima će „pisati po tarabama / da su krali, nisko pali / tuđe snove prokartali / sve spiskali, sve popasli / i ispali nedorasli“.)

Gledano sa tačke u kojoj se nalazimo, među Balaševićevim protestnim komadima svakako se izdvaja numera „Narodnjaci“, objavljena 1986. na albumu Bezdan, pesma o nastupajućem primitivizmu, koji će pobedu nad pristojnošću i zdravim razumom i konačno odneti par godina kasnije, sa „događanjem naroda“, pesma svojim sadržajem aktuelnija no što je bila pre trideset dve godine, a zahvaljujući leksičkoj slučajnosti i manje alegorijska, ali i efektnija no što je bila u vreme nastanka. I tu valja pomenuti još nešto: Balašević je jedini među ono malo sprskih autora – legendi za života o mraku u kojem trenutno živimo progovorio glasno i neuvijeno; jeste, recimo, Nele Karajlić govorio kritički o naprednjačkoj vlasti, ama je sve to nekako bledunjavo i tanušno i nema siline Balaševićevog poslednjeg singla, očekivano odsutnog sa većine domaćih radio stanica. (Bora Đorđević koji je dugo bio, kako reče Aleksandar Žikić, „gubitnički glasnogovornik, od koga je vremenom počelo da se očekuje da kaže sve ono što neće (ili ne sme) niko drugi“, imao je nekih protestnih stihova u svojoj poslednjoj zbirci poezije, Pusto ostrvo, ali su ozbiljniji javni istupi izostali; i treba razumeti čoveka kome se lajanje toliko puta obilo o glavu da danas nema a pot to piss in. Sa druge strane, o jednom sastavu iz vrha mejnstrima, bendu koji je devedesetih bučno i besno izražavao protest protiv Miloševićevog režima, u srpskoj rok čaršiji se zucka da uopšte ne stoji loše sa naprednjačkom vlašću.) Dok je Rambo Amadeus u „Vrhu dna“ o Aleksandru Vučiću – u vreme objavljivanja singla hvatala me je mučnina od kvaziduhovitih okolišanja poput „Preslušajte i pogodite na koga li je to Rambo mislio“ – načinio, kako sam onda pisao, jedan lak i precizan rez skalpelom, Balašević je „Dnom dna“, nazvavši stvari pravim imenom, hitnuo komad kaldrme u telekran na kome je upravo teklo dva minuta mržnje. I da se ne lažemo: taj je prasak imao većeg odjeka no sve što su zadnjih godina pevali i govorili Čutura, Dža ili Bu i Marčelo. I to je prirodno i očekivano.

Najnovije vesti

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe