Jedan od najuticajnijih muzičara u istoriji rokenrola Čarls Edvard Anderson, čuveni Čak Beri,  krenuo je put večnosti iz svog doma u Sent Čarlsu u Misuriju, 18. marta ove godine. Njegova karijera je trajala više od sedam decenija. Spojio je bluz i sving u fenomen ranog rokenrola, i postao njegova najvažnija figura pored Elvisa Prislija. 

Kao direktnog uzora, Berija su, među brojnim svetskim zvezdama, navodili i Bitlsi i Rolingstonsi. Tako je, opisujući Berijev uticaj, Džon Lenon jednom prilikom izjavio: „Ako biste pokušali da rokenrolu date drugo ime, mogli biste da ga nazovete Čak Beri“. Bob Dilan ga je pak nazvao „Šekspirom rokenrola“ (zanimljivo je da Beri baš i nije voleo Šekspira, jer nije rimovao), a Stivi Vonder je tvrdio: „Postoji samo jedan istinski kralj rokernola. Zove se Čak Beri“.

Prema nekim najavama, Beri je trebalo da nastupi u Beogradu pre 12 godina, ali se to nije dogodilo. Svirao je samo u Zagrebu, gde su kao gosti nastupili članovi benda Partibrejkers. „Beri je tata rock ‘n’ rola’“, rekao je tada Cane.

Čak Beri je rođen 18.10.1926. godine u St. Louisu, Misuri, u afromaeričkoj porodici. 29 godina kasnije rodio se i rokenrol. Berijevo detinjstvo je bilo obeleženo pevanjem u horu baptističke crkve, prvi put sa šest godina, te sviranjem gitare na priredbama, koju je zavoleo gledajući svog prijatelja gitaristu Tomija Stivensa iz benda u kojem je pevao. Prvi javni nastup imao je u Gimnaziji Samner. Berijeve tinejdžerske dane obeležila je i oružana pljačka tri prodavnice, te odlazak u popravni dom u Algoi (od 1944. do 1947). Po izlasku na slobodu, u 21. godini se oženio sa Temetom Todi Sags (u braku su bili 68 godina), te počeo raditi u automobilskom postrojenju fabrike „Dženeral motorsa“ i kao frizer. Tek je u svojoj 26. godini prvi put nastupio za honorar.

„Mama mu je rekla: Jednog dana bićeš čovek i vođa velikog benda. Mnogi ljudi će dolaziti sa velike udaljenosti da čuju kako sviraš svoju muziku kada sunce zađe. Možda će se tvoje ime naći na svetlosnim reklamama na kojima piše: Džoni Bi Gud večeras. Napred Džoni, napred!”

Ovo je slobodan prevod stihova u kojima se ime čuvenog izmišljenog rokenrol junaka može zameniti imenom onog iz stvarnosti, tako da pesma „Johnny B. Good“ postane istina. Zapravo, i sam Beri je priznao da u ovim stihovima ima autobiografskih elemenata iako je Džoni dobio ime po vrsnom i cenjenom klavijaturisti Džoniju Džonsonu. Prezime Gud izvedeno je iz imena ulice u kojoj je Čak rođen u prilično siromašnoj porodici baš kao i seoski mladić koji ne zna da čita i piše, ali zato majstorski svira gitaru. Sa Džonijem i sa bubnjarom Ebijem Hardingom, Beri je svirao tokom pedesetih godina prošlog veka u svom gradu i okolini. Bend se zvao Johnnie Johnson Trio. Prvu svirku imali su u Huff Gardensu, 1952. godine.

„Odrastao sam misleći da su slike umetnost, sve dok nisam ušao u muziku i shvatio da sam ja umetnik iako ne slikam.“

Bila je to 1953. godina i u Americi se svet delio na belce i crnce. Sve dok ih Beri nije ujedinio. Klubovi su se punili. Oduševljena publika želela je da čuje crnog gitaristu koji je spojio kantri i bluz zvuke pa čak napravio i nešto novo i potpuno prepoznatljivo što još uvek nema naziv, a proslaviće se kao rokenrol. Morao je koristiti pseudonime, kako njegov otac, istaknuti pripadnik baptističke crkve, ne bi saznao da mu se sin bavi sviranjem „đavolje muzike“. Čak i oni koji su mislili da je lud i sa nepoverenjem gledali njegove mikseve, nisu mogli da odole, a da ne zaplešu.

