Predstavljanje kolekcije starih izdanja kao novog studijskog albuma znak je očaja i kreativnog bankrota. U slučaju The Rolling Stonesa, to je bio uspeh. Prodavši duplo svoj prethodni album, ponovo ih je učinio velikim bendom na bini, a nama su poklonili jednu od njihovih najlepših pesama, „Start me up“.
Rođena da otvara stadionske koncerte, pesma „Start me up“ predstavlja sve velike žestoke udare bubnjeva razdragane gitarske rifove i agresivno seksualno gunđanje, esencija Stonesa. Zanimljiva je činjenica da su Stonesi imali svoj put, nikada ne bismo čuli „Start me up“.
Ova pesma napisana je tokom proba za Some Girls. Činjenica da su Jagger i Richards odbacili tako očigledan hit, dovodi u pitanje njihov sud. Međutim, za to je bio odgovoran dugogodišnji inženjer Chris Kimsey, koji je imao zadatak da pregleda neobjavljeni materijal da vidi ima li nečega vrednog gnjavaže. Kimsey je uglavnom bio odgovoran za sastavljanje ove liste pesama.
Neke pesme su čekale deceniju , recimo, „Waiting on a Friend“ koja je snimljena za Goat’s Head Soup.
Ipak, ploča Tattoo You ima svežinu koja lako nadmašuje album Emotional rescue. Pesma „Hang Fire“ je dobar stari rokenrol sa malo sjaja 80ih koji pokreće stopala, ali postoji i manje očigledan materijal, poput veličanstvene, sanjarske „Heaven“. Preko čudne, ali jednostavne sanjarske logike o svetlucavoj produkciji, labavim akordima električne gitare i ritmu Charlie Wattsa, udaljeni vokal Micka Jaggera jednostavno lebdi, a ovo bi bio lak pretendent na najbolju pesmu.
Nekoliko pesama na prvoj strani bih rangirao kao i „Start Me Up“, u tom kontekstu mislim na „Slave“, drugu pesmu napisanu za Black and Blue. „Slave“ je sveti gral – Stonesi su već nekoliko albuma pokušavali sa dugim džemovima na kojima je Jagger više falširao nego pevao. „Slave“ je mesto gde konačno nabacuju ovu formulu, ali sa Billy Prestonom na klavijaturama i Sonny Rollinsom na saksofonu, kako je moglo da ne uspe.
„Little T&A“, koji me podseća na bezbrižna, niska ulaganja i ležerna remek-dela njihovih albuma kasnih 60ih/ranih 70ih; dozvoliti Keithu Richardu da vodi, bilo je mudro, jer jedva izgovara reči, ali zašto bismo uopšte brinuli o rečima u pesmi sa ovim naslovom. Samo mala pesma pod uticajem rockabillia koja me zaista oduševljava pri svakom slušanju.
Vraćaju se svojim korenima sa „Black Limousine“, svojim najboljim blues naporom od 60ih i stvaraju potcenjenu „No Use In Crying“, koja zaista pogađa. Ostatak pesama je zanimljiv, mada falset Mick Jaggera postaje zamoran na pesmi „Worried About You“. Naravno, album završava sa „Waiting on a Friend“, tom briljantnom falsetto udicom Jaggera, raskošnom gitarom Richardsa i još jednim odličnim Rolling Stones solo zaključkom.
„Tattoo You“ stoji kao jedan od najboljih albuma jednog od najboljih bendova ikada – posebno se ističe među svime što su The Rolling Stones objavili tokom osamdesetih, pa čak i nakon toga. To nije album koji jasno predstavlja jednu eru, već vraća Stonese na mladalačku teritoriju koja odlučuje da ignoriše svaku depresivnu poruku koja je bila konstanta većine njihovih pesama nakon Exile on main street, i previše predvidljivo laka.
Čini se da Stonesi žele da sebi priušte luksuz da ignorišu dubinu i otkače ili pevaju strastvene ljubavne pesme. Dve strane albuma su takođe lepo podeljene, A strana se ljulja, dok je B strana više posvećena baladama.