Godine 1955. Beri odlazi u Čikago, gde upoznaje velikog bluz muzičara Madija Votersa, koji mu preporučuje R&B i bluz producenta Leonarda Česa iz „Čes rekordsa“. Beri je u njegov studio odneo obradu kantri pesme „Ida Red„, koja je odmah potom snimljena kao singl „Maybellene„. Preko noći su imali hit, koji je dostigao prvo mesto na Bilbordovoj „Ritam i bluz“ listi, a prodat je u milion primeraka. Bilo je onih koji su se čudili zašto je on u tim godinama pevao o tinejdžerima, što je objasnio rečima “Ne pevam o sebi već o ljudima koji me slušaju”. Beri je ubrzo postao  idol posleratnih tinejdžera koji su, za razliku od ranijih generacija, mogli da uživaju u izlascima, svirkama, zabavi… Uvek je pratio njihove reakacije na svirkama i pre svega želeo da ih dobro zabavi. Uz gitaru, jednostavnim i duhovitim tekstovima, on je govorio umesto njih.- rokenrol je bio način oslobođenja od svega što ih pritiska i sputava. Poručivao je: „Just let them hear some rock’n’roll music„.

Berijeve pesme su obrađivane mnoštvo puta, a među onima koji su to činili najčešće, pominju se Bitlsi. Njima je omiljena pesma, još iz vremena pre okupljanja, bila druga pesma koju je Beri snimio „Roll Over Beethoven„. Inicijalna kapisla za njen nastanak bila je literatura klasične muzike njegove sestre, koju je često pronalazio na klaviru. Ovom pesmom Beri je poručio da će rokenrol pomračiti slavu klasičnoj muzici. Njen naslov aludira na izreku da bi se neko okrenuo u grobu kada bi znao šta se sada dešava, a u ovom slučaju to je Betoven koji treba da prenese Čajkovskom da je Beriju potrebna injekcija ritma i bluza. Sa druge strane, i Beri je voleo Bitlse. Divio se njihovoj pesmi „Yesterday“, pogotovo tekstu. Kod Berijevih pesama, prvo je nastajao tekst, a tek onda muzika. A koga je najviše voleo? Bili su to Frenk Sinatra, Net King Koi, Vil Bradli, Džo Tarner i Madi Vaters.

Od 1957. do 1960. godine Beri izdaje nekoliko vrlo zapaženih albuma za „Ches“, prvenac „After School Session“ (1957), te „One Dozen Berrys„ (1958), „Chuck Berry Is on Top„(1959) i na kraju „Rockin’ at the Hops“ (1960). U tom periodu izlazi dvadesetak hitova koji zauvek ostaju upisani u istoriji rokenrola, a neki od njih su „Rock and Roll Music„, „Sweet Little Sixteen„, „School Days„, „Reelin’ and Rockin’„, „Johnny B. Goode“ i još mnogi drugi. „Johnny B. Good“ uvrštena je među 100 najboljih gitarskih pesama svih vremena. Beri je govorio da su sve njegove pesme nastale iz lično proživljenog. Tako je npr. „Sweet Little Sixteen„ nastala u toku jednog koncerta zbog jedne devojčice koja je u bekstejdžu vijala autograme, a „Memphis“ na osnovu poznanstava sa razvedenim parovima i na osnovu tragedija dece.

Međutim, Berijevo građenje zavidne muzičke karijere, zaustavilo je hapšenje 1959. godine pod ozloglašenim „Menovim zakonom“. Optužen je da je 14-godišnju konobaricu iz svog Berry’s Club Bandstandu u Sent Luisu, Indijanku Dženis Norin Eskalanti, prevozio zarad prostitucije preko državnih granica. Iako je govorio: „Ona je sve samo ne nevina“, ipak je osuđen nakon dve godine. Prva presuda je bila poništena zbog rasnih uvreda sudije. Proveo je 20 meseci u zatvoru, što ga je po rečima njegovih prijatelja veoma promenilo. Isprva se činilo da je reč o onoj staroj, podmukloj diskriminaciji, istoj onoj što je dovela do brutalnog gonjenja Džerija Lija Luisa za nešto sasvim normalno u ruralnoj Luzijani (ženidba trinaestogodišnjom devojčicom), ali Beri je onda, 1990. godine, platio više od tri miliona dolara kada ga je grupa žena optužila da je u ženski toalet svog restorana The Southern Air u Misuriju ugradio video kamere. Godine 1961. izašao je album „New Juke Box Hits„, a nakon izlaska iz zatvora 1963. godine, Beri izdaje vrlo zapaženi album „St. Louis to Liverpool“ (1964), na kojemu se nalaze hitovi „No Particular Place To Go„, „Promised Land“ i „You Never Can Tell„. „Chuck Berry in London“ i „Fresh Berry’s“ izašli su 1965. Sledeća muzička kuća za koju je izdao naredna četiri albuma bila je „Mercury„. „Chuck Berry’s Golden Hits“ i „Chuck Berry in Memphis“ (1967), „From St. Louie to Frisco“ (1968) i „Concerto in B. Goode“ (1969).

No, 1970. godine Beri se razilazi sa „Mercuryjem“ i počinje snimati nanovo za „Ches“. Iste godine izlazi album „Back Home„, a u naredne dve „San Francisco Dues“ i „The London Chuck Berry Session„. 1972. godinu je takođe obeležio i kontroverzni hit singl „My Ding-A-Ling„. Nakon albuma „Bio“ (1973), „Chuck Berry“ (1975) i poslednjeg „Rock It“ (1979), Beri j odlučio da više ne snima, ali je nastavio koncertne aktivnosti. 1979. godine je i nastupio u Beloj kući, na zahtev tadašnjeg predsednika SAD Đimija Kartera. 1984. godine dobio je „Gremi za životno delo“, 1985. godine primljen je u „Dvoranu slavnih bluesa“, a 1986. godine u „Rokenrol kuću slavnih“. Film „Heil! Heil!Rock and Roll“ iz 1987. godine predstavljao je svojevrsni live tribute Beriju, a 2002. dobio je i nagradu BMI ICON. Uključen je na nekoliko Rolingstounovih lista „Najveći svih vremena“.

Pesme iz pedesetih i šezdesetih godina su definitivno obeležile čitavu Berijevu karijeru. Početak karijere je bio toliko plodonosan da nije morao da snima stalno nove pesme, dovoljno je da se pojavi i odsvira nešto čime je istorija počela. Naravno, uvek uz brojne improvizacije, šale i pepoznatljive scenske pokrete. Već sedamedesetih godina je na svoje turneje kretao sam. Smatrao je da mu bend nije potreban jer u svakom gradu postoje ljudi koji znaju da sviraju njegove pesme. Tako su brojni mladi muzičari dobili priliku da sviraju sa čovekom od koga je sve počelo, a među njima su bili i Brus Springstin i Stiv Miler u svojim počecima. Kit Ričards, pamti drugačiju anegdotu sa njegovog koncerta – kada je u bekstejdžu želeo da dodirne gitaru svog idola, od Čaka, koji ga nije prepoznao već je mislio da je samo još jedan dosadan fan, dobio je udarac pesnicom.

Njegov zaštitni znak bio je neponovljivi „pačji hod“ koji je izvodio svirajući na sceni, a koji su mnogi kopirali. Njega je prvi put upotrebio kao dete prolazeći ispod stola da preuzme loptu i njegovu porodicu je to zasmejalo. Prvi put ga je javno iskoristio tokom nastupa u Njujorku, da bi ga jedan novinar okarakterisao kao „pačji“.

Jedna zanimljivost: 1977. godine u svemir su lansirane Nasine letelice “Vojadžer I i II”, sa namerom da prikupe što više korisnih informacija o Sunčevom sistemu. Kao integralni deo letelica, za slučaj da nekada naiđu na drugu inteligentnu civilizaciju, put kosmosa su, umesto ldentifikacionog dokumenta, otišle i zlatne gramofonske ploče. U društvu Baha, Mocarta, Betovena i Stravinskog našla se i pesma “Johnny B. Goode” Čaka Berija. Vezana za ovo je i zanimljivost da je u 18. epizodi 3. sezone emisije “Uživo subotom uveče” (Saturday night live) iz 1978. godine, u skeču koji za temu ima predviđanje događaja iz bliske budućnosti, jedan od trojice fizičara-proroka, Stiv Martin, ubeđen da će nam se, posle lansiranja letelica “Vojadžer”, javiti vanzemaljci i da će njihova prva poruka biti – “pošaljite još Čaka Berija”.

Kada je reč o rokenrolu, Čak je sve rekao: “Ne postoji ništa novo pod Suncem. Zato me ne optužujte da sam prvi, samo pustite da traje”. Svirao je sve do poslednjih dana života. Svirao je i živeo rokenrol. Imao je u planu da u toku ove godine izda novi album kao poklon svojim obožavaocima, pod nazivom „Chuck„, što je i objavio u oktobru prošle godine, tačno na svoj 90. rođendan. Bio bi to njegov prvi album za proteklih 38 godina. Na njegovom snimanju ga je pratio bend sa kojim je dugo svirao: njegova deca Charles Berry Jr. (gitara) i Ingrid Berry (harmonika), basista Jimmy Marsala, koji je svirao sa njim 40 godina, pijanista Robert Lohr i bubnjar Keith Robinson. Na žalost, do realizacije albuma nije došlo.

Danas, nakon Berijevog odlaska, letelica je još uvek na svom međuzvezdanom putovanju. Pretpostavlja se da će ga sasvim napustiti 2036. godine, kada će biti mrtva, ali savršeno očuvana, živeći večno, baš kao i Beri. I ne bi nas iznenadilo da u bliskoj, ili dalekoj budućnosti, prva poruka od neke napredne civilizacije zaista bude “pošaljite još Čaka Berija”.

Na društvenim mrežama poslednji pozdrav odmah su mu uputili oni najveći: Mik Džeger, Kit Ričards, Brus Springstin, Ringo Star, Brajan Vilson i mnogi drugi, a Leni Kravic je, čini se, u ime svih otvoreno priznao: “Niko od nas ne bi bio ovde bez tebe”. To je jedna velika istina.